DOMAĆE KNJIGE

"S one strane nacije" obuhvata šest integralnih intervjua s početka devedesetih, u kojima se Hajner Miler osvrće na NDR, tehniku, tehnologiju i ekologiju, Beketa, Benjamina i Brehta. Pojedini fragmenti ovih intervjua već su se našli u prethodnim knjigama Radnog stola a njihove integralne verzije u vremenu sadašnjem odjekuju kao da su upravo zapisane.

Brigite Rajman (1933-1973) za koju biograf Karsten Ganzel tvrdi da je jedna od najfascinantnijih spisateljica NDR radnju romana BRAT I SESTRA smešta u 1961, kada su dve Nemačke već podeljene, samo ih još ne deli zid.
Reč je o mladoj slikarki Elizabet i njenom bratu Ulrihu, koji posle odlaska njihovog starijeg brata Konrada na Zapad i sam kuje planove da napusti NDR. Ona pokušava da ga odvrati od te odluke, pokušava da ga ubedi da ostane.

„Brat i sestra su više od dokumenta vremena. Autorka je ’tragediju naših dveju nemačkih država’ pretočila u dinamičnu, promišljenu, napetu priču.“ (Berliner Zeitung)

O konfliktu generacija u NDR kroz prizmu svakodnevice, radnog i slobodnog vremena, filma i muzike. "Posle ove knjige niko više ne može da piše kao što je pisao."Hajner Miler Po motivima Brašove proze i poezije Andreas Klajnert je 2021. snimio film Dragi Tomase.

Student arhitekture Oto Kvant sa slavnim arhitektom dr Holmom Lebom odlazi u postsovjetsku republiku Urfustan, kojom upravlja autoritarni Ziltan Tantal, u nameri da dobiju odobrenje za građevinski projekat nemačke ambasade u Mangani, oblika betonske jurte kojom bi trebalo apostrofirati kulturne korene Urfustana. Kad dr Leb misteriozno nestane, Oto Kvant od Ziltana Tantala, omniprezentnog Arhitekte otadžbine, dobije zadatak da izgradi i „Palatu demokratije“. U sudaru svetova Istoka i Zapada, odiseji pometnje Ota Kvanta, sve vrvi od zbunjujućih doživljaja i intenzivnih iskustava – od susreta sa Brankom Lazar, stručnom saradnicom dr Leba, osobljem Urfu-era na aerodromu, Zarinom Gamanbalanovom, asistentkinjom generalnog menadžera hotela Mangana Paradise Resort, Ziltanom Tantalom i ministrima njegove vlade, Kejsijem Ksinčikom, kulturnim atašeom ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Mangani, grupom nemačkih penzionera turista, predstavnicima Unutrašnje vlade Urfustana u egzilu – on na kraju želi samo jedno: što je pre moguće da ode iz Mangane... Roman koji na preseku istorije arhitekture i urbanizma, putopisno-avanturističkog i psihološkog romana uz elemente političkog trilera nudi i kritički pogled na proces istočnoevropske realnosti u tranziciji.

TOMAS BRAŠ (1945-2001) pesnik, dramski pisac, scenarista, filmski reditelj, prevodilac Šekspira i Čehova, rođen je u egzilu, u porodici Jevreja i komunista koji su za vreme nacističke diktature emigrirali u Englesku. Zbog radikalnih političkih i književnih zamaha nije bio u mogućnosti da objavljuje u NDR, pa je 1976. prešao na Zapad. Za zbirku poezije "Lepi 27. septembar" Krista Volf mu je 1987. dodelila Klajstovu nagradu a za istu zbirku poezije je kad se pojavila 1980. godine primio i književnu nagradu lista Frankfurter algemajne cajtung (FAZ). Iz obrazloženja žirija za dodelu nagrade lista FAZ: "U pesmama zbrike Lepi 27. septembar Tomas Braš spaja nežnost i elegičnu erotiku sa razboritošću i oštrom kritikom vremena. Ovi stihovi, koje odlikuje visoka muzikalnost kao i oštra intelektualnost, doprineli su osveženju tradicionalnih formi nemačke lirike, posebno lida i balade, i Tomasa Braša imenuju za poetskog govornika njegove generacije".

Samo sam svirao tango prati profesora istorije Hansa-Petera Dalova u Lajpcigu 1968, na njegovom putu resocijalizacije u svakodnevni, privatni i profesionalni život, pošto je zbog usluge koju je učinio studentima – da kao pijanista zameni njihovog stalnog pijanistu sprečenog zbog bolesti da nastupi u studentskom kabareu – te zbog navodno provokativnih stihova, kako su ih doživeli prisutni članovi Štazija, u zatvoru proveo skoro dve godine.

Svi mu savetuju da zaboravi i nastavi dalje, ali Hansu-Peteru Dalovu sve pada na pamet – od toga da pokuša da ne radi ništa i živi od bankarske kamate, da pronađe posao kao vozač teretnih kamiona ili sezonski posao konobara na Hidenzeu – samo ne može da zaboravi.

Glavni junak leta 1940. uspeva da se domogne marseljske luke na slobodnoj teritoriji Francuske. Tamo ga čekaju muke sasvim druge prirode: da bi dobio boravišnu dozvolu s ograničenim trajanjem i ostvario pravo da ostane u gradu, mora da dokaže da se priprema za put, tj. da namerava da napusti zemlju; a da bi napustio zemlju, mora da dokaže da mu je na željenoj destinaciji osigurana egzistencija. Samo, kako preko Francuske stići npr. do Meksika bez tranzitnih viza kroz Španiju, Portugal...? Spletom okolnosti preuzima identitet pisca za kojim uporedo traga i piščeva supruga Mari i zahvaljujući lažnim dokumentima u konzulatima staje u redove za vize.U ulicama, kafeima, redovima i institucijama ukrštaju se životi tranzitnih putnika koji u potrazi za vizama, pečatima i potvrdama kratko borave u marseljskoj luci, nadajući se blagovremenom sklapanju svih kockica birokratskog mozaika, te da će u egzilu pronaći utočište. Kristijan Pecold je po motivima roman snimio film ""Tranzit"".

Pisac M. V. potpisuje pristanak da radi za Štazi i da uhodi drugog pisca koji na alternativnoj književnoj sceni Istočnog Berlina uživa status zvezde. Upravo taj potpis u njegovom biću pravi rascep orlandovskih obrisa, te različiti identiteti postaju mogući. U memljivoj podstanarskoj sobici kod gospođe Falbe, koja mu ne kuva samo kafu, dolazi do deliričnog pretapanja njegove poezije i njegovih doušničkih izveštaja, njegovog privatnog, profesionalnog i službenog identiteta. Roman o represivnom odnosu društva prema umetnicima, uz potresni uvid u perfidne mehanizme manipulacije na intimnom i društvenom planu.

Novela o svakodnevici i samoći glavne protagonistkinje Klaudije, razvedene doktorke, bez dece, koja se u slobodno vreme bavi fotografijom i upoznaje Henrija, arhitektu... Knjiga je, kako K. H. kaže, „cenzuru prošla verovatno zato što sam bio potpuno nepoznat pisac“.

Novela koja je proslavila Kristofa Hajna prevedena je na 20 jezika, doźivela je šest izdanja u DDR-u a na Zapadu ubrzo i status kult-knjige!

Volfgang Hilbig (1941–2007) za kojeg literarni svet tvrdi da je „najbolje čuvana nemačka književna tajna“, rođen je u Mojzelvicu, nadomak Lajpciga, u gradiću koji će postati upečatljiv junak njegove proze. Dugo je radio kao metalostrugar, mašinbravar, alatničar, pa ložač i radnik na održavanju kotlova. Bavio se boksom, pisao, i u NDR bezuspešno pokušavao da objavi poeziju. Sredinom osamdesetih dobija stipendiju i seli se u Zapadnu Nemačku gde je potom ostao da radi i živi do kraja života. Proza Volfganga Hilbiga koja kruži oko motiva odrastanja u posleratnoj Nemačkoj, pisanja i pozicije pisca, Štazi-kompleksa, spaja prošlost i sadašnjost, faktografsko i halucinatorno, individualno i političko. Nagradu Georg Bihner koju dodeljuje Nemačka akademija za jezik i književnost primio je 2002.

Knjiga „Pozorište je kontrolisano ludilo“ može se čtati kao uvod u misao i stvaralaštvo Hajnera Milera, kao mogući nastavak recepcije jednog od najslavnijih nemačkih dramatičara i intelektualaca NDR, ali i kao privatna istorija evropskog pozorišta druge polovine 20. veka.

Roman o gradu u Istočnoj Nemačkoj pred pad Berlinskog zida. Roman o stratumima grada u doba tranzicije, u kojem Klemens Majer književnim sredstvima komponuje glasove prostitutki, podvodača, investitora, preduzetnika, džokeja, huligana, švercera dijamanata, nemačkih i japanskih bandi sa glasovima inspektora, pravosudnih organa, političara i vodi nas na još jedno pomahnitalo 'putovanje nakraj noći'. Nominovan je za međunorodnu nagradu Men Buker, 2017.