GREŠNIK - Vreme zla 1

Ontološki pacijent rekonstituiše važne teme vere, tradicije i zavičajne kulture, kontekstualizovane u dva vremenska i tematska toka. U fokusu romana je poniranje u retrospekciju i kontemplaciju kroz dva paralelna zapleta razdvojena istorijom i kulturom, a spojena kolektivnim tradicijskim pamćenjem i individualnim traumama.

Junaci uspostavljaju jasnu vezu između „sadašnjeg“ iskaza i „prethodnog“ iskustva, ali pripovedanje o urbanom životu sadašnjeg trenutka i suočavanje sa dramatičnom prošlošću nije svedeno na ispovedanje: tekst stupa u žanrovske prostore eseja, obeležene koliko lirskom refleksijom, toliko i angažovanom, kritičkom analizom ličnog doživljaja sveta i kolektivne percepcije fenomena otuđenja, zbližavanja i ponovnog pohoda tradicijskim principima. - Vladislava Gordić Petković

Mladen Jakovljević je rođen 1 975. Godine u Novom Sadu, gde je na Filozofskom fakultetu diplomirao engleski jezik i književnost, stekao akademsko zvanje magistra književnih nauka i odbranio doktorsku disertaciju. Redovni je profesor na Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici, gde predaje englesku i američku književnost. Preveo je engleski srednjovekovni viteški roman u stihu Ser Gavejn i Zeleni vitez i pesmu Ser Orfeo, kao i više značajnih dela Filipa K. Dika (Valis, Prodor božanskog, Povratak Timotija Arčera, Čovek u Visokom dvorcu, Tamno skeniranje, Sanjaju li androidi električne ovce?), Ursule K. Le Gvin (Rokanonov svet, Priče iz Zemljomorja, Lišeni svega) i Rodžera Zelaznija (Vremetron). Objavio je četiri romana: Vrata sumraka (2014), Izbledele duše (2019), Kad se vratim (2021) i Ontološki pacijent (2026).

U Savićevom romanu osećaj klaustrofobije jeste i stanje bića i gibanje duha, i ustrojstvo duše pojedinca i univerzalna zebnja pred budućnošću i poretkom čiji su temelji uzdrmani. Autor majstorski koristi prostor kao ogledalo unutrašnjeg stanja likova, stvarajući atmosferu koja je istovremeno intimna i univerzalna. Kao beskompromisan roman koji ne nudi laka rešenja, Klaustrofobija je priča o čoveku koji pokušava da „proguta neograđeni svijet” dok mu se sopstveni zidovi neumitno približavaju.
Žaneta Đukić Perišić

Duge li noći kad san neće na oči, kaže Radovan Lazarević, autor knjige „Noćni putnik“. Šta čovek da radi sam, u tišini, sem da krene na putovanje kroz sopstveni život?
Tako se i Lazarević vraća uspomenama koje se nižu poput kadrova iz jednog burnog vremena. Lična sećanja i porodične priče prepliću se sa slikom zemlje koja se nepovratno menja – od 8. sednice CK SK Srbije, raspada SFRJ do Srbije danas – i ulogom najveće nekad jugoslovenske a sad srpske novinske kuće „Politika“ u tom procesu.

Kao dugogodišnji novinar i rukovodilac u „Politici“, autor je mnogim događajima prisustvovao iz neposredne blizine, te njegova knjiga „Noćni putnik“ vodi čitaoca kroz svet u kojem se privatno i javno neprestano dodiruju. Dok noć odmiče, postaje jasno da se prošlost ne može promeniti, ali možda se može razumeti…  Možda.

„Gde je Tamo gde sam bio pre no što sam začet?“ Pisac 29 romana, Svetozar Vlajković, u 30. postavlja pitanje koje je čitavog života odlagao: pitanje Nebeske otadžbine. „Tamo“ je roman-meditacija u kome se autobiografija – od majčinog teškog porođaja i kancelarija punih ogovaranja do zrelih godina – prepliće sa traganjem za onim što prethodi rođenju i nadživljava smrt, u dijalogu sa Svetim pismom i Antonijem Velikim. Ispovedna, mudra i nepretenciozna proza o najvećoj tajni.

„U ravnici prostor je beskonačan. I vreme je beskonačno. Kao i ljudska dobrota, zloba i glupost.“ Kada Anđa napusti veliki Glavni grad i doseli se u malo mesto na severu Bačke, glavni junak knjige postaje sama ravnica – vojvođanska nizina sa jezerom, labudovima i sporim jutrima u kojima se život najbolje vidi. Iz tog krajolika izrasta mozaik priča o Anđinim novim susedima: o Silviji koja tuđoj nemoći nosi lubenice iako bi njoj samoj pomoć dobro došla, o Lazi i njegovim ružama, o baka Mari, Ibolji i Pišti koji je „jeo kolače do poslednjeg dana“. Slađana Milošević, autorka koncepta „SMisao“ nastalog posle studija logoterapije, piše o smislu koji se krije u sitnicama – toplo, duhovito i bez patetike. Ravničarski bluz: muzika malih života koji, kad se saberu, ispadnu veliki.

Drugi deo kultne epske trilogije Kosingas.

U Bezdanju, nastavku velike i krajnje neizvesne avanture, otvara se fascinantan svet u kome se hrišćanski vitezovi, drevni bogovi i junaci iz narodnog predanja okupljaju pred nadolazećim Dobom vatre. Ad se svim silama sprema da provali na površinu, a Kraljević Marko pokušava da prihvati ono od čega strepi svaki heroj: da slava nije dar već breme i da se ono što je predskazano ispunjava pre svega krvlju, bolom i čvrstom odlukom da se ne skrene sa pravedničkog puta.

Posle bespoštedne bitke za Jastrebinu, dvojica odabranih — Kosingas i Kraljević — kreću putem koji vodi sve dublje u tamu starih predanja. Dok Hromi Daba okuplja podanike za poslednji, razorni udar na ljudski rod, u njegove ruke nikako ne smeju pasti ni Almanah, koji ima moć da mrtve vrati među žive, ni sveti kamen sa urezanim Drvetom sveta.

Od Jastrepca do Uomulja, kroz vilinske staze, zaboravljena svetilišta, močvare, pećine i podzemne bezdane, Gavrilo i Marko susreću jeziva i ubitačna bića iz najdubljih slojeva srpske mitologije: psoglave, vodenjake, divljane, veštice, zmajeve i stare bogove čija moć još nije potpuno iščilela.

Ali najveća opasnost ne preti im samo od čeljusti brojnih nemani i njihove moćne snage, već od saznanja da ih svaki naredni korak vodi ka sudbini — onoj koja se ne može pobeći, izmeniti niti umilostiviti.

„Iz pepela i senki zaboravljenih legendi, budeći demone i junake iz mraka naših predanja, Aleksandar Tešić je stvorio nove univerzume — divlje, surove i opasno stvarne. On otvara mitske svetove kao drevna vrata iza kojih još odjekuju koraci bogova i ratnika. U njegovim pričama mit nije uspomena već sila koja diše ispod kože ovog sveta.“ — Branislav Janković, pisac

„Kao pred kišu” je roman o preživljavanju u institucionalnom vakuumu, o tome kako
sistem zakazuje onda kada je najpotrebniji, ali pre svega – to je svedočanstvo o
neuništivoj snazi jedne žene koja odbija da bude slomljena. Roman koji nas podseća
koliko je, usred mraka i tornada, dragocena i lekovita svaka „lepa reč”.

Vujmar piše oštro, realistično i bez patetike, ali sa neverovatnim smislom za gorki,
odbrambeni humor. Njen stil uspeva da prenese onu prepoznatljivu, tešku atmosferu
pred oluju – onaj trenutak kada vreli letnji dan pritisne disanje, a vi sa strepnjom i
nadom čekate vetar koji donosi pročišćenje.

Radnja romana smeštena je u okupirani Beograd za vreme Drugog svetskog rata, grad u kome se život povukao pod krovove, na tavne i u skrovišta, daleko od pogleda racija, crnih uniformi i zloslutnog metalnog slova na kapama. Ispod tih krovova kriju se oni kojima je goli opstanak postao najveća želja, a najobičnije stvari: čaša vode, kupanje, parče hleba prosleđeno kroz prorez u dasci kao čin hrabrosti i prkosa.

U središtu priče je Eli, devojka sa žutom zvezdom, koju u svom tavanu skriva školski drug Mikan, i niz sudbina koje se prepliću duž velikog rečnog keja, gde se nalaze ribarnice i rabadžije, kafane i splav-restorani, prodavačice cveća, „žene za zabavu“, domari i pozornici, okupatorski i italijanski oficiri, uz putujući cirkus čiji vlasnik, spretnošću i snalažljivošću, do poslednjeg časa pokušava da spase one koji su mu povereni. Grbić gradi široku, višeglasnu sliku grada u kojem se solidarnost i izdaja, nežnost i strah, ludost i dostojanstvo sudaraju na svakom koraku, a ljudi različitih vere, porekla i zanata bivaju naterani da dele isti kotao.

To je roman o skrovištima zidanim iza leđa starog ormana, ali i onim unutrašnjim, u koje se čovek povlači da bi sačuvao sebe i svoje ime. Kroz mrak tavanâ i galamu keja provlači se pitanje identiteta: šta ostaje od imena kada ga, da bi se preživelo, moramo zameniti tuđim. Uprkos težini teme, pripovedanje je prožeto toplinom, živim dijalogom i gorkim humorom.

Moto knjige pozajmljen je od Marčela – „Kao da više nisam vešt / da srokam novi tekst / za protest na sav taj prljav veš“ – i tačno najavljuje njen ton: ova proza ne stilizuje svoj protest, nego prostire sopstveni veš, komad po komad. Krstovićev pripovedač, koji sebi nadeva ime Gustav Januš, hroničar je vlastite svakodnevice na Novom Beogradu: penzionisan u 42. godini „zbog psihičkih problema“, živi od dve kirije, komunicira „samo sa kevu“ iz porodice, a dane meri odlascima kod psihijatra, fejsbuk objavama i promocijama po kulturnim centrima. Knjiga pokriva razdoblje 2023–2025. i čita se kao dnevnik, pisana istim onim jezikom kojim junak govori: mešavinom resavskog dijalekta, školskog engleskog i književnog srpskog. U njoj su tromesečna odiseja po Stomatološkom fakultetu i zaljubljivanje u specijalizantkinju Kseniju („Kaže mi psihijatar da sam ušao u novu pesničku fazu“); most koji spada i vraća apetit; litijum i antidepresiv posle kojih „ljudi me apsolutno ne interesuju – vratila mi se i volja za rad“; bilansi ljubavi, zarada i lajkova svedeni bez ulepšavanja i bez stida. Krstović nastavlja liniju svojih ranijih knjiga – od „Faktotuma i priča“ do „Ksenije“ – autofikciju u kojoj je iskrenost jedini zakon: eksplicitnu, samoironičnu i na momente urnebesnu.

Nagon, podstrek, damari i zvuci eruditan je i polifon roman – splet samosvojnih priča koje putuju kroz epohe i meridijane: od peščanih dina i Mojsijevog speva pod egipatskim suncem, preko tvrđava nad Dunavom i Petrovaradinom i magle nad koritom Mersija, pa sve do gradnje i porinuća jedrenjaka „Mariah“ i Pigafetinih priprema za put oko sveta.

Kroz roman teku dve stalne niti. Prva je voda – Nil, Dunav, more – „starim utvrdama mera i ogledalo“, druga je zvuk i muzika (Albinonijev Adagio, „Crni Orfej“), koja pričama daje ritam i emotivni ton.

Reč je o romanu za čitaoce koji vole gustu, asocijativnu prozu i putovanje kroz vreme i prostor, u kojoj se učenost i pripovedačka strast susreću na svakoj stranici.

U Svetitelju, nastavku romana Apokrif, Aleksandar Kosančić, novinar i potomak slavnog Ivana Kosančića, ponovo učestvuje u borbi između svetlosti i tame, dobra i zla.

Nevoljan učesnik, ali nezaobilazan svedok, suočava se sa duhovima prošlosti i izazovima koji mogu oblikovati našu budućnost. Uz pomoć duhova iz prošlosti, Aleksandar otkriva da granica između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nikada nije bila tanja.

Ova uzbudljiva priča vodi nas kroz avanture u kojima se prepliću stvarni junaci naše prošlosti, manastiri i crkve, istorijski događaji i stari Beograd. Svaka stranica otvara vrata u svet gde se mit i istorija stapaju, a borba dobra i zla postaje lična i univerzalna.

Svetitelj je roman koji se ne ispušta iz ruku, jer se u njemu otkriva da prošlost nikada nije završena, a budućnost zavisi od naših odluka danas.

U izmišljenom gradu, negde na granici Crne Gore i Srbije, stešnjenog u kotlinu mesta koje „pobjeđuje naslijeđe a usađuje pakost“, počinje ispovest mladića od dvadeset jedne godine. Njegova priča je slična mnogim mladalačkim sudbinama iz malih sredina: društvo s ugla, prvi lako zarađeni novac, prečica do uspeha koja deluje bezazleno i jedna noć posle koje više ničega nije bilo. Stijepović ispovest gradi dvotračno. Jedan tok vraća se u mladost Kotline: odrastanje u sredini gde se muškost dokazuje pesnicom, prvo iskušenje pred tuđim novcem, klizav teren poslova s one strane zakona na koji mladi ulaze iz dosade, sujete i potrebe da nešto znače – i savest koja se javlja prekasno. Drugi tok je sadašnjost sloma: apatija koju porodica pokušava da razbije ćutanjem i negiranjem („ako ignorišeš da se nešto desilo, toga nije ni bilo“), stid, snovi u kojima mrtvi ćute a voljeni rade „obične stvari“, i pitanje koje seče dublje od svake dijagnoze: „Može li se udahnuti život onome ko taj život odbija?“ Otada povremeno čuje muziku koju niko drugi ne čuje – starog bluzera čija se pesma javlja u najcrnjim noćima, kao glas svega neizrečenog.