"Trajnost je velika iluzija, eto prve stvari koju čovek sazna kada prestane da traje. Čim se izmigolji iz kaljuge vremena i prostora, pukne mu pred očima da je svet stvoren prethodnog trenutka i da će već sledećeg trenutka biti uništen, a da je sve što se zbiva između ta dva trenutka samo košmar iz koga se – na ovaj ili onaj način – moramo probuditi.
Bravo, Principe! Ruka ti se pozlatila! Neka si ubio tiranina, Gavrilo, osvetniče pola miliona ubijenih životinja! To je samo deo ratnohuškačkih pokliča koji o godišnjicama sarajevskog obračuna odjekuju Srbijom i uzdižu se do nebesa. Možda će nakon čitanja tih dokumenata Principu doći iz dupeta u glavu da smo nas dvojica u stvari Dioskuri, lice i naličje iste tragedije, i da smo obojica uludo izgubili glave."
Austrougarski nadvojvoda Franc Ferdinand, s one strane groba, diktira svom posmrtnom sekretaru Ferdinandu Berhtoldu svoje viđenje Sarajevskog atentata, njegovih uzroka i posledica. Sa nepresušnim humorom i ironijom, Basara kroz nemoguć dijalog dvojice protagonista ovog romana obesmišljava stereotipna istorijska tumačenja i nudi svoju, umetnički uverljivu istinu o presudnim događajima koji su doveli do Prvog svetskog rata. Ismevajući balkansku aljkavost i ratobornost koliko i germansku dekadenciju i oholost, on izlaže bespoštednoj poruzi podjednako velike i male narode u grotlu XX veka.
