DOMAĆI AUTORI

Tamo gde se čudesno susreću prošlost i budućnost stvoren je jedan od najboljih romana srpske književnosti...

„A sada više nema šta da se kaže sem da se usrdnom molitvom prizove Bog da blagoslovi početak ove gradnje, da ga obdari svojom bezmernom milošću i praštanjem za zablude koje će pisca, nema sumnje, upravljati na njegovom trudnom hodočašću u prošlost. Ali, ovako ili onako, neka bude volja Njegova post hominum memoriam.“ Borislav Pekić

Graditelji su zasigurno jedini Pekićev roman u kojem neke epizode imaju autobiografski karakter. Ovim romanom – specifičnom vrstom istorije „sentimenalnog vaspitanja“ – završava se saga o Njegovanima (prvi deo Zlatno runo; drugi deo Crveni i beli). Svi likovi ove knjige su graditelji, ali njihovo graditeljstvo može se posmatrati dvojako. Jedni zidaju zgrade, a drugi duh: buržoaski klasni duh i eltizam. U pet delova simbolično nazvanim „Građa“, „Građenje“, „Gradilište“, „Graditelji“, „Građevina“ pratimo podizanje jednog monumenta i tragičnu propast glavnog junaka Isidora, tvorca građevine, poslednjeg Njegovana. Prateći rast megalomanskog spomenika revoluciji, istovremeno pratimo i unižavanje građanskog duha – Beograda, čiji urbano-elitisitički duh gasne u senci revolucionarne mimikrije i stvaranja nove klase. Zato je ovaj roman o građenju, u stvari, roman o propasti, o sunovratu jedne porodice na kraju istorije.

„Naši gradovi su ti dušu dali za građanske ratove, kao da su pravljeni da se na ulicama koljemo: poslovni centar sa trgovinama i nadleštvima, pa zaštitni pojas građanskih domova, a onda radnički kvartovi, ali i oni su opkoljeni gradskim letnjikovcima, iza kojih opet vrebaju seljaci. U tim koncentričnim krugovima živi se jedan drugom iza leđa, red po red smenjuju se bogatstvo i nemaština, red gospode – red fukare, pa opet red gospode i unedogled tako, kao godovi u drvetu, kao kriške... kriške zatrovanog voća.“ - Borislav Pekić

Arsenije Njegovan, kućevlasnik, rentijer i veleposednik, zaljubljen je u svoje kuće koje naziva imenima žena. Odlazeći na aukciju za kuću Nike, koju je iznad svega želeo, 27. marta 1941. zabasaće na demonstracije protiv potpisivanja Trojnog pakta i stradaće, kao protivnik ili pristalica – ni sam nije mogao tačno da razluči dok su ga žandari prebijenog vadili iz slivnika. Godinama ne izlazi iz kuće gledajući dvogledom sa prozora kako se razvija Novi Beograd na drugoj obali reke. Iz svoje izmaštane stvarnosti, projekcije svoje posedničko-trgovačke strasti i istorijskih trauma, ne znajući da mu je sve oduzeto, stvara lični odnos prema istoriji i iskrivljenu sliku sveta i odlučuje da krene u hodočašće gradom. Ali, od 27. marta 1941. kao da se ništa nije promenilo: Arsenije upada u studentske demonstracije 1968. kod novobeogradskog podvožnjaka...

Autentični spomenik Beogradu i srpskoj građanskoj klasi u XX veku.

Dve novele Borislava Pekića Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana i Odbrana i poslednji dani spaja to što im je glavni junak samac u kome se ogledaju sve društvene i duhovne traume. Pokušaj prevazilaženja sopstvene sudbine neminovno vodi osobenoj životnoj dramaturgiji i pokreće niz pitanja o smislu života i smrti, moralu i sudbinskoj datosti.
_________

Ikar Gubelkijan, „leteći Jermenin“, prvak u umetničkom klizanju u vreme fašizma, vežba svoj dar do savršenstva, negujući istovremeno taštinu i moralnu otupelost. Time ne postaje ni veći umetnik ni manji čovek. On jednostavno nestaje kako mu život gubi smisao, a ljudski kapaciteti se umanjuju. Umetnost u ovoj noveli nije prikazana kao stremljenje ka uzvišenom već kao azil, mesto gde se može skloniti od sveta ali ne i od pitanja koja čovek sebi postavlja upravo zbog sveta od koga misli da je pobegao.

Andrija A. Gavrilović, emigrant u Zapadnoj Nemačkoj pedesetih godina XX veka, pokušava da svoj spokoj nađe u starom kraju. Njegova molba za sahranu na teritoriji FNRJ, inspirisana Odbranom Sokratovom, neobična je novela o emigrantskoj sudbini i tragovima bivšeg života kojem Gavrilović pokušava da se bar u smrti vrati. Ispisujući memoare, Gavrilović će kao običan čovek iz naroda opisati tragiku postojanja i odnos prema društvenom licemerju u svim društvenim sistemima.

Prvi put ekskluzivna kolekcija celokupnog književnog opusa Borislava Pekića.

Tamo gde se čudesno susreću prošlost i budućnost stvoren je jedan od najboljih romana srpske književnosti...

„Povest grbače je naličje političke povesti. Istorija politike piše se na nečijoj grbači. A istorija grbače? Ona se ne piše. Živi se...“ Borislav Pekić

Oživljavajući nam porodicu Njegovan, u istorijskim sunovratima i značajnim događajima od antičkih vremena, preko Sulejmana Veličanstvenog, do Drugog svetskog rata, Pekić nas kroz ovaj roman vodi do krajnje mitske metafore, plovidbe Argonauta na Istok, po zlatno runo Života.

Tamo gde se čudesno susreću prošlost i budućnost stvoren je jedan od najboljih romana srpske književnosti...

„Istorija ima vrednosti samo za narode kojima tek predstoji. Za one što su je imali, više je od štete nego od koristi. Pretvara se u iluziju koja se skupo plaća.“ Borislav Pekić

Oživljavajući nam porodicu Njegovan, u istorijskim sunovratima i značajnim događajima od antičkih vremena, preko Sulejmana Veličanstvenog, do Drugog svetskog rata, Pekić nas kroz ovaj roman vodi do krajnje mitske metafore, plovidbe Argonauta na Istok, po zlatno runo Života.

Tamo gde se čudesno susreću prošlost i budućnost stvoren je jedan od najboljih romana srpske književnosti...

„Nema grada na svetu oko koga su se jagmili toliki narodi, pod čijim su se bedemima vodile tolike bitke, koji je toliko puta menjao vlasnika i pedeset puta uništavan da bi se svih pedeset puta ponovo iz istorijskog groba podigao – kao što je naš Beograd. Pa zar ta činjenica što je taj grad srpski ni najmanje o Srbima ne govori?“ Borislav Pekić

Postoje li velike ideje zbog kojih vredi ubijati?

Nijedan život nije tako mali i beznačajan da se ubica kasnije ne bi kajao zbog njega...

„Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.“ Borislav Pekić

Dr Konrad Rutkowski, nakon posete jednom dalmatinskom gradiću, pokušava da opravda svoje postupke kada je, kao SS-oficir za vreme II svetskog rata, poslao jednog nevinog gradskog činovnika na vešala i na smrt pretukao jednog zatvorenika. Posle dvadeset i dve godine proganjaju ga aveti prošlosti i on u pismima pokušava da istraži korene zla u sebi i oko sebe i pronađe onu tanku granicu preko koje čovek prelazi u nečoveka.

Nemir u kome se prošlost vraća kao vampir ispisuje unutrašnju dramu Rutkowskog, i kroz neverovatan zaplet ideja od Platona do Wittgensteina, pokreće uvek aktuelno pitanje o ličnoj i kolektivnoj krivici, ličnom i kolektivnom odnosu prema „istorijskoj istini“, koja predstavlja vampira koga on želi da ućutka.

Živimo u vremenu čuda u kome su čuda okrenuta protiv čoveka.

„Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od ovih najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je, grade budućnost.“ Borislav Pekić

Okvir ovog Pekićevog maestralnog romana, sastavljenog iz priča, su biblijski motivi Isusovih čuda u Judeji. Sa poetičnom dijalektikom ona su izokrenuta u svoju suprotnost sa puno humora ali i duboke empatije za ljudsku patnju, ljubav i sudbinu. Leprozna žena je isceljena ali nije prihvaćena više nigde, slepi čovek progleda ali vidi svet i zgađen sam sebi kopa oči, mutavac kada progovori o onome što je uvek mislio biva razapet na krst. Složeno i slojevito delo na slikovit način ukazuje na isključivost ideologija, dogmi i doktrina, gde iz najvećeg nametnutog dobra proističu najveće nevolje. Na magičan način uvedeni smo u svet daleke prošlosti gde ideološka zagriženost i netrpeljivost bilo koje dve suprostavljene snage pokazuje iste osobine kao i u bilo koje doba ljudske istorije. Ideološka polarizacija zrači svojom porukom sve do današnjih dana.

Prvi put ekskluzivna kolekcija celokupnog književnog opusa Borislava Pekića.

„Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela… Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi… Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut… Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni… Ima ljudi čiji je život trag u vodi... “
Borislav Pekić

Novi Jerusalim je zbirka priča široke vremenske perspektive, ali i veoma široke perspektive karaktera; od ljudi koji stvaraju svet i novi sadržaj do onih koji ruše. Karakteri u sebi nose, kao dominantnu osobinu, pečat i lik vremena, kao sudbinu, iskušenje i tragiku postojanja. Svakom junaku Pekić je odredio jedan od osnovnih elemenata – metal, zemlju, vatru, vazduh, vodu …

Kada osmotrimo vremenski raspon koji pripovetke iz Novog Jerusalima obuhvataju (a to je luk od ranog srednjeg veka do daleke, antiutopijske budućnosti), možemo reći da „hronika“ u datom slučaju označava integralni letopis sveta.
U Novom Jerusalimu cela istorija je u stvari gotska hronika, beskrajni niz tajnovitih, tragički osenčenih sudbina. Preispitujući i kreativno nadograđujući neke karakteristike upravo tog i tako odabranog žanra Borislav Pekić ispunio ga je smislom za koji možemo reći da podjednako pripada svima nama, da je univerzalan. A tamo gde se govori o univerzalnom, tamo govori istinska, najviša umetnost.
Mihajlo Pantić

Oživljavajući nam porodicu Njegovan, u istorijskim sunovratima i značajnim događajima od antičkih vremena, preko Sulejmana Veličanstvenog, do Drugog svetskog rata, Pekić nas kroz ovaj roman vodi do krajnje mitske metafore, plovidbe Argonauta na Istok, po zlatno runo Života.

Oživljavajući nam porodicu Njegovan, u istorijskim sunovratima i značajnim događajima od antičkih vremena, preko Sulejmana Veličanstvenog, do Drugog svetskog rata, Pekić nas kroz ovaj roman vodi do krajnje mitske metafore, plovidbe Argonauta na Istok, po zlatno runo Života.

Kraj je samo početak...

Ako smo ovu knjigu u vremenima njenog nastanka gledali kao naučnu-fantastiku, danas možemo da je posmatramo kao blisku budućnost.

„Zemlja se zvala Arnos. Opet je 1999, i mladić Arno čeka devojku Marie-Louise na pašnjaku koga je zvao Zeleni Kraj. Očekuje se smak sveta kada bude pomračenje sunca 6. jula 1999. Vreme će i dalje postojati ali neće postojati ljudi...“
Borislav Pekić

Roman 1999. je treći i poslednji deo Pekićeve poznate antropološke trilogije Besnilo – Atlantida – 1999. To je kentaurski hibrid zbirke pripovedaka i romana, u kome se kroz neizračunjivo vreme spajaju rađanje, lutanje i smrt jedne komete. Slutnja propasti civilizacije na pragu samouništenja njenim tragičnim junacima daje simboličke obrise poslednjih bića na opustošenoj planeti. Ova dramatična priča u različitim junacima prepoznaće istu sudbinu, i kroz pet priča i pet čovečanstava udaljenih milonima godina sjediniti ih u zajedničku kataklizmu. „Ako je i ne opažaju, niti njene antropološke posledice razumeju, ljudi je osećaju. Ako su pravi, naravno. Ako i oni nisu već androidi...“

Prvi put ekskluzivna kolekcija celokupnog književnog opusa Borislava Pekića.

Virus u obliku metka pogađa u srce civilizacije... Niko nije bezbedan.

Vizija kraja sveta koja odgovara onome što smo od sveta napravili.

Biološka katastrofa, u razmerama nepoznatim savremenoj istoriji, pogađa londonski aerodrom Hitrou u jeku letnje sezone. Usled mutacije virusa besnila u jednoj naučnoj laboratoriji, epidemija se širi zastrašujućom brzinom jer nijedna vakcina ne deluje. U karantinu, koji obuhvata ogroman kompleks, zateklo se na desetine hiljada putnika i nameštenika aerodroma...

U ovoj univerzalnoj metafori, čije književne srodnike možemo prepoznati u Kamijevoj Kugi ili Saramagovom Slepilu, zaraženi ljudi vode rat ne samo sa zlokobnim psećim virusom, nego i sa besnilom u sebi i besnilom svoje okoline, razotkrivajući tako zastrašujuću istinu o ljudskoj prirodi: nije nam potreban virus da bi ludilo koje s rođenjem nosimo iskazalo sve svoje vidove i probilo tanku opnu obzira i samopoštovanja.

Apokaliptična vizija sveta koja se bavi ljudskom vrstom i prirodom naše civilizacije.