POVODAC ZA Ž.Ž. IVANOVIĆA

Kraj marta 2003, Beograd u tranziciji. U „zgradi nalik na tetrapak“ žive starac i starica „pod staklenim zvonom“: Ž.Ž. Ivanović, penzionisani birokrata koji je „pedeset godina živeo poput crkvenog zvona“, njegova Kata, najbolja kuvarica u haustoru „a možda i šire“ – i Paaž, pas dobijen po odanosti (Paž) i lenjosti u izgovoru (otud drugo „a“). Jednog jutra Paaža nema, trpezarija je ispreturana, a na vratima stoji pozornik Žorž, figura toliko visoka da joj se lice ne vidi „više nosa“. Starca vode u stanicu, gde mu inspektor preko fascikle „VII“ saopštava nečuveno: Paaž je bandit, opljačkao je „još jednu u nizu žrtava“. Iz te detektivske postavke Ćuk gradi razigranu apsurdističku povest u kojoj se Beograd iz sata u sat sve više otkačinje od stvarnosti: iz kafanske mazarije silaze kosovski junak i devojka s krčagom, za sto seda drug Dida de Majo koji govori isključivo francuski, s neba padaju „geometrijske, neonske bombe“, grad se ruši i sastavlja, a Ž.Ž. Ivanović stiže da pobegne iz stanice uz pomoć miša, umre, vaskrsne pred zapanjenim lekarom i bude proglašen herojem koji je „spasao državu“. Pripovedač se pritom stalno obraća čitaocu: nestrpljivima velikodušno dozvoljava da preskoče pokoju stranicu, a rasplet, u poglavljima „Srećan kraj“ i „Zaista srećan kraj“, otkriva i ko je pravi krivac za celu pometnju: jedan sivkastoplavi, osvedočeni inspektorski miš. Ispod smeha, međutim, knjiga postavlja i svoje ozbiljno pitanje – o čoveku „čija je priroda spremna da uništi sve za svoj mali, jednostavan svet. Ako taj svet uopšte postoji.“ Miroslav Ćuk rođen je 1997. godine. „Povodac za Ž.Ž. Ivanovića“ objavljuje se u ediciji savremene srpske proze Presinga.