PRIČE O NEOBIČNOM LUDILU

U knjizi "Između reda i tišine" autor donosi snažno autobiografsko svedočanstvo i kazuje o hirurgiji kao pozivu, akademskom životu, društvenim promenama i ličnom iskušenju kroz pritvor i sudski postupak.

Ako je Bog mogao da zastane, da se odmori i pogleda svoje delo, možda i čovek ima pravo da zastane i zapita se šta je postao.

Dok hiljade trkača prolaze kroz cilj Beogradskog maratona, viši inspektor Filip Vujić dobija poziv koji prekida svaki osećaj pobede. U gradu je izvršeno još jedno brutalno ubistvo. Treća žrtva u nizu potvrđuje ono čega se policija pribojavala – Beogradom hara serijski ubica.

Sve žrtve ubijene su na isti način. Njihova tela ostavljena su na skrivenim i mračnim mestima, bez naizgled ikakve veze, osim jezivo preciznog obrasca koji se ponavlja iz nedelje u nedelju. Kako mediji podižu tenziju, a pritisak javnosti raste, Filip i njegov istražni tim ulaze u trku s vremenom protiv protivnika koji ne ostavlja gotovo nikakve tragove.

Kada se među retkim dokazima pojave stihovi iz Biblije koji govore o Luciferu, istraga dobija potpuno neočekivan pravac. Istovremeno, neobična merenja na Astronomskoj opservatoriji u Beogradu dodatno produbljuju misteriju, otvarajući pitanja na koja nauka i vera možda nemaju iste odgovore.

Jutarnja zvezda je napet kriminalistički triler koji spaja policijsku istragu, psihološku neizvesnost i elemente religijske simbolike. Vladimir Vujinović gradi atmosferu u kojoj se granice između racionalnog i mističnog neprestano pomeraju, vodeći čitaoca ka završnici punoj neočekivanih obrta. Roman će posebno privući ljubitelje domaćih trilera, serijskih ubica i priča u kojima se kriminalistička istraga prepliće sa istorijom, simbolima i mračnim tajnama.

Dugoočekivani nastavak romana Krojač.

Život ima kraj.
Ljubav nema.

Posle romana Krojač, Jelena Bačić Alimpić donosi emotivan nastavak priče o porodici Bajer, u kojoj se prošlost i sadašnjost prepliću kroz tajne, gubitke i ljubav koja odoleva vremenu.

Nakon godina razdvojenosti, sestra i brat, Olgica i Jakob Bajer, ponovo se susreću. U miru raskošnog vrta otvaraju srca jedno drugom i započinju ispovest o životima koje su vodili daleko jedno od drugog. Dok Jakob pokušava da razume sve ono što je propustio, Olgica se priseća dana kada je, tek punoletna, zauvek napustila porodični dom i krenula putem koji će je odvesti sve do Jerusalima.

Na tom putovanju pronaći će novi dom, nove ljude i novu nadu, ali će se suočiti i sa iskušenjima koja će zauvek promeniti njen život. Svako novo sećanje otkriva delove porodične prošlosti, a istine koje godinama čekaju da budu izgovorene menjaju sudbine svih koji ih nose u sebi.

Krojačev sin je snažan roman o porodici, praštanju i iskupljenju, o ljubavi koja opstaje uprkos vremenu i udaljenosti, kao i o hrabrosti da se suočimo sa sopstvenim odlukama. Ovo je priča koja podseća da za sreću, pomirenje i novi početak nikada nije kasno.

Emotivna porodična saga ispunjena tajnama, ljubavlju i neočekivanim životnim obrtima.
Roman o snazi porodičnih veza, praštanju i potrazi za sopstvenim mestom u svetu.
Još jedno upečatljivo delo Jelene Bačić Alimpić koje osvaja iskrenim emocijama i nezaboravnim likovima.

#Nastavak romana U prolazu

Da li je istina zapravo subjektivna? Možda su u nečijim pričama negativci tako predstavljeni, jer je priča ispričane iz pogrešne perspektive. Možda, zapravo, suštinski, oni i nisu loši junaci. Možda im namere nisu loše. Šta ako im je život dao loše karte, a sudbina vukla pogrešne konce? Da li jedna pogrešna odluka može nekoga koštati života? Da li se praštaju greške ako smo ih napravili kako bismo spasili život onome ko nam je život podario?

Miina perspektiva je drugačija od Viktorove. Njegovu ste imali priliku da pročitate u romanu U prolazu. Sada je vreme da se njen glas čuje, njena priča ispriča i njena istina izgovori. Da li su iste? Da li ćete je nakon ovog romana mrzeti, voleti ili žaliti? Videćete uskoro.

Da li smo sami kovači svoje sreće i nesreće? Da li smo jači od svojih duhova prošlosti ili nas oni ipak… Koliku moć ima ljubav i večito pitanje: “Da li je ljubav – ljubav, ako boli?” Ljubavi i prijateljstva. Usponi i padovi. Planovi. Želje. Nadanja. Strahovi. Tajne. Suze. Kidanje živaca i kidanje… Dva poroka a samo jedan jedini put. Zavirite u Vukov i Nevenin emotivni luna park.

Ulaz je slobodan.

Pored glavnih junaka ove priče, Vuka i Nevene, ovde imamo priliku da upoznamo njihove prijatelje i porodice. Kroz sve ove likove možemo da vidimo kako se u današnjem vremenu mladi nose sa bolom, svakodnevnicom i generacijskim traumama.

Viktor mora da osvoji svaku devojku koju poželi. A zatim, mora da je povredi, jer ga je povredila ona koju voli. A šta se desi, kada se susretne sa onom koja mu odoleva? Šta se desi kada se skine prašina sa starih porodičnih tajni? Da li greh zastareva ili će pravda ipak na kraju polako, ali sigurno, stići onog kome sleduje?

Neke ljubavne priče su bajke. Neke su tragedije. Neke tragedije na kratko postanu bajke. Sve dok sat ne otkuca ponoć i magija ne prestane.

Ljubavna priča prepuna zapleta i raspleta.

Hteo sam samo da bude uredno i sređeno sve što sam slušao i sve o čemu smo pričali i ono što sam video.

Dugo očekivan nastavak romana 11:12 i zasebna priča o mržnji, ljubavi i istini, koja, iako duboko zaroni, onog trenutka kad ispliva, sve što dotakne pretvara u sećanja.

Bilo je to mirno veče za Marinu, policijsku profajlerku i njenog partnera Vladimira, inspektora, sve dok telefonski poziv u tri ujutru nije promenio tok njihovih života. Na izlazu iz Beograda pronađena je njihova prijateljica, slavna književnica Strela Blaj - teško ranjena.

Dok Strela vodi borbu između života i smrti, potraga za napadačem pretvara se u opsesiju. Dokazi su pažljivo sakriveni, svaki trag samo je slepa ulica, a svaka istina - laž. Marina i Vladimir shvataju da neke tajne ne pripadaju samo jednom životu - one se prenose kroz generacije, vezane nevidljivim nitima, nalik pupčanoj vrpci satkanoj od potisnutih trauma, laži, krivice i ljubavi.

I dok vreme ističe, jedno pitanje odzvanja:

Ko želi da Strela Blaj zauvek zać

Ko može sa sigurnošću reći gde završava strnjište trivijalnog i tričavog, a počinje bleštavo carstvo Veličanstvenog i Značajnog? Tričavo i Veličanstveno, kao prosjak i kraljević, rado menjaju uloge, imena i maske. Ljudi tako provode život čekajući, svečano odeveni i sa buketom u ruci, pojavu Veličanstvenog, sve prezirući siroto Trivijalno. Ali, oni ne znaju da Značajno i Važno nikada ne stižu u pratnji fanfara i sve brbljajući o svom značaju i važnosti: to čine Tričavo i Trivijalno. Veličanstveno se obično oblači u prnje i govori malo i jednostavno. Pa kako ćemo, zaboga, prepoznati to Veličanstveno ako izgleda trivijalno, ofucano i neprivlačno? Najčešće po kajanju i osećanju prolaznosti kada ono već zamakne za ugao.

Nebojša Romčević

„Borisa Dežulovića publika u našim krajevima skoro već četrdeset godina poznaje kao satiričara, humorista i pamfletista u nekom boljem smislu te riječi, kao anarhoidnog političkog analitičara i kao pjesnika mučilišta u splitskoj Lori 1991. Istovremeno, međutim, isti je Dežulović melankolični i mračni pisac srednjoeuropske provincije s kraja devetnaestog stoljeća, te vremena kada se u Njemačkoj rađao nacionalsocijalizam. Jedna opsesivna tema obilježava oba romana tog drugog Dežulovića, Christkind i Tko je taj čovjek?: Što se trebalo dogoditi da se izbjegne nastanak demona? Smisao tog pitanja nije u ispisivanju bolje, makar i alternativne prošlosti, niti u eskapizmu alternativnih historija. Smisao je u moralnoj odgovornosti, u nastojanju da ostanemo odgovorni. Ono što će čitatelja zasigurno opčiniti u ovom romanu jest njegova gotovo zastrašujuća autentičnost i uvjerljivost. Doista, pisac je, ili taj famozni pripovjedni subjekt, prisutan na licu mjesta. On je u vremenu, pa čak i u jeziku događaja. Ovo je veliki njemački roman, koji je napisao jedan europski autsajder, hrvatski vinar-amater, kućedomaćin iz dalmatinskog seoca Piska. Roman-bomba, koja nas budi iz dogmatskog drijemeža.“
– Miljenko Jergović

„Nije sasvim sigurno da li ove redove pišem ja, S. B. – istorija će o tome dati poslednju reč – sa Dežulovićem se nikad ne zna ko mu piše predgovore i blurbove. Pre neku godinu sam, recimo, pročitao neobično blagonaklon predgovor Borinoj knjizi Summa atheologiae iz pera jednog vatikanskog uglednika, da bih posle nekoliko meseci saznao da ga je napisao lično Dežulović, ali tako da je zvučao u dlaku kao da ga je napisao vatikanski monsinjor. I roman koji na način starinski preporučujem čitaocima zvuči kao da ga je napisao Dežulović, što znači da ga obavezno valja pročitati.“
– Svetislav Basara

Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti Nade Dušanić jeste istorijski roman snažne dokumentarne podloge, koji se oslanja na stvarne ličnosti, događaje i dokumentarnu građu iz vremena Drugog svetskog rata. Već podnaslovom Grobnica za Borisa Davidoviča na ženski način roman uspostavlja dijalog sa Kišovom poetikom ali iz sopstvene, autentične perspektive. U središtu su sudbine pojedinca suočenih s nasiljem istorije, zlom totalitarizma i pitanjem lične odgovornosti. Spajanjem faktografije, pripovedne sugestivnosti i refleksivnih deonica autorka gradi slojevitu i uznemirijuću prozu o strahu, otporu, žrtvi i očuvanju ljudskosti.

Ili je upravo ta agonija znak njene najdublje vitalnosti? Znak neprestanog preispitivanja, obnove i razvoja? Jer, kako je tvrdio Fridrih Niče, stanje borbe jeste stanje najvišeg reda ‒ prostor iz kog se rađaju nove vrednosti.

U sivoj beogradskoj zgradi u ulici Veljka Petrovića 145, šest života teče uporedo, odvojeno tankim zidovima i još tanjom linijom između izolacije i pripadanja. Šestoro junaka dele zidove ali ne i stvarnost. Spaja ih jedino lift u kome se ćuti. Svako od njih je zarobljenik sopstvene tišine – one koja štiti i ujedno guši.

Ali tišina ima svoje pukotine.

Kroz mesece koje pratimo – od januara do decembra 2025. – sitni trenuci počinju da probijaju zidove. Razgovor na klupi. Savet u hodniku. Slučajan dodir nakon pet meseci digitalne komunikacije. Pismo koje se konačno šalje. Violina koja ponovo svira. Majka koja konačno ne zove sina samo utorkom i četvrtkom.

U romanu Na ivici tišine istražuju se najsuptilniji oblici moderne usamljenosti – one koja ne nastaje iz fizičke izolacije već iz nemoći da se premosti jaz između sebe i drugih, čak i kada su drugi nadohvat ruke. Kroz poetičan i višeslojni narativ, prekidan zapažanjima nadzorne kamere koja sve vidi ali ništa ne razume, gradi se mozaik savremenog grada gde je pripadanje postalo najređa roba i neprocenjiva dragocenost.

Ovo nije priča o velikim preokretima već o malim, nežnim kretanjima jednih ka drugima. Ovo je priča o pobedi ljudskosti.