Avion u koji ćete zakoračiti sa ovom knjigom u rukama zaputio se ka prostoru noći.
Kada budete došli do poslednje st(r)anice, nećete biti sasvim sigurni u to da li se stvarno dogodilo sve čega se sećate ili ste ipak zaspali i sanjali tokom leta. Jedno je sigurno – čitanjem ove knjige postajete piščev saučesnik u putešestviju koje je pred vama.
Iako ćete se neprestano pitati da li je rutu Aviona za ponoć osmislio neko ko je otputovao i s tugom ostavio i ljude koje voli i svoj rodni grad, ili je putovanje još jedna piščeva maštarija kojoj se prepustio usled melanholije i čežnje za dalekim horizontima, ili je pak reč o delu nekog ljubitelja kosmografije koji je putovao samo pomoću atlasa i geografske karte, nećete želeti da se ova pustolovina završi. Važno je koji odgovor ćete odabrati, jer je svaki od njih karta za drugačiji pravac. Ta karta predodrediće i obrise i boju reljefa koje ćete videti kroz prozor Aviona za ponoć.
„Otići – videti, otkriti, istražiti, proveriti, gladovati, spavati u parku, upoznati drugačije ljude, probati egzotična jela, govoriti jezikom koji slabo znaš, odabirati reči, slagati rečenice.
Ili ostati i uživati u uobičajenim stvarima – jutarnjem čaju od lipe na kućnoj terasi, preko koje lenjo pada senka jorgovana, u rakiji od dunja, toploj supi od fazana, ćuretini s mlincima ili gombocama, u podnevnoj tišini rascvalog višnjika, koji nije na prodaju, zrelim trešnjama u činiji od terakote, muzici podnevnih zvona, traganju za podacima u očuvanim starim enciklopedijama, svečanoj tišini kasnog popodneva što miriše na kišu, šolji slatke crne kafe, romoru glasova na varoškom korzou, vatrenoj raspravi tambura u krčmi negde na periferiji, u niskom nebu islikanom sazvežđima, toploj postelji i snovima...“
