DOMAĆI AUTORI

Na Drugom programu Radio Beograda izvedena je (i više puta reprizirana) radio-drama po romanu SLIVNIK, koja je izabrana da predstavlja Dramsku produkciju Radio Beograda na najvećem festivalu radio-drama „Fri Jurop“ u Berlinu.

Fakat je da je Ćirić jedan od onih blagoslovenih pisaca, opsesivaca koje ili odmah odbacite, ili terate s njima kroz sve njihove mene i faze. U SLIVNIKU je Ćirić zabavan i duhovit – nikako vickast – i uopšteno raspoložen za jednu mahom vrlo dobro izbalansiranu promenadu naglavačke izvrnutih ćiriloških Opštih Mesta. - Teofil Pančić

Kao i obično, i u SLIVNIKU Zoran Ćirić ide dalje od najsmelijih čitaočevi očekivanja. -Vasa Pavković

SLIVNIK nije roman. To je dijagnoza. To je ogledalo koje ne laže. To je poslednji udarac u stomak pre nego što se onesvestiš od smeha i gađenja. I da, završetak je savršen. Magični cepa traku – cepa film, cepa fikciju, cepa sebe.

A čitalac ostaje sam, u mraku, sa ukusom krvi i benzina u ustima. Ovo je književnost koja ne mazi. Ne oprašta. Ne zaboravlja. I upravo zato – neće biti zaboravljena. - Vujica Rešin Tucić

Inspirisana kontroverznim teorijama o supstanci nastaloj oksidacijom adrenalina, priča prati brutalni rijaliti program na deep web-u, u kojem su učesnici izloženi ekstremnim situacijama kako bi im nivo adrenalina dostigao maksimum. Publika koja plaća ogromne sume novca posmatra njihove strahove, borbu i sudbine — dok najmoćniji gledaoci zapravo upravljaju igrom.

Granica između zabave, eksperimenta i zločina postaje sve tanja.
U svetu gde je ljudski strah roba, a život deo spektakla, postavlja se pitanje: koliko daleko može da ide ljudska radoznalost — i ko zaista upravlja arenom?

Adrenohrom je napet i provokativan roman o moći, manipulaciji i tamnoj strani savremenog društva.

Dan 15. mart krucijalan je za oboje glavnih junaka ovog romana, Sašu, dvadeset trogodišnju balerinu u Minhenu i njenog oca u Beogradu.

Saša rešava da se oslobodi unutrašnjih pritisaka, bojazni od osude okoline, strepnji od reakcija roditelja zbog svojih postupaka. Nežna i duboko empatična, preispituje sebe i svoj odnos s ocem koji svoje poslednje dane provodi na onkološkom odeljenju bolnice u Beogradu, gde svodi životne račune sa svojim ocem, suprugom, kolegama, najviše se baveći odnosom sa ćerkom jedinicom.

Njihova nikada glasno iskazana ljubav i suštinska povezanost u katarzičnom finalu romana dobijaju razrešenje u vidu međusobnog oprosta za sve životne nesprazume, sumnje i nerazumevanja. Iako autor iza sebe ima tek dva romana, Dan u martu odaje daleko iskusnijeg, zrelog pisca koji besprekorno vodi radnju, ume fino da iznijansira kako glavne tako i sporedne likove, ne bežeći od ovako delikatne teme već neprestano bivajući u njenom središtu.

Čitljivo, hrabro, dobro napisano. - Zvonko Karanović

U knjizi “Skupštini stanara i druge priče”, Vlajić je, još jednom, pokazao da majstorski vlada dinamičnim i živim dijalogom, koji je vremenom postao ključna odlika njegovog pisanja. Svaka od priča u ovoj, nažalost, kratkoj zbirci teče glatko i energično, sa puno emocionalne napetosti koja stvara snažnu atmosferu koja ne jenjava ni na trenutak.

Iako bi “Skupštinu stanara” olako mogli da svrstamo u kategoriju “krimi priča”, koje su uistinu žanr u kojima je autor prethodno dokazao svoje spisateljsko umeće, Vlajićevo pisanje nije tu da samo ispriča jednostavnu priču o zločinu i njegovim posledicama, već da istraži i složenu dinamiku pravde, morala i unutrašnjih konflikta protagonista. U ovome je Vlajić nesumnjivo poseban; neposrednost i životnost izraza, koji očigledno dolaze iz dubokog životnog iskustva, čini njegove reči verodostojnim i uverljivim; dijalozi su stvarni, reakcije likova verodostojne i uverljive – baš kao u stvarnom životu.

Posebno dirljiv trenutak u ovoj zbirci je priča „Brat”, koja izdvaja autora kao pisca sa izuzetnom sposobnošću da se izdigne iznad česte površnosti ovog žanra i prenese emotivnu težinu naracije kroz pisanu reč. U “Bratu”, bol gubitka nikada ne prelazi granicu obeshrabrenja i odustajanja. Sve one teške nepravde, koje dokučimo umom ali nikada ne prihvatimo srcem, kroz Vlajićevo pero dobijaju konkretan i živ izraz koji doslovno emotivno kida čitaoca. I u trenucima najveće tuge, likovi ne gube unutrašnju snagu i nadu koje, doduše sa dozom neizrecive gorčine, ostaju da titraju nad stranicama ove dirljive pripovesti.

Još jedna od priča koja se definitivno ističe u zbirci (što govori i njen naslov) je „Skupština stanara“: priča u kojoj Vlajić vešto razvija mali, svakodnevni svet konflitka (u ovom slučaju na nivou stambene zajednice), koji postaju metafora za širi, opšti društveni sukob. I ovde je dijalog naročito živahno razvijen, jer se likovi ne ustručavaju da iskažu svoje mnoge i glasne nesuglasice, ispod kojih se krija tiša nota ličnih frustracija, strahova i ambicija. Vlajić ovde otkriva i sposobnost da u humoru i satiri prikrije ozbiljne društvene kritike i prikaže refleksiju o etici jedne zajednice.

Nesuglasice oko banalnih pitanja, na površini, pod čijom dubinom leži pitanje: kako se nosimo sa nesigurnostima i izazovima svakodnevnog života?

Snažna i konkretna, Vlajićeva proza obrađuje teme vrlo bliske svakodnevnim iskustvima čitalaca, u čijim očima likovi njegovih priča postaju prepoznatljivi i realni.

U svom trećem romanu Đorđe Vlajić ostaje žanrovski veran sebi – ponovo je pred nama krimi-priča, policijski proceduralni roman „s ključem“ ali je i ovoga puta tema drugačija: sada nas autor veštim postupkom uvlači u svet elitne prostitucije, oslanjajući se u priči na originalna policijska dokumenta, u toj meri da bi se ovo čak moglo nazvati i istinitom fikcijom. Iako su likovi i zaplet izmišljeni, vrlo su prepoznatljive ličnosti i afere koje su nas donedavno zgražavale preko medija.

Čvrsto nas držeći za ruku, pisac nam otkriva čitav sistem regrutovanja mladih devojaka koje će kasnije biti manekenke na najpoznatijim svetskim modnim pistama, ili će nam pevati sa muzičkih bina ili ćemo ih gledati kao voditeljke emisija na malim, ili kao glumice na velikim ekranima.

Problem nastaje kada taj sistem biva ugrožen, te njegovi nosioci nalažu pokretanje istrage koja ne sme ništa da otkrije.

Uz prethodne dve, Vlajić se ovim naslovom definitivno profiliše kao jedan od značajnijih autora trilera na ovim prostorima, uz narativ u kome dominira akcija i čije vas čitanje podseća na gledanje kakvog modernog filma ili serije.

"NIŠVIL je doslovno pesnica u glavu srpskom literarnom establišmentu, poludirekt sa juga Srbije iz kojeg su dolazili najslavniji domaći bokseri."Najnovije reizdanje knjige po kojoj je i džez festival u Nišu dobio ime samo je još jednom potvrdilo džinovsku kontroverzu koja od samog početka prati njenog autora.

Glavni junak ovog romana o unutrašnjoj strani emigracije, Bogdan, usamljenik je koji neuspešno pokušava da se odseli iz samog sebe. Pristigavši u SAD iz Srbije gradi novi identitet, ali ga sustižu repovi prošlosti. Okruženje migranata sa Kube, iz Srbije i Kine, u život glavnog junaka donosi u isto vreme mračne, vesele i groteskne likove. U lažnom braku sa Milagros Dijas, Amerikankom kubanskog porekla, proživljava svoje dane čuda u čekanju radne i boravišne dozvole. Preplićući svoj život s Kubancima koji kroz različite generacije nose svoje deliće Havane, Marijela i puteva kojima su pristigli na američko tlo, on prestaje da se plaši svoje sudbine. Bogdan nije uplašen čak ni kad ga zbog sumnje u lažni brak izvode pred američke imigracione vlasti: tokom ispovesti pred islediocima, on ne pokušava da ulepša svoju priču. Njegova ljubav iz detinjstva i ranije mladosti, Ana, vraća ga u prošlost kroz pornografske delove ispovesti. I ona proživljava ličnu emigrantsku krizu, ali daleko od Bogdana, na Kipru. Tako se koncept jedne iste emigrantske žudnje prenosi kroz nekoliko država i kontinenata u zajednički: tuđi san.