Ljudski je život dah u vremenu, sićušno strujanje u svetu – ta činjenica je poražavajuća za čoveka kome je stvarnost mera svih stvari. Ali, kada čovek počne da razmišlja o konačnosti i kada misao o smrti poput nepozvane sile zatrese njegov svet, on počinje da razumeva zakonitosti prema kojima je život tek talas preko nepomičnog, glatkog kamena, na kom se ništa ne može zadržati duže od trenutka. U toj igri talasa i kamena ima nečeg uzvišenijeg od tajni koje su začin ljudske svakodnevice – ne treba zaboraviti da snaga talasa u nizu ima moć da preoblikuje materiju i tako je promeni.
Samo se u neomeđenoj mreži veza između ljudi nalazi podsticaj za stvaralaštvo koje prevazilazi ljudsko vreme. U takvu mrežu je bila uhvaćena i Milica Krstić Čolak Antić. Jedan talas preko kamena, jedna naizgled minijaturna masa koja se gubi pred sledećim naletom penušave vode. Po čemu se ona razlikuje od ostalih? Kako je uspela da izmrvi zid postojanog kamena i da od njega odvali čitav jedan komadić?
Roman Vreme je ljudsko talas na kamenu predstavlja postmodernu formu kombinovanja istorijske zbilje i umetničke fikcije. U njemu se susreću događaji i likovi – istorijske ličnosti koje se odvajaju od svog doba tako što postaju ideje i nosioci smisla. U toj panorami centralno mesto zauzima zgrada Druge ženske gimnazije u Beogradu u Ulici kraljice Natalije, koju je projektovala Milica Krstić Čolak Antić. Prateći tragove koji zgradu udaljavaju od njenog prvobitnog lika, čovek shvata da zapravo ide putem odustajanja od kulture i ideala koji ima ne samo tvorački smisao nego i potencijal održivosti naroda.
