ŠREDEROVE STEPENICE

Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti Nade Dušanić jeste istorijski roman snažne dokumentarne podloge, koji se oslanja na stvarne ličnosti, događaje i dokumentarnu građu iz vremena Drugog svetskog rata. Već podnaslovom Grobnica za Borisa Davidoviča na ženski način roman uspostavlja dijalog sa Kišovom poetikom ali iz sopstvene, autentične perspektive. U središtu su sudbine pojedinca suočenih s nasiljem istorije, zlom totalitarizma i pitanjem lične odgovornosti. Spajanjem faktografije, pripovedne sugestivnosti i refleksivnih deonica autorka gradi slojevitu i uznemirijuću prozu o strahu, otporu, žrtvi i očuvanju ljudskosti.

Ili je upravo ta agonija znak njene najdublje vitalnosti? Znak neprestanog preispitivanja, obnove i razvoja? Jer, kako je tvrdio Fridrih Niče, stanje borbe jeste stanje najvišeg reda ‒ prostor iz kog se rađaju nove vrednosti.

U sivoj beogradskoj zgradi u ulici Veljka Petrovića 145, šest života teče uporedo, odvojeno tankim zidovima i još tanjom linijom između izolacije i pripadanja. Šestoro junaka dele zidove ali ne i stvarnost. Spaja ih jedino lift u kome se ćuti. Svako od njih je zarobljenik sopstvene tišine – one koja štiti i ujedno guši.

Ali tišina ima svoje pukotine.

Kroz mesece koje pratimo – od januara do decembra 2025. – sitni trenuci počinju da probijaju zidove. Razgovor na klupi. Savet u hodniku. Slučajan dodir nakon pet meseci digitalne komunikacije. Pismo koje se konačno šalje. Violina koja ponovo svira. Majka koja konačno ne zove sina samo utorkom i četvrtkom.

U romanu Na ivici tišine istražuju se najsuptilniji oblici moderne usamljenosti – one koja ne nastaje iz fizičke izolacije već iz nemoći da se premosti jaz između sebe i drugih, čak i kada su drugi nadohvat ruke. Kroz poetičan i višeslojni narativ, prekidan zapažanjima nadzorne kamere koja sve vidi ali ništa ne razume, gradi se mozaik savremenog grada gde je pripadanje postalo najređa roba i neprocenjiva dragocenost.

Ovo nije priča o velikim preokretima već o malim, nežnim kretanjima jednih ka drugima. Ovo je priča o pobedi ljudskosti.

Knjiga kao spoj duhovnog iskustva, unutrašnje transformacije i svakodnevnog života, podsećajući da je pravo podmlađivanje proces buđenja svesti i povratka sopstvenoj suštini.
Karakteristike magičnog realizma u novoj knjizi „Put podmlađivanja duha i tela sa Teslom’’, jednog vida „bajkovitosti“ kojima se Tanja služi, jesu: vrednovanje neformulaičnih početaka, igrivost, ludizam, upotreba intertekstualnih i autoreferencijalnih iskaza. Uz to koristi tehniku postmodernističkog obeležja kojom se ne postavlja granica između stvarnog i nestvarnog, a sa kojom na originalan način oblikuje svoje književno delo, recepcijski privlačnu književnu formu, uvodeći u svoje naracijsko tkivo brojne promene i odmake od klasične bajkovite književnosti. Ono što je takođe jedna od najvažnijih stavki jeste činjenica da u ovoj knjizi, u kojoj dominira susret i preplitanje stvarnosti i mašte, autorka interpolira lik Nikole Tesle, stavljajući ga u suodnos sa stvarnim likom.

U alegrijskom i istorijskom rakursu, moderna literatura i počinje višeznačnim preseljenjem u (vele)grad. Ako možemo da kondenzujemo dugačak i kompleksan proces naglašavanjem dramatične razlike, odnosno razlike dramatičnosti: modernost se zasniva na topografskoj i imaginarnoj tranziciji – uzmimo samo jedan, vrlo aktuelni primjer – na prelasku iz raskošnih, spektakularnih jorkširskihpustopoljina iz Orkanskih visova, u opskurni, tajnoviti i melanholični pejzaž Baudelairevog Pariza. Da bi se odigrala nova predstava, scenografija se mora prepraviti i rekolorizovati. Prirodu menja artificijelnost, tradiciju inovacija i destrukcija, vitalnost prelazi u splin, melodrama u seksualnu dekadenciju. Ali, najvažnije, mijenja se samo ustrojstvo (literarne) metafore, jer grad i jeste oličenje lavirinta, zbog čega moderni tekst – kroz razlaganje mimeze – i jeste eksperimentalan, digresivan, esejistički i često odbija da ponudi pripovjedne closure. Brankovićeva Podgorička trilogija za crnogorsku književnost obavlja tu metaforičku transformaciju gdje (dis)lokacija utiče na samu formu (autorskog) pisma. Za Brkovića u Trilogiji, junak je uvijek narator, i obrnuto.
Aleksandar Bečanović
Iz predgovora

Na početku dvadeset prvog veka pripovedačica, profesorka srpskog jezika i književnosti, pokušava da sastavi krhke delove istinite priče o životu svoje kćerke Itane koja je skupo platila toksično vezivanje za opasnog partnera. Majčin glas je iskren i u isti mah ispovedan ali lišen patetike. U najboljem izdanju Igora Marojevića, upravo narativna suzdržanost čini tragediju krajnje uverljivom i upečatljivom.
Kroz ispovest pripovedačice, pred čitaocem se otkriva sudbina mlade žene čija lepota, ranjivost, nemir i sklonost rizičnim izborima postaju simbol čitave generacije koja je sazrevala devedesetih godina. Tako "Majko, pusti me da idem" nije samo priča o porodici obeleženoj jednom tragedijom koja menja sve, već i slikovito i analitično svedočanstvo o vremenu u kojem su se lična stradanja preplitala s velikim istorijskim lomovima i kriminalom koji nije bio samo nekažnjen nego i društveno podstican.
Snažan, emotian i duboko ljudski, ovaj roman postavlja teška pitanja o odgovornosti, ljubavi i granicama roditeljske brige i podseća da ponekad najteža stvar koju roditelj može da učini, ili ne učini, jeste da - pusti.

Ovaj roman najavljuje povratak iskonske, paganske, slovenske strave koja je i egzistencijalna i fundamentalna.“

Đorđe Kadijević

Zabačeno, opustelo selo Špaj u brdima jugoistočne Srbije. Kakve tajne kriju polusrušene kuće, stara groblja, u korov zarasle njive, duboke šume, brda i mračne pećine? Pripremite se za stravu kakvu niste osetili još od slušanja bakinih strašnih priča, od detinjih košmara i prvog gledanja Leptirice.

Ovo četvrto izdanje Zavodnika ujedno je i prvi tom Ognjanovićevih Sabranih dela koje će Orfelin izdavati u narednim godinama.

Beograd, leto 1939. Dok se nad Evropom nadvijaju senke rata, jedan zločin potresa prestonicu.


Ugledni industrijalac Božin Bojović pronađen je mrtav u podrumu svoje kuće, u nedovršenom skloništu koje je trebalo da ga zaštiti od opasnosti spoljnog sveta.
Umesto sigurnosti, ono postaje mesto njegove smrti. Tragovi su oskudni, motiv nejasan, a ubica kao da je nestao bez traga.

Istragu preuzima Krsta Pavlović, islednik poznat po oštrom umu i upornosti da odgovore pronađe tamo gde ih drugi ne traže. Ono što na prvi pogled izgleda kao zločin iz koristoljublja ubrzo otkriva mnogo složeniju sliku. Iza ugledne fasade kriju se porodične razmirice, neizgovorene ambicije, tajne veze, stari sukobi i računi koji nikada nisu izmireni.

Kako istraga odmiče, broj osumnjičenih se smanjuje, ali opasnost raste. Postaje jasno da ubica ne pokušava samo da prikrije tragove — on vodi sopstvenu igru, korak ispred policije, odlučan da sačuva tajnu po svaku cenu.


U gradu koji živi između nemirne sadašnjosti i neizvesne budućnosti, istina postaje najopasniji plen.

Napet i atmosferičan, ovaj roman vodi čitaoca kroz mračne ulice predratnog Beograda, gde svaka tajna ima svoju cenu, a svako lice može da krije lice ubice.

Od autorke romana Moja ljubav Nikola Tesla i Zmajeva žena stiže snažna istorijska priča o hrabros
ti, predanosti i žrtvi koja prevazilazi granice jednog života.

Godina je 1915. Srbija je razorena ratom i pogođena epidemijom tifusa. U srcu tog haosa, doktorka Elizabet Makbin Ros posvećuje svoj život onima kojima je pomoć najpotrebnija, ostajući uz srpski narod do samog kraja, iako je mogla da ode bilo gde.

Dok se bori na frontu ljudske patnje, u mislima piše pisma Nadeždi Petrović, koja se u isto vreme nalazi u paklu valjevske bolnice. Kroz te unutrašnje zapise otkriva se i šira priča njenog života — putovanje koje je vodi od Tejna i Londona, preko divljih škotskih ostrva, do dalekih persijskih predela i susreta sa nomadskim plemenom Bahtijari.


Na tom putu, Elizabet stiže do Niša i Kragujevca, svesna da povratak možda nikada neće dočekati. Ipak, ostaje verna svom pozivu, spremna da položi život ne tražeći ništa zauzvrat osim da ublaži tuđu patnju.


Ovo je potresna i nadahnjujuća istorijska pripovest o neustrašivosti, posvećenosti i snazi jedne žene koja je živela bez zadrške — vođena saosećanjem koje prevazilazi granice vremena i mesta.

Junak romana Tai doživljava svoju ludu ljubav kao neku vrstu prosvetljenja u mukama. Tai ima nešto od starinske literature, u najboljem smislu ovog epiteta. - Dragana Kanjevac

Roman Tai je otvorio novu paradigmu u srpskoj književnosti. - Dragoljub Kojčić

Čovek se nada, i nada i nada ljubavi, čak na najneočekivanijim mestima gde smo se našli iz posve drugih razloga, poput barova i bordela i zatvora i klanica i konclagera i samog pakla, gde se osvrćemo tražeći pogledom kakvog blagonaklonog đavola. Odškrinuta vrata čije ključeve može držati samo suprotan pol, koji je suprotan po svojim principima, suprotan po svojim prioritetima, suprotan po svojim sredstvima, a isti po svojim dubokim htenjima, isti u žudnji za ljubavlju, isti u uzajamnosti za koju nema zamene. Konačno sam ugledao taj pol i zakoračio u svetost, pogledao pravo pred sebe u tihi beskraj, u božju milost, u lice žene. Sve što se ikad kome moglo dogoditi, svaki poriv, svaki udisaj, svaki pokret srca lebdeli su među i nad nama. Da mi je neko samo ponudio da biram između te žene i čitavog sveta.

Bestseler Tai je jedan od tri najnagrađivanija srpska romana. On uranja u barsku scenu Bangkoka, spreman za lov na nesporazume između Istoka i Zapada, lirske ponore svojih junaka i postkolonijalni, kolažni putopis.

Goran Gocić je autor romana Poslednja stanica Britanija (2017), Čovek iz Nehata (2021) i Fikser (2026). U sva četiri dominiraju nomadske teme – potrage ne samo za identitetom već i iskupljenjem.

Goran Gocić je napisao roman svog života i svog doba, potvrđujući da je književnost najbolja onda kad pripovedanje postaje nužno. Ispovest glavnog junaka zapravo je povest jedne epohe: ubitačno iskrena, nepodnošljivo privlačna. Da li je ovo Gocićeva najbolja i najpotresnija knjiga?

Aleksandar Jerkov


Nas dvoje, našavši se pred ključarem seksa i smrti, posrnuli smo. Nas dvoje, polažući poslednji ispit iz orgije i pokolja, pali smo. Nas dvoje, plaćajući po zlatnik za svakog stradalog čamdžiji u Hadu, osiromašili smo. Nas dvoje, osvrćući se za sobom kada nam je to bilo izričito zabranjeno, skamenili smo se. Nikad se nisam odvažio da priđem tako blizu erosu i tanatosu kao tih plahih godina 1989–1992. Imao sam sreću da u krajnostima uživam u pravom društvu – onom svetaca i zločinaca. Krajnji proizvod te zamršene omče je moja istorija. Ona je u biti ista kao istorija sveta.

Roman Fikser pripovijeda o ratu i seksu: o ratu među polovima i seksu sa istorijom. O izdaji i odanosti: o izdaji partnera i odanosti novoosnovanim državama. Glavna opasnost za mlade junake Fiksera jeste gubljenje mjere – i u istorijskim zbivanjima, i tokom sazrijevanja. Konačno, i kod samog pripovjedača: na svakom koraku ove mrsne priče vrijeba nas opasnost od predoziranja.

Goran Gocić je autor romana Tai (2013), Poslednja stanica Britanija (2017) i Čovek iz nehata (2021). U sva četiri dominiraju nomadske teme – potrage ne samo za identitetom već i iskupljenjem.

April na Vlašiću je ljubavni roman bez presedana u srpskoj književnosti.

I petnaest godina nakon prvog izdanja, njegov status je u pravom smislu kultni i knjigu je skoro nemoguće pronaći u knjižarama i antikvarnicama jer čitaoci ljubomorno čuvaju svoje primerke. Mada je vreme radnje fokusirano na nekoliko dana, u flešbekovima imamo celu istoriju jedne velike ljubavne priče. Ovo je roman za različite generacije i za sva vremena.

To je April na Vlašiću: gledaš kako jurcaš ka starosti i smrti, trasom koju sve manje sam određuješ, i uopšte, sve je manje stvari koje „kontrolišeš“, na čelu sa onima koje su ti najvažnije. Jer, negde se suštinski pogrešilo, loše se uletelo u zavoj, nešto se dogodilo i nazad nema gde ni kako. Mada te ni tamo „napred“ ne čeka nikakvo (raz)rešenje.

April na Vlašiću jako je komunikativan i pitak, a opet mnogo „teži“ nego što bi se na prvi pogled reklo. Kao i sve knjige koje, govoreći o ovome ili onome, sve vreme samo pričaju o onome jedinom što te se uistinu tiče.

Teofil Pančić


April na Vlašiću je istorija jedne mladalačke ljubavi i propuštene šanse, kritika pomodarskih književnih simpozijuma i fejk intelektualaca koji se kriju iza sumnjivih fondova, kao i sudar sa realnim svetom kada čovek shvati da je premlad da podvuče crtu, a prestar da povlači poteze nezrelog čoveka.

Đorđe Kalijadis

Traganje za ubicom koleginičine ćerke mladog somborskog tužioca Nemanju Savića suočava sa nekim od najmračnijih tajni društva zapalog u laž, korupciju i bezakonje. Na neizvesnom i opasnom putu otkrivanja istine, koji će ga voditi od Sombora, preko Beograda, pa do Mumbaja, biće prinuđen da preispita gotovo sve – prijateljstva, odnose s roditeljima, kao i sopstvena uverenja i granice. Pred čitaocem je još jedna priča koja će ga od prve stranice uvući u sopstvene „virove“, ne dozvoljavajući mu da ostane puki posmatrač. U Priznanju on postaje učesnik koji zajedno sa Nemanjom traga po bačkoj močvari, tajnim dosijeima i bespućima Indije, ali i po sopstvenoj duši, preispitujući dotadašnja uverenja i zablude.

„U svom najtišem sloju, roman se ne zaustavlja na pitanju istine, već se okreće težem pitanju: kako živeti dalje kada postane jasno da ni pravda, ni krivica, ni sopstvena prošlost ne izgledaju više isto. U prostoru između odgovornosti i potrebe za oprostom, vere i sumnje, kazne i mogućnosti razumevanja, otvara se mogućnost da ono dugo prećutano konačno pronađe glas.“ Tamara Krstić

„Svako od nas, dok čita knjigu, na neki način je na optuženičkoj klupi: izložen je tekstu, prima ga, sluša, ponekad se brani, a ponekad pristaje. A onda, kada knjigu zaklopi, obično pomisli da ima pravo da se popne na sudijsku stolicu i izrekne svoj sud o njoj. Međutim, ova knjiga proizvodi nešto drugo: ona čitaoca, umjesto da ga ostavi u ulozi sudije, vraća na mjesto ličnog preispitivanja, u smislu dubljeg susreta sa sopstvenom savješću.“ Vladika Grigorije