Jedna reč, ovde postavljena u naslov, u sebe obuhvata ne samo poruku ovog dela, ne samo njegovu simboliku, već i imenuje suštinsko u duhu jednog vremena. To vreme u filozofskom smislu živimo svi mi, savremenici ovog dela, ali njegove granice nisu tako oštre i snažno definisane.
Prevara i kao društvena pojava, ali i kao filozofski i egzistencijalni fenomen, jedan je od zajedničkih činilaca iskustava svih nas i momenat koji na neki način definiše svekoliko iskustvo sveta kroz istoriju.
Dragan Vasić u ovom romanu priču gradi na složenom sistemu unutrašnje motivacije, temeljeći semantičko bogatstvo na unutrašnjoj koherentnosti detalja. Književnost počiva upravo na detaljima, a Vasićev talenat ume da se nosi sa tim izazovom i iz reda u red, iz pasusa u pasus, plete priču koja bez detalja i njihovog prepoznavanja ne bi dostigla tu snažnu poentu koja tako gromko odjekuje u glavama čitalaca. Još jedan od izazova koji ovaj autor veoma uspešno prevladava je spuštanje snažne poruke u ravan u kojoj je čitaoci mogu doživeti, preživeti i protumačiti na takav način da ona u njihovom duhu ostavi snažan pečat. Složićemo se, to postižu samo ona književna dela koja su uspela i koja imaju u sebi moć da ostvare interakciju sa čitaocima na način da ona traje i nakon što se korice knjige zatvore.
Čari ove proze i njeni veliki dometi leže u činjenici da autor uvek sa životne pozornice u priču spušta fenomene koji su veoma aktuelni i koji snažno utiču na svakog čoveka, iako to nije uvek eksplicitno i primetno. Poruke koje nam kvalitetna književnost nudi uvek su univerzalne i mogu se uklopiti u iskustvo sveta uopšte, a ne samo u habitus čoveka određen geografskim, kulturnim ili drugim granicama. Veoma originalan potez autora u tom činu je izbegavanje imenovanja lokaliteta i junaka romana Prevareni, što je ujedno i njegova originalna poetička odlika. Tim postupkom likovi, događaji i simbolika dela postaju univerzalni i veoma lako prepoznatljivi u totalitetu sveta.
Tema koja izlazi u prvi plan u romanu Prevareni veoma je aktuelna. Sport, ne samo kao fenomen ravnopravnog takmičenja i prilike da najbolji zauzmu mesto na vrhu, već i kao fenomen koji nije imun na političke, socijalne i egzistencijalne odlike današnjeg života, postavlja se u prvi plan kao pozornica za priču koja u sebi nosi mnogo dublja interesovanja. Ta priča prodire u suštinu današnjeg sveta i njegovih humanističkih, etičkih i egzistencijalnih vrednosti koje su veoma upitne. Vidimo da granice dobra i zla, iskrene ljubavi i skrivene koristi nikada nisu ni čvrste ni jasne, da ne postoji nikakav kompas kao autoritet u odabiru ispravnog smera. Još više zabrinjava činjenica da se oko nas ne vrednuje čovekova priroda i
namera, njegova iskrenost ili neiskvarenost, već status, materijalna moć i određenje individue kao poznate ličnosti. Trgovina ljudskim talentom i njegovo porobljavanje, postavljanje nematerijalnih vrednosti u stroge okvire zakona i papirologije, koji preplavljuju egzistenciju čoveka 21. veka, udaljuju ga od njegove prirode, daju mu robnu vrednost i unižavaju njegovo dostojanstvo.
Polariteti dobra i zla, poštenog i pohlepe, iskrenosti i koristoljublja samo su deo složenog mozaika ove, na prvi pogled, jednostavne priče. U njoj nam je skrenuta pažnja i na to da se, uprkos svemu, velike i važne stvari mogu dogoditi i na društvenoj margini, koju čine anonimni ljudi čistog srca i plemenitih motiva. Dakle, u svom današnjem haosu i nepreglednim morima kalkulacija, preračunavanja koristi i materijalne dobiti, još uvek postoje pukotine koje dopuštaju da se prirodno stanje čovekovo ovaploti i zaseni svet čistom dobrotom i humanim vrednostima. Jedan od važnih motivskih slojeva ovog dela je i motiv žrtve, kojom se postaje, paradoksalno, baš onda kada za to nema nekih osnova. Odnosno, u onom trenutku kada čovek kao jedinka prestaje da bude poželjan za druge jer im ne donosi korist. To se može nazvati sudbinom, sticajem nesrećnih okolnosti ili bilo kojim drugim patetičnim imeniteljem, a zapravo, kako nam autor ukazuje u delu, reč je o mnogo strašnijem mehanizmu koji upravlja ljudskim sudbinama. Borba materijalističke civilizacije i onih koji još uvek nisu podlegli njenim pravilima velika je i beskrajna, možda čak nikada ni neće biti okončana.
Jedino što je u tome potrebno je divovska snaga, nada i želja, neodustajanje od sebe i svoje suštine. Čoveku zaista i ne preostaje ništa drugo.
Kao deo karaktera proze Dragana Vasića, koji se provlači kroz sva njegova dosadašnja ostvarenja, jeste duboka psihologizacija likova i opisa koji ih prate kroz priču. Ne samo da određenje prostora centra i periferije, statusnih simbola i odsustva istih utiče na doživljaj junaka, već ono prodire i dublje, u motiv sna i podsvesti koji nesumnjivo imaju velike uticaje na naše živote, a da toga nismo potpuno svesni. Taj postupak je još jedan korak ka humanizaciji ovog dela, a ne samo poetička igra veštog talenta koji priču ume da oblikuje originalno i na neočekivan način. Preokreti, mesta iznenađenja, po kojima su neke ranije generacije pisaca bile poznate, sa namerom da u čoveku proizvedu šok kako bi ga inicirale u stvaranje
značenjskih slojeva dela, našem autoru su prirodan postupak i lično obeležje. Takva poetička konzistentnost govori u prilog dubini stvaralačkog postupka, njegovom pažljivom oblikovanju i nedopuštanju da on izmakne pred izazovima koje pisanje u sebi nosi.
