Autorov prvenac.
Samo smo sedeli i blejali onako odrpani, naivni i nikakvi. Bili smo ubeđeni da smo pankeri, onoliko koliko to može da se bude sa petnaest godina. Sretao sam veće pankere od nas koji su imali po pedeset i više godina.
Osamnaest godina posle prvog izdanja, Ples sitnih demona otkrivaju nove generacije koje u odrastanju Bobana Šestića na beogradsim ulicama prepoznaju i svoje sazrevanje. A kad se punoletstvo jedne knjige može ispratiti istim rečima koje su dočekale njeno rođenje, onda to već nešto govori o sudu vremena i sudbini knjige.
„Bez sumnje, Ples sitnih demona biće bestseler, evergrin i omiljena knjiga svih koji se osećaju mladalački. Markov debi-roman ima literarne kvalitete pred kojima ni namćorasti kritičari ne mogu a da ne zastanu s uvažavanjem. Marko se već na samom početku karijere kretao sa lakoćom u svom poetičkom opsegu, podražavajući uzore, Bukovskog i Selindžera, ali ostvarujući vidan autorski otklon od njih. Iskazao se i kao izuzetno duhovit narator. Uz to se, takođe, našla i životna mudrost kakva bi se očekivala od mnogo starijeg pisca.“ Krsto Perović, 2001.
„U glavi je Bobanovoj sve u previranju, i u nekad šarmantnom, a nekad šmirantskom haosu njegovih demonstrativnih postupaka i nadobudnih ’smatranja’ mnogi će od nas prepoznati i nešto, ili mnogo šta, od svojih ranih jada. Vidojković svoju sweet little story, svoj urbani kroki smešten u Beograd u sunovratnim godinama 1991-1992. (čija je pritiskajuća i turobna društvena atmosfera ovde tek marginalno prisutna) vodi sigurno i fabulira vešto, gradeći likove koji nisu ni papirnate monade ni nabudženo Autentični Ulični Tipovi, oni koji po mnogim ’sitnorealističkim’ romanima neslavno umiru od overdouza pseudoautentičnosti.“ Teofil Pančić, 2001.
