DOMAĆI AUTORI

Roman Šta ptica kaže autora Vidosav Stevanović, dobitnika nagrade „Dimitrije Mitrinović“, donosi hrabru i provokativnu priču o savremenoj srpskoj istoriji kroz neobičan dvoglasni narativ.

Kroz unutrašnji dijalog dva glasa – proročki i silnički – roman razotkriva psihološke portrete ključnih protagonista: jednog bivšeg predsednika koji je otet i ubijen i njegovog naslednika optuženog za ratni zločin. Ova pripovedna struktura omogućava čitaocu da sagleda mehanizme moći, postupke i motive koji su Srbiju odveli na „put u bespuće“.

Stevanović svojim osobenim stilom, nesvakidašnjim pravopisom i neumoljivim tonom, oblikuje tragičnu istorijsku epizodu u suvereni romanesknu formu, razotkrivajući dva lica Srbije – žrtvu i dželata, predvodnika i potrčka – i ostavljajući snažan utisak o posledicama političke zloupotrebe moći.

Za čitaoce koji traže:

literaturu zasnovanu na stvarnim istorijskim događajima

psihološki duboko istražene likove i društvene analize

provokativan i literarno inovativan stil pripovedanja

Izabrane pripovetke – knjiga 1

Seobe Crnjanskog, situirane u jednu drugu epohu i na drugo mesto i Stevanovićevi Nišči dva su velika nacionalna epa, dve do tragičnosti uverlјive, u umetničkom smislu sušte istine o srpskim lutanjima, stradanjima i potucanjima, koje srpske kulturne pseudoelite, prelešćene vašarskom litografijom na kojoj su izobraženi, izmaštani nacionalno podobije i fiktivna postignuća, nisu umele (ili pre nisu htele) valјano da pročitaju i razumeju. - Svetislav Basara Nišči su svakojako najčudnija knjiga u novijoj srpskoj književnosti, knjiga koja je u najvećoj meri izrasla sva iz ovog jezika i sva zanesena njegovom „sladošću, milozvučnošću, nebeskom uznositošću“, mada je, u isti mah, rekla i najsumornije istine o mentalitetu o kojem taj jezik svedoči. Ovaj roman spaja u sebi gotovo sve tradicije umetničkog pripovedanja, od srednjovekovnog do realističkog i modernog, ali se nijednom tradicijom ne zadovolјava, nego teži da se izgrađuje prema sopstvenim „pravilima samosazdanija“...Ljubiša Jeremić. Nije problem u tome što je Vidosav Stevanović proteran iz srpske književnosti onda kad se sukobio s banalnim nacionalizmom koji je Srbiju i odveo tamo gde je odveo, nego je problem što se ta praksa nastavlјa, a to ponajbolјe govori da je banalnost još na delu. A on je žestoko kritikovao ono što ne valјa u njegovoj naciji. Ako je neko nacionalni pisac, onda je to Vidosav Stevanović. Mirko Kovač

Mrtvi su jemci, šaptaci i proroci. Jedini svedoci i poslednji sagovornici.

Dobro je, zaista je dobro što ne moram izmišljati. Događaji koje mi Iskra prenosi – svejedno mi je da li to zaista čini ili ja sa sobom razgovaram – idu prirodnim redom, ne moram smišljati dramske zaplete, nameštene sukobe, ekscentrične ličnosti i fabulu koja se zapliće da bi se rasplela.

Napokon, pripovest je gotovo uvek pametnija od pripovedača.

Moj bivši zanat, kojim se ne bavim zato što ne mogu koliko i zbog toga što se ovde bezmalo ništa ne događa, naučio me je zapisivanju, nikako izmišljanju ili prepisivanju izmišljenog. Tako je najsigurnije i najpoštenije. Interpretacije, preuređivanja građe i tumačenja spadaju u esejistiku i propagandu, a od toga sam pobegao glavom bez obzira, između ostalog.

Jer u tim raspršenim, raspusnim i divljim rečima koje se razmenjuju tamo dole bez razloga i smisla kriju se klice novog rata.

U njima se konzerviraju, iz njih će proklijati kad kucne njihov čas.

Stradija je uvek bila sinonim za satiričnu projekciju Srbije uvek aktuelnog Radoja Domanovića ali i inspiracija za pisce koji su se u svom delu oslanjali na njegovo nasleđe i britku satiričnu oštricu koja je secirala društvo i nasleđe tamo gde je najbolnije i najvidljivije. Vidosav Stevanović ne želi da ide dalje od primarnog dela; nastavlja ga u vremenu u kome Domanovićev unuk dolazi u Stradiju pokušavajući da otkrije i shvati zemlju koja je bila inspiracija njegovom dedi. Putujući kroz karakterologiju i institucije, nerazumljive običaje i navike Strađana on menja i svoja uverenja postajući deo opšteg meteža uzburkanih sujeta, privida institucija i života, religije koja ne postoji i verovanja i ubeđenja koja su postala osnova nove religije – Strađanske.Kaže se da je ironija smeh budućeg čoveka nad ovim vremenom, za satiru važi isto. Mera hrabrosti je suočiti se sa sobom u svojim sugrađanima koji su, u odnosu na Domanovićevo doba, evoluirali još dalje u smeru strađanskog mentaliteta i patoloških nacionalnih dubioza, koje su zahvatile sve sfere društva. Povremeno urnebesno smešno, često ozbiljno tragično, roman koji možda najjasnije od aktuelne književne produkcije pokazuje da je satira živa, i da je, na neki način, večna inspiracija pisaca koji društvenu kritiku smatraju ličnom intelektualnom obavezom.

Diktature su večne ali su diktatori smrtni. Kako pobediti prirodu, kako produžiti vlast?

Onu u čemu u potpunosti nije uspeo Doktor Faust ili grof Drakula - sudeći po romanu Vidosava Stevanovića - Ako ikad umrem - uspeo je jugoslovenski diktator Tito. Mrtav za narod i živ za sebe, njegova sahrana nije samo naličje njegove vladavine, nego njena suština.

Posmatrati svoju smrt iz pozicije živog Božanstva, gledati kako umire Bog u zanosu idolatrije i „kulta ličnosti", vrhunac je eksperimenta apsolutne vlasti nad južnoslovenskim narodima (i narodnostima). Ali kako smrt nije kraj onda se kraj ne nazire, živo prisutan u širem kontekstu, kult ličnosti se širi ne samo na podanike nego i na one koji žele da vladaju.

Da li je između dve sahrane sadržani svi životi i smrti, čitava istorijska trauma ideološkog eksperimneta ili je reč o samo još jednoj demonskoj iluziji dva lica jedne iste vlasti. Slavljene i prezirane da se ništa ne bi promenilo. Vidosav Stevanović slaže i gradi perspektive idolatrije i sumnje, istorijskih epizoda i mističnih tamnina, političke volje i demonskih načela vlasti.