SOBA 427

„I bez mog znanja mozak i pluća su se sporazumeli. Mozak kaže: ne može se više ovako. Pluća izlaze u susret, i hoće da pomognu.“ Kafkina rečenica iz pisma Maksu Brodu otvara ovaj roman imenovanjem njegove polaznu tačke: telo je otkazalo poslušnost i njegova vlasnica odlazi u planinski institut za plućne bolesti, u sobu 427. Fabula kojom pratimo roman može biti slična svakom bolničkom boravku: prijem kasno uveče, dijagnoza koja pacijentu postaje novo ime, terapija sredom, beskrajna čekanja pred ordinacijama, soba bez ključa u kojoj se cimerke smenjuju, zbliže i raziđu, šetnje oko instituta, silasci u gradić, i na kraju odlazak, kad se u sobi već smestila nova, uplašena smena. Ustanova se pritom raspada uporedo sa telima koja leči: lekara je premalo, aparati su stari, a bolesnik svakog jutra iznova uči da za pažnju mora da se izbori ili da, ako je neborben, strpljivo sačeka poslednji u redu. Iz te jednostavne fabule roman izvlači svoje teme. Bolnica se prikazuje kao društvo u malom, ubrzano i ogoljeno: iste podele, ista očekivanja, isto građenje „odbrambenog bedema od tuđe muke“, i i ista, uporna potreba ljudi da se, uprkos gunđanju i ogovaranju, drže zajedno, „kao tek rođeni mačići“. Sa brega se dolina, tj. svakodnevni život sa svojim sjajem i komforom, prvi put vidi jasno: „nakićena, bez smisla i prave lepote“, što je istovremeno i jedino za čim se čezne. Jer bolest ovde nije samo tegoba nego i tačka gledišta: ono mesto sa kog se najzad razabira šta je važno, koliko je strah „urastao u ćelije“ i zašto „čovek nije stvoren da otvorenih očiju i potpuno svesno oseća ono što gubi“. Zato se knjiga, prošavši kroz sve popise ljudskih muka, ne završava dijagnozom nego zavetom: neka neko pomeri kamen na ulazu u grobnicu i kaže „da smrti nema i da je sva tajna u ljubavi“.