Knjiga koja je pred nama mogla bi se nazvati antologijom, iliti zbirkom priča i zapisa, ili kako god.
Osnovno obeležje od koga je pošao priređivač knjige jeste tematska obuhvatnost, te „lutajuće čerge na točkovima”, „spomenici odbeglih uspomena” (Draško Ređep).
Neizbežni u životu, te i bez mogućnosti zaobilaženja u književnosti. Zašto baš vozovi?
Jer su uz njih i u njima nada susretanja i uzaludnost čekanja. Zagrljaji ponovnih susreta i konačnost rastajanja. Okasnela prepoznavanja, mimoilaženja u neznanju propuštenog. Pusta želja za životom „negde drugde”, radoznalo iščekivanje dolazećih ali i neudobnost prelaženja iz voza u voz.
I sudbinski pogrešne, stanice (štacije) bivale su život mimo življenja, običnog, svagdanjeg, sa sve štacijskim rasporedima, staničnim dokonjacima, te po kojim šenlukom usred bela dana, kad su se litrenjaci menjali i ružica prosipala, u grlo bijelo, po stolnjaku, ispod stola sa sve čašama. Putnici bi se primicali i izmicali, prateći neočekivane izlive derta uz lomljavu, i povremeno osluškujući piskove dolazećih lokomotiva sa sve furgonima treće i ostalih klasa.
