Mnogo je ljubavi, nežnosti, uzbuđenja protkano u svakoj priči Seke Vučković. I u svakoj se može osetiti otkucaj srca, sjaj uma, iskra duše, a reči su tu da obeleže svaki njen titraj, svaki zvuk, sve izvore i ušća. Likovi i događaji o kojima je pisano sačuvani su od zaborava, darovani oku i srcu čitaoca, a na prvom mestu bližnjima i prijateljima.
Sa setom priča o svom šoru koji je bio i koga više nema. I ona se poput mnogih pita: Gde je moj šor? (...) Mnogi žude za iščezlim vremenima iz brojnih razloga. Neki pate, a neki se raduju, možda zbog toga Seka veli da „devojka selen treba da pričuva“.
