Pogovor
‚‚Istina je biće što život daje svemu“‚ – poručio nam je, odavno, Vladika Nikolaj. Pozivam se na njegove reči u ovom prikazu prvog romana Milana Milićevića, smatrajući da jasno oslikavaju koliko živote glavnih junaka, toliko i samo prozno delo.
Znamo, dakle, da je ovo prvenac čoveka koji do sada nije imao neposredne veze sa književnošću i pisanom rečju, osim kao čitalac. Stoga, interesantna je njegova prilično uspešna nakana da nas, njegove čitaoce, vrati u vreme koje je ostalo negde daleko iza, kao maglovito, protivurečno i, na kraju, tajanstveno.
Pisana naratorskim, izvornim jezikom, lišena metafora i patetike, na prvi pogled učiniće nam se da je Knjiga o Ljubinku samo još jedna politička priča, još jedno svedočanstvo svojevrsnog ludila od kog je bolovala naša, i njihova Srbija. No, moram reći da je ovo kazivanje, ustvari, antiratna priča, roman koji nas polako ali izvesno uvodi u različite degradacije ljudskog bića, ali nam istovremeno govori o ljubavi, poštenju, moralu - ukratko, o svim onim vrednostima na koje smo, primorani životom po tuđem diktatu, negde zaboravili.
Knjiga o Ljubinku, baš kao nekada Knjiga o Milutinu, pokazuje nam, životima svojih junaka, koliko čovek, ukoliko poštuje sistem vrednovanja, zaista može da se odbrani od ništavnosti, besmisla, prezira, mržnje, straha od smrti - ostajući dosledan sebi i iskonskom u sebi - jer, obe su amanet istorije malog naroda i velikih stradanja. Poput Milutina, i Ljubinko je čovek koji, tokom proživljenih vetrometina na našem tlu, postaje žrtva ali i moralna uzdanica budućih naraštaja. Značaj ove priče leži i u njenoj višeslojnosti, kao i u malim i velikim mudrostima, bilo da su citirane iz dosad neprevaziđenog Gorskog vijenca, bilo da su, napros-to, premišljanja glavnih junaka. Priča je autentična, iako još jedno od mnogobrojnih svedočanstava zala i stradanja koji su se više puta ponovili u srpskoj istoriji. Naum ovog romana je da, uprkos činjenici da se ratovima čovek, kao biće, unižava i uništava, postavi pitanje šta mi, zaista, znamo o pobedi i gu-bitku, koliko na globalnom, toliko i na individual-nom nivou.
Roman o ratu - a protiv rata, o pobedi života a gubitku ljudskog dostojanstva, roman, donekle, i o smrti kao izboru - da bi se sačuvao smisao bitisanja, koren i tradicija jednog naroda…
Meni, kao nekome kome je dopalo u zadatak da nepristrasno iskažem svoje mišljenje o Milićevićevom prvencu, ostaje samo da citiram Njegoša – „Imao se rašta i roditi’’.
Svetlana Fucić, na Sretenje 2015.
