...Opet promena vremena. I to opet u nedelju. Nemam pojma da li se ovo dešava svima ili samo meni. Kod ćaleta na ručku sam se razbio kao svinja i došavši kući, legao sam u krevet i spustio roletne. I to je to. Samo sam drhtao u krevetu i njušio jesen, koja je trebalo da počne sedam dana kasnije. U međuvremenu sam toliko zavoleo sva godišnja doba, da smo na kraju počeli da se jebemo. Tačnije, godišnja doba počela su da jebu mene. I redovno me rana jesen baci pravo u srednju školu i ja se skvrčim i tresem na krevetu dok me šibaju uspomene pomešane sa uspomenama koje su se dogodile kasnije, pomešane sa uspomenama koje su se dogodile ranije, sve to zajedno, udruženim snagama, sva ta porno-klimatska armija sećanja jebe me pa me rastura. Više se i ne sećam nekih konkretnih događaja. Otkako sam napisao Ples sitnih demona nisam više siguran ni šta se zaista desilo, a šta sam izmislio. Samo se uključim u neko blejanje na nekom stepeništu, samo odjednom sebe zateknem kako sam pobegao sa časa, samo odjednom sebe zateknem kako puštam ploče i cmizdrim, i sve to, svaki put proživim...’’ Marko Vidojković
.png){kind=logo}
