VIZA ZA NEBO

Radnja romana smeštena je u okupirani Beograd za vreme Drugog svetskog rata, grad u kome se život povukao pod krovove, na tavne i u skrovišta, daleko od pogleda racija, crnih uniformi i zloslutnog metalnog slova na kapama. Ispod tih krovova kriju se oni kojima je goli opstanak postao najveća želja, a najobičnije stvari: čaša vode, kupanje, parče hleba prosleđeno kroz prorez u dasci kao čin hrabrosti i prkosa.

U središtu priče je Eli, devojka sa žutom zvezdom, koju u svom tavanu skriva školski drug Mikan, i niz sudbina koje se prepliću duž velikog rečnog keja, gde se nalaze ribarnice i rabadžije, kafane i splav-restorani, prodavačice cveća, „žene za zabavu“, domari i pozornici, okupatorski i italijanski oficiri, uz putujući cirkus čiji vlasnik, spretnošću i snalažljivošću, do poslednjeg časa pokušava da spase one koji su mu povereni. Grbić gradi široku, višeglasnu sliku grada u kojem se solidarnost i izdaja, nežnost i strah, ludost i dostojanstvo sudaraju na svakom koraku, a ljudi različitih vere, porekla i zanata bivaju naterani da dele isti kotao.

To je roman o skrovištima zidanim iza leđa starog ormana, ali i onim unutrašnjim, u koje se čovek povlači da bi sačuvao sebe i svoje ime. Kroz mrak tavanâ i galamu keja provlači se pitanje identiteta: šta ostaje od imena kada ga, da bi se preživelo, moramo zameniti tuđim. Uprkos težini teme, pripovedanje je prožeto toplinom, živim dijalogom i gorkim humorom.

Moto knjige pozajmljen je od Marčela – „Kao da više nisam vešt / da srokam novi tekst / za protest na sav taj prljav veš“ – i tačno najavljuje njen ton: ova proza ne stilizuje svoj protest, nego prostire sopstveni veš, komad po komad. Krstovićev pripovedač, koji sebi nadeva ime Gustav Januš, hroničar je vlastite svakodnevice na Novom Beogradu: penzionisan u 42. godini „zbog psihičkih problema“, živi od dve kirije, komunicira „samo sa kevu“ iz porodice, a dane meri odlascima kod psihijatra, fejsbuk objavama i promocijama po kulturnim centrima. Knjiga pokriva razdoblje 2023–2025. i čita se kao dnevnik, pisana istim onim jezikom kojim junak govori: mešavinom resavskog dijalekta, školskog engleskog i književnog srpskog. U njoj su tromesečna odiseja po Stomatološkom fakultetu i zaljubljivanje u specijalizantkinju Kseniju („Kaže mi psihijatar da sam ušao u novu pesničku fazu“); most koji spada i vraća apetit; litijum i antidepresiv posle kojih „ljudi me apsolutno ne interesuju – vratila mi se i volja za rad“; bilansi ljubavi, zarada i lajkova svedeni bez ulepšavanja i bez stida. Krstović nastavlja liniju svojih ranijih knjiga – od „Faktotuma i priča“ do „Ksenije“ – autofikciju u kojoj je iskrenost jedini zakon: eksplicitnu, samoironičnu i na momente urnebesnu.

Nagon, podstrek, damari i zvuci eruditan je i polifon roman – splet samosvojnih priča koje putuju kroz epohe i meridijane: od peščanih dina i Mojsijevog speva pod egipatskim suncem, preko tvrđava nad Dunavom i Petrovaradinom i magle nad koritom Mersija, pa sve do gradnje i porinuća jedrenjaka „Mariah“ i Pigafetinih priprema za put oko sveta.

Kroz roman teku dve stalne niti. Prva je voda – Nil, Dunav, more – „starim utvrdama mera i ogledalo“, druga je zvuk i muzika (Albinonijev Adagio, „Crni Orfej“), koja pričama daje ritam i emotivni ton.

Reč je o romanu za čitaoce koji vole gustu, asocijativnu prozu i putovanje kroz vreme i prostor, u kojoj se učenost i pripovedačka strast susreću na svakoj stranici.

U Svetitelju, nastavku romana Apokrif, Aleksandar Kosančić, novinar i potomak slavnog Ivana Kosančića, ponovo učestvuje u borbi između svetlosti i tame, dobra i zla.

Nevoljan učesnik, ali nezaobilazan svedok, suočava se sa duhovima prošlosti i izazovima koji mogu oblikovati našu budućnost. Uz pomoć duhova iz prošlosti, Aleksandar otkriva da granica između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nikada nije bila tanja.

Ova uzbudljiva priča vodi nas kroz avanture u kojima se prepliću stvarni junaci naše prošlosti, manastiri i crkve, istorijski događaji i stari Beograd. Svaka stranica otvara vrata u svet gde se mit i istorija stapaju, a borba dobra i zla postaje lična i univerzalna.

Svetitelj je roman koji se ne ispušta iz ruku, jer se u njemu otkriva da prošlost nikada nije završena, a budućnost zavisi od naših odluka danas.

U izmišljenom gradu, negde na granici Crne Gore i Srbije, stešnjenog u kotlinu mesta koje „pobjeđuje naslijeđe a usađuje pakost“, počinje ispovest mladića od dvadeset jedne godine. Njegova priča je slična mnogim mladalačkim sudbinama iz malih sredina: društvo s ugla, prvi lako zarađeni novac, prečica do uspeha koja deluje bezazleno i jedna noć posle koje više ničega nije bilo. Stijepović ispovest gradi dvotračno. Jedan tok vraća se u mladost Kotline: odrastanje u sredini gde se muškost dokazuje pesnicom, prvo iskušenje pred tuđim novcem, klizav teren poslova s one strane zakona na koji mladi ulaze iz dosade, sujete i potrebe da nešto znače – i savest koja se javlja prekasno. Drugi tok je sadašnjost sloma: apatija koju porodica pokušava da razbije ćutanjem i negiranjem („ako ignorišeš da se nešto desilo, toga nije ni bilo“), stid, snovi u kojima mrtvi ćute a voljeni rade „obične stvari“, i pitanje koje seče dublje od svake dijagnoze: „Može li se udahnuti život onome ko taj život odbija?“ Otada povremeno čuje muziku koju niko drugi ne čuje – starog bluzera čija se pesma javlja u najcrnjim noćima, kao glas svega neizrečenog.

Raška zemlja posle Kosovskog boja. Knez je pao, vojska je desetkovana, Bajazitovi odredi i pljačkaši haraju pograničjem, a na saboru se odlučuje ono nezamislivo: mir s Turcima i vazalstvo. U takvoj zemlji, u šumi nad drumom, plen deli družina odmetnika koju vodi Toljen, razbojnik oštra oka i još oštrijeg jezika, čovek koji veruje da bogovi „motre i na takve poput njega“. Ali kada potera krene na njih, a zemlji zatreba svaka ruka koja ume da drži mač, dojučerašnjim odmetnicima otvara se put koji niko od njih nije sanjao: pomilovanje, vojnička služba i prilika da od otpadnika postanu ono što nikada nisu bili: časni vitezovi. Petar Živkov (2002), mladi pančevački autor posvećen srpskom srednjem veku, napisao je istorijsko-avanturistički roman starinskog kova: sa zasedama i jurišima, drumovima i bedemima, verom i pobratimstvom i sa najlepšom temom viteškog romana koja kaže da se čast ne nasleđuje, nego zaslužuje.

Nešto posle jedan posle ponoći, krivudavim putem ka Vlasinskom jezeru, vozi se pregrejani pežo 407: kratka svetla ne rade, kazaljka temperature ide ka crvenom, a vozač zna svaku krivinu jer put ka Ćustendilu prelazi ko zna koji put. Ali ove noći, negde između Vlasine i granice, put skreće u nestvarno. Ono što sledi je balkanski roman drumske fantastike: vampiri, devojka bez zenica koja ljudima iz tela čupa duše, psi koji govore, monasi koji zbore u zagonetkama, žena koja govori unazad i čuveni čovek iz Tauleda, zemlje koja ne postoji ni na jednoj mapi. Pripovedač će na tom putu, po sopstvenom računu, provesti dvadeset dana, steći državljanstvo nepostojeće države i – što je najčudnije od svega – naći devojku. Momčilović spaja urbane legende, folklornu jezu i vlasinske serpentine u priču koja se čita kao noćna vožnja: znaš odakle si krenuo, ne znaš gde ćeš stići, a ne pada ti na pamet da staneš.

Feliksu Hartu, četrdesetogodišnjem advokatu bez klijenata, leto u zamku Tananur trebalo je da bude lako zarađen novac: malo održavanja, mnogo slobodnog vremena, knjige i laptop. Ali Tananur nije običan zamak: u njemu „vreme nije teklo kao drugde“, u dvorištu stoji kula bez ijednog vidljivog ulaza, a slučajno pronađen starinski ključ otključava tamnicu u kojoj, u ćošku, sedi devojčica koja je tu „dugo“. Od tog trenutka Feliksov posao čuvara pretvara se u nešto sasvim drugo: kroz hodnike ga vodi batler Tomas, rimski legionar koji je poginuo braneći poslednjeg imperatora 476. godine i koji od tada služi u zamku, kroz komode i zidove; iz izobličenog ogledala izlazi devojčica-duh u haljinici iz pretprošlog veka; a ubrzo se otkriva i središnja tajna: ogledala u kojima se odraz vidi nejasno prolazi su u iskrivljeni svet iza stakla – mračan, jeziv i naseljen onima koji su kroz njega prošli i nisu umeli nazad. Momčilović vodi priču lako i sa humorom: Feliks na duhove reaguje kao čovek koji je „prosto odlepio iz čista mira“, naručuje batleru večeru i gajbu piva, ali ispod komike gradi zaplet o zarobljenima, o vlasniku zamka i njegovim tajnama, i o svetovima (u knjigu će ušetati i rođaka Lidija, računovođa, i tajanstvena Maerin iz sveta Gvartina) koji se na kraju otvaraju daleko šire od zidina Tananura. Roman za čitaoce kojima su drage priče o ukletim zamkovima koje su ispričane vedro, s obiljem obrta i bez straha od čuda.

Završna knjiga autobiografske trilogije „Breme“. Miloš Mitić, penzionisani oficir, čitaocima znan iz „Građanskog rata“ i „Zločina bez kazne“ – sada je „Kolonelo“ u Severnoj Italiji: jedan od naših pečalbara koji između Vićence i San Marina prodaju „svoju krv, suze i znoj“. A onda, u jednom supermarketu, iza leđa čuje rečenicu na maternjem jeziku i prepozna Klaru, devojku iz zagrebačkih školskih dana, iz vremena kada „avnojevske granice“ nikome nisu bile važne. Iz tog susreta odmotava se roman u kome se prepliću pečalbarska svakodnevica i sećanja na ratove, hercegovačke jame i bombardovanje, ali i nešto sasvim novo: stari slovenski bogovi, Troglav, Mokoš i Simargl, i sudbina Lužičkih Srba, „naše severne braće“ koju je progutala duga germanizacija. Stanković, kako piše recenzent Stanko Bobić, nudi „novu, misterioznu priču“ – a njegova posveta kazuje s kojim je merilom pisana: „Nema dobrog i lošeg rata – sve su žrtve podjednako teške.“

Beograd, vreme opšteg haosa. Inspektor Zdravko, posle niza neuspelih slučajeva, dobija ultimatum: tajnu operaciju kakva se u Srbiji nikada nije sprovodila, mrežu koja treba da pohvata sve velike narko-dilere. Uz njega su Aleksej, bivši diler koji odavno sarađuje s policijom, i Lena, pesnikinja koja objavljuje pod pseudonimom, Zdravkova nesuđena ljubav i Aleksejeva bivša. Troje ljudi ulazi u ring sa đavolom i na jednoj primopredaji bivaju primorani da pređu granicu sa koje se ne vraća isti. Nataša Bikić piše brzo, filmski i bez ulepšavanja: o tome šta droga radi čoveku, šta moć radi svima – i po koju se cenu iz pakla izlazi. Jer, kako stoji na poslednjoj stranici: „Nisu svi izašli živi, ali su živi drugačiji.“

Kraj marta 2003, Beograd u tranziciji. U „zgradi nalik na tetrapak“ žive starac i starica „pod staklenim zvonom“: Ž.Ž. Ivanović, penzionisani birokrata koji je „pedeset godina živeo poput crkvenog zvona“, njegova Kata, najbolja kuvarica u haustoru „a možda i šire“ – i Paaž, pas dobijen po odanosti (Paž) i lenjosti u izgovoru (otud drugo „a“). Jednog jutra Paaža nema, trpezarija je ispreturana, a na vratima stoji pozornik Žorž, figura toliko visoka da joj se lice ne vidi „više nosa“. Starca vode u stanicu, gde mu inspektor preko fascikle „VII“ saopštava nečuveno: Paaž je bandit, opljačkao je „još jednu u nizu žrtava“. Iz te detektivske postavke Ćuk gradi razigranu apsurdističku povest u kojoj se Beograd iz sata u sat sve više otkačinje od stvarnosti: iz kafanske mazarije silaze kosovski junak i devojka s krčagom, za sto seda drug Dida de Majo koji govori isključivo francuski, s neba padaju „geometrijske, neonske bombe“, grad se ruši i sastavlja, a Ž.Ž. Ivanović stiže da pobegne iz stanice uz pomoć miša, umre, vaskrsne pred zapanjenim lekarom i bude proglašen herojem koji je „spasao državu“. Pripovedač se pritom stalno obraća čitaocu: nestrpljivima velikodušno dozvoljava da preskoče pokoju stranicu, a rasplet, u poglavljima „Srećan kraj“ i „Zaista srećan kraj“, otkriva i ko je pravi krivac za celu pometnju: jedan sivkastoplavi, osvedočeni inspektorski miš. Ispod smeha, međutim, knjiga postavlja i svoje ozbiljno pitanje – o čoveku „čija je priroda spremna da uništi sve za svoj mali, jednostavan svet. Ako taj svet uopšte postoji.“ Miroslav Ćuk rođen je 1997. godine. „Povodac za Ž.Ž. Ivanovića“ objavljuje se u ediciji savremene srpske proze Presinga.

„Presuda odavno nema veze sa pravdom.“ Kada Stevo Maksić bude pronađen nadomak mesta brutalnog masakra, javnost, mediji i sistem već imaju ono što im je potrebno: savršenog krivca. Dok pokušava da sastavi izgubljena sećanja i shvati da li je zaista sposoban za zločin koji mu se pripisuje, Stevo postaje mnogo više od optuženika. Postaje simbol društva koje istinu menja spektaklom, a čoveka pretvara u potrošnu robu zarad tuđih interesa. „Srce od ruku“ je mračna priča o krivici, manipulaciji i svetu u kome presuda odavno nema veze sa pravdom.