Nakon dve stihozbirke Gladni čoveka i Miljama daleko Ivo Torbica je svoj stvaralački diskurs usmerio ka prozi. Žanrovski gledano, učinio je to na dobar način, jer je odabrao kratku priču kao osnov svog književnog iskaza. Izbegao je da upadne u zamku zavodljivosti romana ka kome hrle mnogi savremeni pisci, ali pri tom neveliki broj njih uspe da izađe na kraj sa ovom zahtevnom književnom formom. Sa druge strane, učinio je to skoro na sredokraći svog života, sa iskustvom i zrelinom decenija koje su prošle i distancom neophodnom da se minuli događaji razmotre i odvagnu i najzad obuhvate koricama knjige.
Mogao bih sa sigurnošću reći da je teme ovih pripovedaka iznedrio sam život. Pojedinac, ili je već, u izvesnom broju priča, na margini društvenog miljea, ili pred očima čitalaca, u toku priče, do nje dospeva.
Kao što u životu ne postoji čarobni štapić, tako ni u Ivinim pričama, nema baš puno srećnih krajeva. Naravno, otvarajući ovu temu možemo navesti čitav niz hipoteza, šta je to uopšte sreća i srećan kraj u priči.
Lav Tolstoj nam u svojoj čuvenoj izreci sugeriše da su: Sve srećne porodice srećne na isti način, a sve nesrećne su nesrećne na svoj način. Izvesna manjkavost ove teze je ta, da je veliko pitanje koliko su te srećne porodice zapravo srećne, jer sigurno i u njima ima stvari koje nisu baš idealne. Jednostavno, živimo u vreme (a takva su vremena bila i ranije) u kome nema nečega što bismo mogli nazvati zaokruženom srećom.
Načelno bih rekao da možemo ove Ivine priče, koje u sebi sadrže nadu glavnih junaka u bolje dane i upornost istih da svoj život usmere ka nečem naprednom i pozitivnom izjednačiti sa pričama koje imaju srećan kraj. Naravno, nije to onaj hepiend koji viđamo po filmovima ali, oseća se da će se sreća, ili nešto slično njoj, pojaviti na horizontu.
.png){kind=logo}
