Knjiga Lauta i ožiljci donosi Kišove priče iz zaostavštine, većinom nastale u slično ili isto vreme kada su pisane i priče iz knjige Enciklopedija mrtvih.
Utoliko se može reći da priče iz knjige Lauta i ožiljci predstavljaju poslednji okretaj zavrtnja u neuporedivoj stvaralačkoj radionici Danila Kiša.
Ove priče oličavaju jedan od mogućih ishoda te velike avanture.
Suočavajući život i priču, činjenice i fikciju, govor dokumenata i moć imaginacije, Danilo Kiš u svojim poslednjim pričama pripoveda o Edenu Fon Horvatu i sredonjoevropskoj sudbini, o apatridima i grobovima, o Juriju Golecu, o ljubavi i smrti, o Beogradu, o Andriću, o dugovima i svetu koji uvek ima dve nepovezive strane.
– Pripovetke iz Kišove zaostavštine: „Apatrid“, „Jurij Golec“, „Lauta i ožiljci“, „Maratonac i sudija“, „Pesnik“ i „Dug“, napisane su između 1980. i 1986. bilo s namerom da budu uključene u knjigu Enciklopedija mrtvih, bilo kao njen odjek. Njima smo pridodali kratku dvodelnu prozu „A i B“, koja u rukopisu nije imala zaglavlja. Mada ne pripada pripovednom žanru, ona funkcioniše kao metafora (metonimija) u odnosu na najveći deo Kišovog proznog opusa: otud njeno mesto u ovoj knjizi, i to na kraju, „kao neka vrsta lirskog epiloga“ – kaže Mirjana Miočinović, priređivač knjige u završnoj napomeni. – Knjizi smo dali naslov Lauta i ožiljci rukovođeni činjenicom da je Kiš dve svoje zbirke, od ukupno tri, naslovio po jednoj od priča, imajući manje na umu njeno povlašćeno mesto, a više sposobnost naslova da tematski objedini sve ostale. Činilo nam se da se nešto slično postiže i ovim naslovom.
