DOMAĆI AUTORI

Da li čovekov odnos prema objektima koji ga okružuju određuje njegova svesnost ili intuicija? Šta sve čini usmereni akt svesti? Čime je uslovljena intuicija? To su samo neka pitanja do kojih će vas odvesti Noesis.

Pripovedački tok ovog romana predodredio je san koji je dobio obrise stvarnosti kada je naratorka uočila fotografiju mlade žene na jednoj od nadgrobnih ploča. Pokušavajući da uoči vezu između sanjanog i stvarnog, ona će ući u vrtlog promišljanja, slutnji i samopreispitivanja. U tom vrtlogu suočiće se sa potisnutim slikama iz svoga života, ali i sa fragmentima života žene od koje je deli ceo jedan vek. Međutim, naposletku će shvatiti da su njihovi životi prepleteni kao noema i noesis – dve strane istog fenomena.

„Lopte Solarnog sistema, kruženje Zemlje oko Sunca, kruženje materije u stalnom toku obnavljanja života, smena godišnjih doba, točak, prsten kao simbol venčanog saveza, ćelija, majčina utroba, kružna putanja čovekovih zanosa, ili puta izabranog da se zaokruži jer iluzija neosetno zatvara isto kao što dosledno vara, podudarnost rađanja i umiranja – prvi udah i poslednji izdisaj kao dve strane jedne kovanice koja asocira na krug postojanja. Konačno, moj konstantni hod unazad, pri čemu njegov smer, posmatran iz neke druge perspektive, može biti obrnut. Zapravo, uopšte nije bitno da li je unapred ili unazad, jer je pravac isti, a linija kružna. Svakako ću se vratiti na tačku iz koje sam krenula.“

U svačijem životu postoji neki izdvojeni trenutak kada se čovek promeni. Ukoliko biste znali da je naslov ove knjige zapravo posveta koja je i danas utisnuta na poleđini fotografije starog porodičnog albuma, šta bi bila vaša prva pomisao?
U novoj knjizi Olivere Jovanović upoznaćemo se sa junakinjama čije životne priče na prvi pogled izgledaju tako da bi mogle biti priče svakoga od nas.
Međutim, ubrzo ćemo se uveriti u to da snaga priče uvek proizilazi iz pera pisca. Beležeći pojedinosti iz života pomenutih junakinja, Olivera Jovanović oslikava njihove portrete, neprestano sameravajući snagu ljubavi naspram onoga što nazivamo usudom ili sudbinom. Britkost u pripovedanju, razbokorena rečenica, preplitanje fiktivnog sa dokumentarnim, intimnog sa opštim, čine ovu priču autentičnom. Ona će podstaći čitaoca da još jednom preispita sopstveni odnos prema životu. Naposletku, ona će ga navesti na to da se zapita da li je glagol govoriti pandan glagolu voleti, što sugeriše sâm naslov romana, ali i sledeća rečenica: Govoriti, čak i onda kada se čini da je govor prazan, govoriti bez prestanka. Kako je pojam ljubavi neodvojiv od pitanja smisla života, roman Uvek i samo tvoja jeste, pre svega, priča o smislu.

Veronika Čudanov je samosvesna i ostvarena žena. Njen život je skladan i u njemu se sve odvija onako kako je zamislila. Međutim, kada odluči da iskorači iz ustaljenih i dobro poznatih okvira svakodnevice, naći će se u avionu za Majami, ne sluteći da tim putovanjem započinje novo poglavlje u njenom životu. To poglavlje neće pisati sama i ono će joj doneti ne samo nova iskustva već i susret sa sobom i prošlošću, a takvi susreti uvek podrazumevaju rekonstrukciju određenih životnih segmenata.

Ovo je priča o umetnosti i čovekovoj potrebi da ispriča i dopriča neispričano. Neretko će se na stranicama ove knjige preplitati java i snovi, onostrano i ovostrano, ali kako je Olivera Jovanović uspela da iz prošlosti u sadašnjost prenese jedinstvene kadrove života i tako ih utisne
u svevremenost, stvorila je svet koji čitaoci neće želeti da napuste.

Iako se u središtu romana nalazi priča o tri žene, tri cveta crnjanska – Juditi, Jekaterini i Rahili. Ovo je priča o ljudima i njihovim sudbinama. Ovo je priča o ljubavi i slobodi. Ovo je priča o vremenu i njegovoj (ne)promenljivosti. Odgovori koje tražite zavise od toga u koji deo priče ćete ostati najduže zagledani.

Ljudski je život dah u vremenu, sićušno strujanje u svetu – ta činjenica je poražavajuća za čoveka kome je stvarnost mera svih stvari. Ali, kada čovek počne da razmišlja o konačnosti i kada misao o smrti poput nepozvane sile zatrese njegov svet, on počinje da razumeva zakonitosti prema kojima je život tek talas preko nepomičnog, glatkog kamena, na kom se ništa ne može zadržati duže od trenutka. U toj igri talasa i kamena ima nečeg uzvišenijeg od tajni koje su začin ljudske svakodnevice – ne treba zaboraviti da snaga talasa u nizu ima moć da preoblikuje materiju i tako je promeni.

Samo se u neomeđenoj mreži veza između ljudi nalazi podsticaj za stvaralaštvo koje prevazilazi ljudsko vreme. U takvu mrežu je bila uhvaćena i Milica Krstić Čolak Antić. Jedan talas preko kamena, jedna naizgled minijaturna masa koja se gubi pred sledećim naletom penušave vode. Po čemu se ona razlikuje od ostalih? Kako je uspela da izmrvi zid postojanog kamena i da od njega odvali čitav jedan komadić?

Roman Vreme je ljudsko talas na kamenu predstavlja postmodernu formu kombinovanja istorijske zbilje i umetničke fikcije. U njemu se susreću događaji i likovi – istorijske ličnosti koje se odvajaju od svog doba tako što postaju ideje i nosioci smisla. U toj panorami centralno mesto zauzima zgrada Druge ženske gimnazije u Beogradu u Ulici kraljice Natalije, koju je projektovala Milica Krstić Čolak Antić. Prateći tragove koji zgradu udaljavaju od njenog prvobitnog lika, čovek shvata da zapravo ide putem odustajanja od kulture i ideala koji ima ne samo tvorački smisao nego i potencijal održivosti naroda.