„Ljubav, identitet i rat su tri osnovna pitanja koje je Zorica postavila u ovom romanu. Roman „Transibirskom“ neobičnom neposrednošću i lakoćom osvaja čitalačku pažnju. Roman je pun senzibilnosti, tužnih priča koje izviru iz svakog lika, i ne ostavljaju nikoga ravnodušnim. Ljudske sudbine su zaista čudne i nedokučive, kao da ih plete nečija tuđa ruka, sa neke udaljene distance. Ovaj roman je prožet dubinom ljudske psihe, patnje, nade i bezgranične ljubavi. Sa svim likovima se poigravao „prst sudbine“. Kao i u prethodna dva romana Zorica Tijanić, je postavila likove i u ovom romanu – van svog vremena.
Ne mogu da se prilagode vremenu, neostvarene ličnosti, Ingrid i Petar započeli su studiranje ali igrom slučaja nisu završili. U ovom romanu se posebno ističu posledice rata, radnja se ne odvija u ratnim vremenima ali se posledice i njihov uticaj na likove i te kako oseća. Likovi izgubljeni i u vremenu i u prostoru, kao da ih sadašnjost puno ne interesuje. To su samo neke od posledica rata. Iz rata niko ne može izaći neokrznut. Traume izbeglištva, emigracije mnogima ostaju za ceo život. One ostaju dugo u sećanju, a posledice se teško leče. Vreme ponekad ne leči rane, već one postaju sve veće i dublje. Rat se završi onda kada rat više ne boli, a ne kada oružje utihne.Ingrid i Petar ne znaju za rat, ali i te kako osećaju posledice rata u svakodnevnom životu svojih najmilijih, i oni su svako na svoj način žrtve nesrećnih okolnosti II svetskog rata. Sergej i Gabrijela su razapeti između dve civilizacije možda i više nego Ingrid i Petar. Problem identiteta je i te kako prisutan kod svih likova u romanu. Neprestano traženje: „Ko sam? Šta sam? Gde pripadam?“, samo su neka od pitanja kroz koje se likovi u svakodnevnom životu susreću.
„…Berlin je bio njena zemlja ali za njenu decu uvek tuđa, jer su u sebi imali ruske i poljske krvi, a najgore od svega – židovske…“.
