DOMAĆI AUTORI

Dok stojimo Na pragu Jovaninog romana, pred nama se otvaraju vrata iza kojih će nam biti ispripovijedana priča o vremenima kada je čovjek stajao na ivici bezdana, ali i kada je pogledao u oči drugome čovjeku i uprkos svemu – volio. U takvim okolnostima, nastalim iz iskustva rata i raspada sistema, srećemo jednu od najmoćnijih tema – ljubav kao otpor, ljubav kao čin. Ta ljubav, često zabranjena, razapeta između dvije strane, postaje nešto više od osjećanja – postaje svjedočanstvo da je moguće ostati čovjek kad čovječnosti nedostaje.

Odlomak iz knjige „Sirija“

„Tutnjalo je na sve strane. Izgleda da je na aerodrom poslato mnogo više snaga kako bi probali da ga zauzmu. Mnogo više nego što je bilo procenjeno i nama javljeno. Mada, to se moglo i očekivati. Aerodrom u Tripoliju se smatrao jednim od najvećih trofeja našim protivnicima. Zauzimanjem aerodroma bi stavili do znanja čitavom svetu da Gadafi više ne može da kontroliše svoju prestonicu i da je definitivno gotov.
Zato smo dobili, između ostaloga, i naređenje da aerodrom ne sme pasti ni po koju cenu. Sve je to bilo lepo, ali gledano sa taktičke strane, biće mnogo komplikovanije nego što smo mislili.“

Odlomak iz knjige „Libija“

„Dok smo se nenadano našli u Siriji zbog veoma komplikovane situacije i zbog toga što se naša država Srbija našla u vazalnoj ulozi prema svojim gazdama koji su njome i upravljali, Pobra i ja nismo bili više poželjni da se u nju vratimo. U slučaju kada bismo se odlučili na povratak, bili bismo uhapšeni i zatvoreni zbog učešća u libijskim sukobima na strani Gadafija. To sam saznao ono veče kada mi je Džoni pružio satelitski telefon na brodu koji se ljuljao na sve većim talasima. Sa druge strane bila je Smiljka. Ne mogu da kažem da sam se baš iznenadio, s obzirom na to da sam u međuvremenu saznao da je bila veoma blizak saradnik britanske službe koja ju je vrbovala još kao jako mladu. Međutim, bilo mi je drago što mi se javila i obavestila me o svojim informacijama do kojih je došla.“

Odlomak iz knjige „Sirija“

„U ovoj priči je jebeno to što u ovom Vagneru važi jedna krilatica koja kaže da se Vagner ne povlači, već se bori do samog kraja. Ta priča ima dve strane: jednu dobru i naravno, onu lošu. Dobra je ta što te takvo pravilo tera da se stvarno trudiš u borbi do maksimalnih granica, a često i preko njih. Znaš da nemaš neku drugu mogućnost i onda se boriš, kao da ti je to poslednja bitka, što u suštini, na neki način, i može da bude. Svi su maksimalno usredsređeni na ono što se događa oko tebe i nema lufta za nekakvo lelemudanje. Svaki korak se pažljivo planira, i sve se izvršava krajnje brzo i precizno. Moraš da preživiš.“

Odlomak iz knjige „Ukrajina“

„U ovoj priči je jebeno to što u ovom Vagneru važi jedna krilatica koja kaže da se Vagner ne povlači, već se bori do samog kraja. Ta priča ima dve strane: jednu dobru i naravno, onu lošu. Dobra je ta što te takvo pravilo tera da se stvarno trudiš u borbi do maksimalnih granica, a često i preko njih. Znaš da nemaš neku drugu mogućnost i onda se boriš, kao da ti je to poslednja bitka, što u suštini, na neki način, i može da bude. Svi su maksimalno usredsređeni na ono što se događa oko tebe i nema lufta za nekakvo lelemudanje. Svaki korak se pažljivo planira, i sve se izvršava krajnje brzo i precizno. Moraš da preživiš.“

Odlomak iz knjige „Ukrajina“

„Dok smo se nenadano našli u Siriji zbog veoma komplikovane situacije i zbog toga što se naša država Srbija našla u vazalnoj ulozi prema svojim gazdama koji su njome i upravljali, Pobra i ja nismo bili više poželjni da se u nju vratimo. U slučaju kada bismo se odlučili na povratak, bili bismo uhapšeni i zatvoreni zbog učešća u libijskim sukobima na strani Gadafija. To sam saznao ono veče kada mi je Džoni pružio satelitski telefon na brodu koji se ljuljao na sve većim talasima. Sa druge strane bila je Smiljka. Ne mogu da kažem da sam se baš iznenadio, s obzirom na to da sam u međuvremenu saznao da je bila veoma blizak saradnik britanske službe koja ju je vrbovala još kao jako mladu. Međutim, bilo mi je drago što mi se javila i obavestila me o svojim informacijama do kojih je došla.“

Odlomak iz knjige „Sirija“

„Tutnjalo je na sve strane. Izgleda da je na aerodrom poslato mnogo više snaga kako bi probali da ga zauzmu. Mnogo više nego što je bilo procenjeno i nama javljeno. Mada, to se moglo i očekivati. Aerodrom u Tripoliju se smatrao jednim od najvećih trofeja našim protivnicima. Zauzimanjem aerodroma bi stavili do znanja čitavom svetu da Gadafi više ne može da kontroliše svoju prestonicu i da je definitivno gotov.
Zato smo dobili, između ostaloga, i naređenje da aerodrom ne sme pasti ni po koju cenu. Sve je to bilo lepo, ali gledano sa taktičke strane, biće mnogo komplikovanije nego što smo mislili.“

Odlomak iz knjige „Libija“

„Ono što osećam, to je univerzum bola. Kao treća strana, pred ovim mogu samo da zaćutim“ – Peter Handke

Omeđen koricama ove knjige, roman Borislava Kosanovića donosi priču o Orahovcu omeđenom rovovima te 1998. godine. Oni koji su u njemu tada živeli prepoznaće njegove ulice i ljude, žarku želju za životom, prepoznaće strahove od snajpera i rafala, ali i bol ljudi za najmilijima odvedenim sa radnih mesta, s ulica, iz svojih kuća. Ovo je roman koji se čita u dahu. Ni lakšeg stila pisanja, ni teže istine koja se nudi čitaocu na putu ka spoznanju istine. Pred vama su stranice ispisane krvlju i suzama, stranice bola i ponosa, ljubavi ka svetoj kosovsko-metohijskoj zemlji i žrtvi za istu.

Ovo je moj Orahovac. U njemu su moji ljudi, u njemu sam pronašla sebe, svoj strah i neizvesnost. U rečima sveštenika iz Ognjanova pronašla sam Hrista spremnog na stradanje zarad istine i pravde. U očima Stefana Ognjanovića pronašla sam svoju ljubav ka kosovsko-metohijskoj zemlji.
Kosanović je progovorio o malim ljudima i njihovim ljubavima. Progovorio je o Dragutinu i Fadilju, o komšijskoj vernosti i žrtvi za druge. Iako stotinama kilometara daleko, preneo je istinu kao da je svedok i učesnik događaja.

Nastavljajući da prati likove iz romana Grumen podno Prokletija, autor seli radnju u Orahovac i prati sudbine više srpskih porodica koje su se našle u centru dešavanja 1998. godine. Čitam i ponovo preživljavam sve prateći sudbine likova. Zagledam se po ko zna koji put u oči Danke iz Orahovca i Stefana iz Ognjanova.

Kroz mučenja, traganja, susreta sa zarobljenim Srbima iz Orahovca, Retimlja, Opteruše, pisac nas vodi putevima koji danas nose nazive putevi „OVK“.

Istina teška i bolna. Naoružajte se snagom i strpljenjem, budite spremni na spoznanje istine, one koja dodiruje dušu i poziva na nezaborav.

„Svim mojim saborcima, onima kojih više nema i onima koji žive sa pitanjem o smislu svog žrtvovanja."

Milorad Ulemek - Legija rođen je 1968. godine u Beogradu, na čijem asfaltu je i odrastao. Sredinom osamdesetih se pridružio francuskoj Legiji stranaca i obišao najveća svetska ratišta.

Početkom devedesetih se vratio u otadžbinu radi odbrane srpskog naroda. Od 1996. postavljen je za komandanta najelitnije srtske jedinice (JSO). Nakon 2000. postaje žrtva političkih intriga.

Trenutno se nalazi u Centralnom zatvoru.

U dvorcu Windelfelds žive ostarela grofica Tea, njeni sin, snaja i unuk Lotar. Jednog olujnog dana sin se nije vratio sa jahanja. Među njegovim dokumentima grofica je pronašla pismo kojim se ispravlja davna nepravda – porodics upravnika imanja bila je optužena i proterana zbog nestanka vredne ogrlice. Ogrlicu je zapravo otuđio sin da bi pokrio kockarske dugove. Grofica kreće u potragu za upravnikovom porodicom i pronalazi jedino unuku kojoj je upravo umrla majka.

Milioner Kroshil odseda u veličanstvenom Berlinskom hotelu sa svojom očaravajućom ćerkom Lilian. Na isti dan ovde se održava porodično okupljanje onih iz Kreuzberga koji su Kroshila pre tridesetak godina izbacili iz kuće kao navodnog lopova. Milioner i njegova ćerka Lilian potajno svedoče razgovoru u kojem mladić jemči za Kroshilovu nevinost.

U ovom romanu spisateljica je uzela dva susedna imanja, Frankenau i Birkenheim, i svojim čarobnim nitima isplela uzbudljivu životnu priču oko njih. Ljubav, njena osnovna preokupacija, i ovde dobija svoj visoki valer, osnovni životni moto i jedini smisao života. 

Osuđeni za prevaru u Berlinu, osiromašeni zemljoposednik Horst fon Vinterfeld beži u Monte Karlo sa svojom nesuđenom ćerkom Danijelom. Tu nastavlja svoje mračne poslove; ne iz zavisnosti od kocke, već da bi mogao Danijeli da ponudi bezbrižan život. Otac i ćerka se mešaju u najvišem društvu, a kada Danijela upozna i zaljubi se u Ronalda Nordena, zanosnoj mladoj ženi kao da se ostvaruje san. Ali tamni oblaci prete njenoj sreći, jer Ronald zna tajne njenog oca...

Vinifred je siroče koje napušta Ameriku i stiže i ostaje u Nemačkoj sa svojim rođacima koje je njena majka na samrti zamolila da se staraju o njoj. Ona mora obavljati sve kućne poslove u svom novom domu. Zaljubljuje se pritom u rođaka, ali to ne ide tako glatko zbog odnosa koji ima s bogatom groficom

Otac Mone Runek oženio se po drugi put. Žena mu je mlada i puna života. U Moni vidi samo prepreku. Tako je mlada devojka poslata  tetki u Georgental.

Autorova verzija dešavanja petog oktobra na plamtećim ulicama Beograda, u zamračenim kabinetima šefova vojske, policije i tajnih službi, između vođa DOS-a i vođa mafije

Priča o Srpskoj dobrovoljačkoj gardi i njenom jedinom i neprikosnovenom komandantu Željku Ražnatoviću Arkanu.

Ove reči nisu plač nad žrtvama niti kletva upućena krvnicima. Nisu pohvala niti uvreda za bilo koga. One su slika tragičnih podela jednog naroda i strahota koje su nastale kada su se svoji okrenuli protiv svojih, negirajući da su jedno isto i radeći, u korist tuđih interesa, stvari nezamislive umu normalnog čoveka. One su tužno podsećanje da srpski dušmani bez Srba ne umeju ni zločinci da budu.

Janičar

Dva brata, dve vojske, dve sudbine...

Potresna priča o najstrašnijem periodu srpske istorije

Godine 1521. Smederevski sandžak bio je jedan od najsevernijih krajeva moćnog Osmanskog carstva, polazna tačka za prodor u samo srce Evrope. Težak ali mahom miran život seljana tog kraja promeniće se iz korena kada u njihov kraj dojaše četa elitnih turskih vojnika, janičara, naplati danak u krvi i odvede grupu sasvim mladih dečaka u Istanbul. Tom prilikom će se razdvojiti i dva rođena brata, Stefan i Gojko, čije će životne priče poći sasvim različitim tokom sve dok se jednoga dana ponovo ne ukrste na potpuno neočekivan način... Potresna priča, kakvih je širom Srbije bilo na stotine, preko sjaja i bogatstva sultanovih odaja zapravo nas vodi u najmračniji i najtužniji period srpske istorije.

Ustanik

Šumadijska priča, dva veka daleka.

Nad Srbijom je ugašeno Sunce. Ostavljena da se sama bori protiv moćne imperije, pala je na kolena, u krvavo blato. Preživeće teške vekove u ropstvu pre nego što se Osmansko carstvo bude urušilo iznutra, izjedano pohlepom i nelojalnošću vlastele i janičara. Nabijaće je na kolac, okivati u lance, kidati kožu usijanim kleštima, ali joj neće slomiti slobodarski duh. Boriće se, jadna i izmučena, da zbaci okove i protera zlotvore. To joj dugo neće uspeti, sve dok u srcu Šumadije ruke nekih hrabrih ljudi ne zapale ustaničke baklje koje će je obasjati svetlošću slobode.

Četnik

Kroz krvave ustanke i ratove za nezavisnost, Srbija je povratila državnost. Od zlostavljane, zapuštene turske domaćice postala je gizdava princeza oko koje su se sa svih strana sjatili prosci, neki sa cvećem, neki sa trnjem u rukama. No ona je bila dovoljna sama sebi, željna da uživa kao svoja na svome i u toplo majčinsko krilo uzme i onu svoju decu koju su još uvek čvrsto stezale turske kandže. A narod? Dočekao je slobodu, ali se nije otarasio muka. Dok su se neki basnoslovno obogatili, većina je dopala teške bede i živela tek da bi preživela, uboga i često neuka, svakodnevno bolno podsećana da zulumćari i dalje postoje, samo što govore i oblače se drugačije od Turaka. Za vlast u oslobođenoj Srbiji godinama su se bespoštedno borile iz seoskog blata ponikle srpske dinastije čija je krv naprasno poplavela. Potomci dvojice vođa srpskih ustanaka, Karađorđevići i Obrenovići, kovali su zavere, dizali bune, svrgavali i ubijali jedni druge. Tako je počeo i 20. vek...

Početak je devedesetih u Srbiji, početak tragičnog kraja jedne zemlje i jednog doba.

Tog devetog marta 1991. godine poražen je ceo jedan narod, izgubljena su dva života, ispreplele se sudbine mnogih svesnih i slučajnih učesnika pobune čiji neuspeh i dan-danas nosimo na duši kao slovo srama.

Jedan od njih je i momak koji je do tog sudbonosnog dana bio samo mlad, gnevan i neprilagođen. A onda ga je taj dan gurnuo u provaliju...

Dinamična priča koja čitaoca vodi u svojevrstan književni bioskop, i u njegovoj tami baca svetlo na neke mračne strane savremene Srbije.

Triler bez preterivanja.

Šumadijska priča, dva veka daleka.

Nad Srbijom je ugašeno Sunce. Ostavljena da se sama bori protiv moćne imperije, pala je na kolena, u krvavo blato. Preživeće teške vekove u ropstvu pre nego što se Osmansko carstvo bude urušilo iznutra, izjedano pohlepom i nelojalnošću vlastele i janičara. Nabijaće je na kolac, okivati u lance, kidati kožu usijanim kleštima, ali joj neće slomiti slobodarski duh. Boriće se, jadna i izmučena, da zbaci okove i protera zlotvore. To joj dugo neće uspeti, sve dok u srcu Šumadije ruke nekih hrabrih ljudi ne zapale ustaničke baklje koje će je obasjati svetlošću slobode.

Dva brata, dve vojske, dve sudbine...

Potresna priča o najstrašnijem periodu srpske istorije

Godine 1521. Smederevski sandžak bio je jedan od najsevernijih krajeva moćnog Osmanskog carstva, polazna tačka za prodor u samo srce Evrope. Težak ali mahom miran život seljana tog kraja promeniće se iz korena kada u njihov kraj dojaše četa elitnih turskih vojnika, janičara, naplati danak u krvi i odvede grupu sasvim mladih dečaka u Istanbul. Tom prilikom će se razdvojiti i dva rođena brata, Stefan i Gojko, čije će životne priče poći sasvim različitim tokom sve dok se jednoga dana ponovo ne ukrste na potpuno neočekivan način... Potresna priča, kakvih je širom Srbije bilo na stotine, preko sjaja i bogatstva sultanovih odaja zapravo nas vodi u najmračniji i najtužniji period srpske istorije.

Moje knjige: Čopor, Kroz vatru i vodu, Za čast i slavu i Staze poraza na neki način su omaž svim onim momcima sa kojima sam ratovao rame uz rame svih „onih” godina. One su, takođe, i posthumni omaž onima kojih više nema. Nema ih zato što su svoje živote dali za otadžbinu. Njihova imena neću pominjati iz poštovanja prema njima mrtvima, jer se kaže da mrtve treba ostaviti da počivaju u miru. Pominjanjem njihovih imena možda bih uznemirio njihove duše, koje su, iskreno se nadam, našle mir i spokoj gde god da su bile. Reći ću zato: „Neka vam je večna slava, momci moji!” Tu slavu ste i zaslužili. Ispunili ste najveći ideal koji jedno ljudsko biće može da dosegne. Dali ste svoj život za zemlju, za narod, za slobodu i mir. Za mir u kome mi svi danas živimo.

Ova priča o „čoporu”, smeštena u četiri knjige, bila bi svakako mnogo kvalitetnije ispričana da se, recimo, ne nalazim ovde gde se sada nalazim i da sam mogao da obavim potrebne razgovore sa svima onima koji su pripadali „čoporu” i tako sa njima podelim i osvežim brojne zajedničke pojedinosti. Nadam se zato da mi neće biti zamereno, ako sam nešto propustio ili u nečemu pogrešio, jer teško je proživljene događaje nizati onako iz glave bez podsetnika ili pomoći pojedinaca iz „čopora”.

U ovoj završnoj reči želim da naglasim da ova priča nije ispričana u celosti. Mnoge događaje sam morao da prećutim. Neke od akcija koje smo izvodili, kako na našoj teritoriji, tako i van nje, i dalje su državna tajna. Opet, neke druge operacije bolje je prećutati i ne pominjati ih. Bolje je tako. Danas, kada su promenjene životne vrednosti i kada najuzvišeniji ideal zauzima poslednje mesto, verovatno sve ovo što sam prećutao, ovi današnji političari ne bi dobro razumeli ili bi to pogrešno shvatili. Uostalom, verujem da je ovako i zanimljivije, jer nedorečenost kopka maštu i ima svoju draž. Jednoga dana, kada se kao nacija i narod osvestimo i kada se budemo vratili na pravi put, poštujući ponovo prave životne vrednosti, težeći ponovo za dostignućem najvećeg životnog ideala, izaći će dopunjena verzija ove priče. Ona koja će biti celovita i iz koje će sevideti da su se mnogo više ogrešili o nas, nego što smo mi sami grešili. Neko me je jednom pitao koji su moji najveći životni uspesi, odgovorio sam da je moj najveći životni uspeh u privatnom životu, da je to moja porodica: moja supruga i moja deca. U profesionalnom smislu, moj najveći uspeh je to što sam uspeo da, posle onog bezumnog rata iz 1999. godine i pored mnogih teških bitaka i situacija, vratim skoro sve momke žive i zdrave njihovim porodicama. S druge strane, moj najveći životni neuspeh je svakako to što se nalazim gde se nalazim. Bez obzira na sve što sam uspeo da kažem, ipak mi je bila velika čast i privilagija što sam svih „onih” godina, koje su bile sudbonosne za naš narod i naciju, bio na čelu „čopora”. Što sam imao tu životnu šansu da zajedno sa njim živim, radim, borim se, a da je život tako hteo, i da poginem. Da, na kraju krajeva, ispunim dužnost koja je stajala ispred svakoga od nas. Hvala im svima koji su mi dozvolili da koračam zajedno sa njima: Kroz vatru i vodu, dignute glave, stazama pobede, časti i slave.

Moje knjige: Čopor, Kroz vatru i vodu, Za čast i slavu i Staze poraza na neki način su omaž svim onim momcima sa kojima sam ratovao rame uz rame svih „onih” godina. One su, takođe, i posthumni omaž onima kojih više nema. Nema ih zato što su svoje živote dali za otadžbinu. Njihova imena neću pominjati iz poštovanja prema njima mrtvima, jer se kaže da mrtve treba ostaviti da počivaju u miru. Pominjanjem njihovih imena možda bih uznemirio njihove duše, koje su, iskreno se nadam, našle mir i spokoj gde god da su bile. Reći ću zato: „Neka vam je večna slava, momci moji!” Tu slavu ste i zaslužili. Ispunili ste najveći ideal koji jedno ljudsko biće može da dosegne. Dali ste svoj život za zemlju, za narod, za slobodu i mir. Za mir u kome mi svi danas živimo.
Ova priča o „čoporu”, smeštena u četiri knjige, bila bi svakako mnogo kvalitetnije ispričana da se, recimo, ne nalazim ovde gde se sada nalazim i da sam mogao da obavim potrebne razgovore sa svima onima koji su pripadali „čoporu” i tako sa njima podelim i osvežim brojne zajedničke pojedinosti. Nadam se zato da mi neće biti zamereno, ako sam nešto propustio ili u nečemu pogrešio, jer teško je proživljene događaje nizati onako iz glave bez podsetnika ili pomoći pojedinaca iz „čopora”.
U ovoj završnoj reči želim da naglasim da ova priča nije ispričana u celosti. Mnoge događaje sam morao da prećutim. Neke od akcija koje smo izvodili, kako na našoj teritoriji, tako i van nje, i dalje su državna tajna. Opet, neke druge operacije bolje je prećutati i ne pominjati ih. Bolje je tako. Danas, kada su promenjene životne vrednosti i kada najuzvišeniji ideal zauzima poslednje mesto, verovatno sve ovo što sam prećutao, ovi današnji političari ne bi dobro razumeli ili bi to pogrešno shvatili. Uostalom, verujem da je ovako i zanimljivije, jer nedorečenost kopka maštu i ima svoju draž. Jednoga dana, kada se kao nacija i narod osvestimo i kada se budemo vratili na pravi put, poštujući ponovo prave životne vrednosti, težeći ponovo za dostignućem najvećeg životnog ideala, izaći će dopunjena verzija ove priče. Ona koja će biti celovita i iz koje će sevideti da su se mnogo više ogrešili o nas, nego što smo mi sami grešili. Neko me je jednom pitao koji su moji najveći životni uspesi, odgovorio sam da je moj najveći životni uspeh u privatnom životu, da je to moja porodica: moja supruga i moja deca. U profesionalnom smislu, moj najveći uspeh je to što sam uspeo da, posle onog bezumnog rata iz 1999. godine i pored mnogih teških bitaka i situacija, vratim skoro sve momke žive i zdrave njihovim porodicama. S druge strane, moj najveći životni neuspeh je svakako to što se nalazim gde se nalazim. Bez obzira na sve što sam uspeo da kažem, ipak mi je bila velika čast i privilagija što sam svih „onih” godina, koje su bile sudbonosne za naš narod i naciju, bio na čelu „čopora”. Što sam imao tu životnu šansu da zajedno sa njim živim, radim, borim se, a da je život tako hteo, i da poginem. Da, na kraju krajeva, ispunim dužnost koja je stajala ispred svakoga od nas. Hvala im svima koji su mi dozvolili da koračam zajedno sa njima: Kroz vatru i vodu, dignute glave, stazama pobede, časti i slave.

Moje knjige: Čopor, Kroz vatru i vodu, Za čast i slavu i Staze poraza na neki način su omaž svim onim momcima sa kojima sam ratovao rame uz rame svih „onih” godina. One su, takođe, i posthumni omaž onima kojih više nema. Nema ih zato što su svoje živote dali za otadžbinu. Njihova imena neću pominjati iz poštovanja prema njima mrtvima, jer se kaže da mrtve treba ostaviti da počivaju u miru. Pominjanjem njihovih imena možda bih uznemirio njihove duše, koje su, iskreno se nadam, našle mir i spokoj gde god da su bile. Reći ću zato: „Neka vam je večna slava, momci moji!” Tu slavu ste i zaslužili. Ispunili ste najveći ideal koji jedno ljudsko biće može da dosegne. Dali ste svoj život za zemlju, za narod, za slobodu i mir. Za mir u kome mi svi danas živimo.
Ova priča o „čoporu”, smeštena u četiri knjige, bila bi svakako mnogo kvalitetnije ispričana da se, recimo, ne nalazim ovde gde se sada nalazim i da sam mogao da obavim potrebne razgovore sa svima onima koji su pripadali „čoporu” i tako sa njima podelim i osvežim brojne zajedničke pojedinosti. Nadam se zato da mi neće biti zamereno, ako sam nešto propustio ili u nečemu pogrešio, jer teško je proživljene događaje nizati onako iz glave bez podsetnika ili pomoći pojedinaca iz „čopora”.
U ovoj završnoj reči želim da naglasim da ova priča nije ispričana u celosti. Mnoge događaje sam morao da prećutim. Neke od akcija koje smo izvodili, kako na našoj teritoriji, tako i van nje, i dalje su državna tajna. Opet, neke druge operacije bolje je prećutati i ne pominjati ih. Bolje je tako. Danas, kada su promenjene životne vrednosti i kada najuzvišeniji ideal zauzima poslednje mesto, verovatno sve ovo što sam prećutao, ovi današnji političari ne bi dobro razumeli ili bi to pogrešno shvatili. Uostalom, verujem da je ovako i zanimljivije, jer nedorečenost kopka maštu i ima svoju draž. Jednoga dana, kada se kao nacija i narod osvestimo i kada se budemo vratili na pravi put, poštujući ponovo prave životne vrednosti, težeći ponovo za dostignućem najvećeg životnog ideala, izaći će dopunjena verzija ove priče. Ona koja će biti celovita i iz koje će sevideti da su se mnogo više ogrešili o nas, nego što smo mi sami grešili. Neko me je jednom pitao koji su moji najveći životni uspesi, odgovorio sam da je moj najveći životni uspeh u privatnom životu, da je to moja porodica: moja supruga i moja deca. U profesionalnom smislu, moj najveći uspeh je to što sam uspeo da, posle onog bezumnog rata iz 1999. godine i pored mnogih teških bitaka i situacija, vratim skoro sve momke žive i zdrave njihovim porodicama. S druge strane, moj najveći životni neuspeh je svakako to što se nalazim gde se nalazim. Bez obzira na sve što sam uspeo da kažem, ipak mi je bila velika čast i privilagija što sam svih „onih” godina, koje su bile sudbonosne za naš narod i naciju, bio na čelu „čopora”. Što sam imao tu životnu šansu da zajedno sa njim živim, radim, borim se, a da je život tako hteo, i da poginem. Da, na kraju krajeva, ispunim dužnost koja je stajala ispred svakoga od nas. Hvala im svima koji su mi dozvolili da koračam zajedno sa njima: Kroz vatru i vodu, dignute glave, stazama pobede, časti i slave.

Moje knjige: Čopor, Kroz vatru i vodu, Za čast i slavu i Staze poraza na neki način su omaž svim onim momcima sa kojima sam ratovao rame uz rame svih „onih” godina. One su, takođe, i posthumni omaž onima kojih više nema. Nema ih zato što su svoje živote dali za otadžbinu. Njihova imena neću pominjati iz poštovanja prema njima mrtvima, jer se kaže da mrtve treba ostaviti da počivaju u miru. Pominjanjem njihovih imena možda bih uznemirio njihove duše, koje su, iskreno se nadam, našle mir i spokoj gde god da su bile. Reći ću zato: „Neka vam je večna slava, momci moji!” Tu slavu ste i zaslužili. Ispunili ste najveći ideal koji jedno ljudsko biće može da dosegne. Dali ste svoj život za zemlju, za narod, za slobodu i mir. Za mir u kome mi svi danas živimo.
Ova priča o „čoporu”, smeštena u četiri knjige, bila bi svakako mnogo kvalitetnije ispričana da se, recimo, ne nalazim ovde gde se sada nalazim i da sam mogao da obavim potrebne razgovore sa svima onima koji su pripadali „čoporu” i tako sa njima podelim i osvežim brojne zajedničke pojedinosti. Nadam se zato da mi neće biti zamereno, ako sam nešto propustio ili u nečemu pogrešio, jer teško je proživljene događaje nizati onako iz glave bez podsetnika ili pomoći pojedinaca iz „čopora”.
U ovoj završnoj reči želim da naglasim da ova priča nije ispričana u celosti. Mnoge događaje sam morao da prećutim. Neke od akcija koje smo izvodili, kako na našoj teritoriji, tako i van nje, i dalje su državna tajna. Opet, neke druge operacije bolje je prećutati i ne pominjati ih. Bolje je tako. Danas, kada su promenjene životne vrednosti i kada najuzvišeniji ideal zauzima poslednje mesto, verovatno sve ovo što sam prećutao, ovi današnji političari ne bi dobro razumeli ili bi to pogrešno shvatili. Uostalom, verujem da je ovako i zanimljivije, jer nedorečenost kopka maštu i ima svoju draž. Jednoga dana, kada se kao nacija i narod osvestimo i kada se budemo vratili na pravi put, poštujući ponovo prave životne vrednosti, težeći ponovo za dostignućem najvećeg životnog ideala, izaći će dopunjena verzija ove priče. Ona koja će biti celovita i iz koje će sevideti da su se mnogo više ogrešili o nas, nego što smo mi sami grešili. Neko me je jednom pitao koji su moji najveći životni uspesi, odgovorio sam da je moj najveći životni uspeh u privatnom životu, da je to moja porodica: moja supruga i moja deca. U profesionalnom smislu, moj najveći uspeh je to što sam uspeo da, posle onog bezumnog rata iz 1999. godine i pored mnogih teških bitaka i situacija, vratim skoro sve momke žive i zdrave njihovim porodicama. S druge strane, moj najveći životni neuspeh je svakako to što se nalazim gde se nalazim. Bez obzira na sve što sam uspeo da kažem, ipak mi je bila velika čast i privilagija što sam svih „onih” godina, koje su bile sudbonosne za naš narod i naciju, bio na čelu „čopora”. Što sam imao tu životnu šansu da zajedno sa njim živim, radim, borim se, a da je život tako hteo, i da poginem. Da, na kraju krajeva, ispunim dužnost koja je stajala ispred svakoga od nas. Hvala im svima koji su mi dozvolili da koračam zajedno sa njima: Kroz vatru i vodu, dignute glave, stazama pobede, časti i slave.

PRIČA O GRADU
Istorija čovječanstva je zbir sukoba i ratova koja se, kada se odmakne na veću vremensku distancu, svodi na puko navođenje uzroka, nabrajanje topografskih pojmova i, eventualno, broja poginulih. Što je distanca veća to podaci postaju manje zanimljivi pa čak i nebitni. Tako će biti i sa ratom u Bosni i teškim borbama koje su vođene oko i za glavni grad nekadašnje Socijalističke Republike, pokojne taman toliko koliko je pokojna i Jugoslavija. Odnosno, tako bi trebalo biti, ali neće. A neće biti zahvaljujući kostima. I onima uzi danim u temelje Republike Srpske i onima Nenada Milkića u kojima, trgajući od zaborava, uredno u fascikle vremena, slaže događaje i ratna dešavanja raskrinkavajući genezu nikad uga šene mržnje koja se kao žar na pogodnom vjetru rasplamsava u požar čiji pohod iza sebe ostavlja samo smrt i zgarišta.
Polazeći od predratnog Sarajeva koje se samo izvana razlikuje od onog 1914. ili 1941. godine, dok u svojim njedrima uredno čuva i njeguje mržnju prema svemu što je srpsko, Nenad ne pada u vatru i ne dopušta sebi da ga zavede nacionalna pripadnost nego objektivno sagledava i prikazuje i grad i ljude u njemu dijeleći ih, a to je nužno, na Muslimane, Hrvate i Srbe kao narode, ali i, što je od ključnog značaja za ovaj roman, na
dobre i loše ljude. Nijednog trenutka Nenad ne prikazuje događaje ni njihove aktere crno-bijelo nego pokušava da
pronikne u smisao besmisla sukoba čiji rezultat je nestanak Srba iz grada koji su gradili i u čija su njedra utkali svoje živote i živote svojih porodica.
Ovaj roman nije žalopojka nad srpskim sudbinama niti poziv na osvetu i odmazdu. Ovaj roman je priča o gradu koji se potocima krvi, logorima i zvjerstvima nepojmljivim zdravom razumu, obračunao sa svojim žiteljima, o gradu u kojem su se prijateljstva i kumstva prekidala potezima noža i o gradu u kojem više nema mjesta za Srbe. Ovaj roman je svjedočanstvo o jednoj mržnji čiji korijeni sežu daleko i duboko i koja je od
svog nastanka bivala samo veća i veća bez ikakve nade da će ikada zgasnuti. Ovaj roman je roman o nama i podsjetnik na sabraću, prijatelje, komšije i kumove i uputstvo za buduća pokoljenja. Ovaj roman je nešto što se mora imati i čitati i iščitavati sve dok jednom, konačno i neopozivo, ne shvatimo da smo sami na svijetu i da drugih osim sebe nemamo. I da je samo mrtav Srbin dobar Srbin.

Besmrtni bataljon je poslednji deo troknjžja o karauli "Košare" u kojoj su kroz pričanje u prvom licu opisane priče graničara, a sve u ciljuda se ne zaborave dani herojske odbrane od kopnene agresije sa teritorije Albanije, ako i da se sačuva sećanje na golobrade mladiće koji se sa planine nikada nisu vratili kući. Moja je moralna dužnost da njima u slavu i zahvalnost napišem ove redove, a tvoja, dragi čitaoče, da borbu protiv zaborava vodiši istrajno i na način kako su nas heroji sa Košara naučili. Slava im!

Nenad Milkić