Književna poslastica za čitaoca koji žudi za raskrinkavanjem specifičnih mrakova ljudskih duša. Dubravka nas veštim i osvežavajućim stilom uvodi u svet ljudi koje želim da uživo sretnem, štošta priupitam, uhvatim za ramena i prodrmusam, zagrlim. Svet ljudi koje želim da spasem, iako znam da spasenja nema – osim ako oni odluče da ga stvore.
Srećna sam što se ova knjiga dogodila.
Staša Vukadinović
„Deo hartije mi se lepi za znojave dlanove. Na jednom papiriću je reč ljubav. Gledaću je dok ne postane živa.“
Ove reči piše jedan od junaka u fragmentarnom romanu Dubravke Rebić u kome glavni akteri ne shvataju da ih drugi ne mogu i neće spasiti, sve dok ne spasu sami sebe. U međuvremenu, ljubav ne oživljava sa papira, a život prolazi. Lagano i neosetno kao što se nižu stranice ove knjige.
Dubravkin stil je jednostavan, a naracija precizna pa ipak nosi neobjašnjivo puno teške tuge koja vuče na dno. Četiri priče se na vrlo jasnim mestima očešu jedna o drugu, kao što svakodnevno prilazimo pored ljudi koji vrište za pomoć ali ih ne čujemo. Jer u ovom romanu, tone se tiho ali neminovno.
Zato je strašno važno smognuti snage i zavoleti sebe uprkos svemu i shvatiti Dubravkino upozorenje ozbiljno.
„Jednog jutra se probudiš i tvoje dite te vidi kao šta ti vidiš sebe kad se najmanje voliš. I taj ti pogled postane istina.“
Pročitajte ovaj roman i nikada ne dopustite da vam se tako nešto desi.
Sara Radojković
