DOMAĆI ROMAN

Miljenko Jergović o Sarajevu osamdesetih

1983. – priča o odrastanju u zemlji koja je još živela u svom produženom detinjstvu

U ritmu pank muzike i prvog Bajaginog albuma, kroz košarkaška prvenstva, listanje Kišove Enciklopedije mrtvih i pripreme za Zimske olimpijske igre, Jergović vodi čitaoca kroz godine mladosti i promene koje dolaze. Njegov prepoznatljiv glas – topao, ironičan, melanholičan i duboko ljudski – arhivira mladost jedne generacije.

Za one koji su 1983. proživeli, ovo je emotivni podsetnik na svet koji polako nestaje. Za mlađe čitaoce, knjiga predstavlja preciznu mapu jednog vremena, jednog sveta i jednog načina života koji više ne postoji, ali koji oblikuje sećanja i identitet.

U godini pred Olimpijske igre u Sarajevu, dok pank, rok i prve filozofske rasprave oblikuju svakodnevicu, sedamnaestogodišnji Miljenko Jergović luta gradskim ulicama, čita novine i otkriva male radosti života u neizvesnoj kasnoj Jugoslaviji.

Kroz trideset i tri fragmenta, 1983. rekonstruše duh Sarajeva osamdesetih, stvarajući intiman i emotivno bogat portret jedne godine. Topao, ironičan i melanholičan glas Jergovića vodi čitaoca kroz sitne epizode koje oblikuju identitet i pamćenje, čineći ovu knjigu nezaobilaznim svedočanstvom o kulturnom i emotivnom pejzažu tadašnje Jugoslavije.

Za ljubitelje savremene proze, sećanja i gradskih priča – 1983. je više od knjige, to je vreme i mesto koje oživljava pred vašim očima.

"Ruta Tannenbaum – okrutnost kao svakodnevica

Jedan od najkontroverznijih Jergovićevih romana, Ruta Tannenbaum, priča je o jevrejskoj devojčici koja je izuzetnim glumačkim talentom osvojila zagrebačku pozorišnu scenu tridesetih godina prošlog veka. Međutim, u NDH Ruta je od obožavanog idola publike postala tek jedna od „rasno nedostojnih“ devojčica, nevidljiva u očima onih koji su je nekad slavili.

Iako smešten u specifični istorijski kontekst Zagreba, Jergovićev roman nadilazi puko prepričavanje istorije.

Ruta Tannenbaum nije samo priča o nadiranju nacizma ili o tragičnoj sudbini jevrejske devojčice, ovo je priča o zlu koje vreba momenat da se iskezi, opominjući podsetnik da je prelako postati okrutan, bezdušan, zažmuriti na nepravdu, posebno ako se tiče „onih drugih“ a ne nas samih.

Ovo je priča o nesavršenim žrtvama i neentuzijastičnim zločincima, koji nisu zbog toga ništa manje žrtve niti zločinci, o ljudima koji, zaslepljeni svojim strahovima i slabostima, svesno ili nesvesno postaju saučesnici u dehumanizaciji drugih, o društvu koje lako gubi svoju ljudskost, delo koje nas upozorava na to da se zlo širi kad svi okrenu glavu.

Rat – posveta svakom ranjenom gradu Nakon zbirki priča Sarajevski Marlboro i Trojica za Kartal, u kojima piše o opkoljenom Sarajevu, Miljenko Jergović je napisao još jednu posvetu gradu pod opsadom, ovog puta neimenovanom. Sastavljen od više od stotinu fragmenata iz života ljudi okruženih smrću, Rat je košmaran i nadrealan, baš kao što je svaki rat košmaran i nadrealan. Jergovićevi likovi u ovoj mračnoj, katkad apsurdnoj, katkad introspektivnoj modernoj bajci, utvare su u funkciji priče, oni nemaju imena ni nacije i ne postoje mimo onoga što im se događa. Njihovi izbori, njihovi postupci, vođeni su izvitoperenom logikom rata, u kojem normalni ljudi često čine ono što u miru rade teško poremećeni. Rat je knjiga o ljudskoj duši, o psihologiji zajednice, o potrebi žrtve da se što krvavije osveti svom krvniku, antiratna knjiga u kojoj Jergović prikazuje rat kao prostor krajnjeg nadrealizma.

Prošlost je na našem podneblju vazda bila burna, bremenita događajima i tragedijama, obojena običajnostima i specifičnim mentalitetom.

Gradeći priču od kraja ka početku, od potomaka ka precima, od smrti ka rođenju – Dvori od oraha počinju petnaestim poglavljem, a završavaju se prvim – Jergović stavlja čitaoce u jedinstvenu poziciju da prvo saznaju šta će se nekom junaku dogoditi, a tek onda otkrivaju kako je do toga došlo.

Dvori od oraha prate život Dubrovčanke Regine Delavale i mnoštva likova neraskidivo povezanih s njom i njenom porodicom, i više su od epske porodične sage – u priči kompleksnoj kao što je i sam 20. vek bio, kroz sudbine malih ljudi i naizgled beznačajne detalje maestralno povezane u celinu, Jergović daje intimno viđenje istorije ovih prostora sa svim njenim zaumnim zapletima, bezumljem i nesrećama.

"Aerodromi, mesta gde imamo toliko praznog vremena, rezervisanog samo za čekanje, a toliko mnogo ljudi čije živote možemo posmatrati i o njima maštati, univerzum su u kojem živi junak romana Miljenka Jergovića. Njegovo ime je Babukić i putuje avionima širom sveta neverovatnih trideset godina. U svet se otisnuo početkom rata u bivšoj Jugoslaviji, bežeći od Zagreba, posla u JNA i trudne ljubavnice preko ljubljanskog Brnika dalje, nekud daleko. Već na prvom letu prema Frankfurtu stekao je talenat da usvoji novi jezik čim ga čuje i da mu svi – od carinika i stjuardesa do slučajnih saputnika – neizmerno veruju.
Babukićeve avanture uporedive su jedino sa Švejkovim ili Don Kihotovim.

Obilazeći svet nebrojeno puta, a nikada ne izvirivši iz aerodroma ili aviona, on pažljivo sluša fantastične i neverovatne priče ljudi svih rasa i vera koje susreće – od dagestanske veštice, preko švedskog antropologa Olsona, sve do Dinka Mikuličića, sina najpoznatijeg Udbinog ubice, s kojim će na beogradskom aerodromu dočekati kraj sveta.
Vjetrogonja Babukić i njegovo doba je savremeni pikarski roman u kojem se ogledaju naši strahovi, bojazni, opsednutost seksom, tračem, ićem i pićem…

Miljenko Jergović napisao je delo u kojem se eros i tanatos, moguće i nemoguće dodiruju i spajaju kao u Rableovim, Sviftovim ili Helerovim knjigama, a njegov vjetrogonja Babukić, istovremeno brižan i tašt, strašljiv i hrabar, istinski je junak našeg doba."

Rod Miljenka Jergovića je knjiga sastavljena od više celina – romana, dokumenata, pripovednih skica, fragmenata – u kojima se smenjuju fiktivni i nefiktivni delovi i savršeno se mešaju stvarno i izmaštano. S mnogo autobiografskih elemenata Jergović u Rodu ispisuje sagu o porodici Karla Stublera, svog pradede.
Karlo Stubler, dunavski Švaba, rođen u Bosovicu, u rumunskom Banatu, po zanimanju je bio železničar koji je život proveo u Bosni. Ćerke su mu se udavale u Bosni, sin mu je studirao u Beču i Gracu. U njegovom domu se govorio nemački jezik, a van kuće srpskohrvatski. Država s kojom je došao u Bosnu zvala se Austrougarska, ali je većinu života proživeo u Jugoslaviji. Unuk mu je 1943. poginuo kao nemački vojnik u Slavoniji. Dve godine kasnije po Karla Stublera dolaze partizani da ga vode u logor za pripadnike nemačke nacionalne manjine u Jugoslaviji, iz kojeg će biti deportovan u Nemačku. Spasavaju ga susedi koje je tokom rata štitio i skrivao u svojoj kući. Rod prati priče Karlove dece i unuka sve do smrti njegove poslednje unuke, koja je živela u Sarajevu, i prekida porodične loze.
Rod je roman u kom Jergović kroz sudbinu vlastite porodice govori o stoleću Srednje Evrope i Balkana, roman koji poput železnice premrežuje epohu i krajeve, zemlje koje su se smenjivale, istoriju koja je bila nemilosrdna. Od pradede i početka dvadesetog veka do današnjice i autora i njegove sudbine Rod je magnum opus Miljenka Jergovića, autora kog s pravom možemo nazvati Ivom Andrićem našeg doba.
Miljenko Jergović (Sarajevo, 1966) književnik je i novinar koji živi na selu ne­daleko od Zagreba. Prvi novinski tekst objavio je 1983, a prvu pesničku zbirku Opservatorija Varšava 1988. Kritičari smatraju da njegovom zbirkom priča Sarajevski Marlboro iz 1994. počinje trend tzv. stvarnosne proze. Zatim objavljuje još ne­koliko zbirki priča (Mama Leone, Inšallah Madona, Inšallah) te desetak romana, među kojima su Rod, Dvori od oraha i Ruta Tannenbaum. Poljski prevod njegovog romana Srda pjeva, u sumrak, na Duhove dobio je 2012. u Vroclavu književnu nagradu Angelus za najbolju knjigu Srednje Evrope. Dela su mu prevedena na više od dvadeset jezika.

Koja je najbolja prilika za pospremanje, za bacanje nepotrebnih, nagomilanih stvari, za pronalaženje onih za koje smo smatrali da smo ih davno izgubili, za arhiviranje, za slaganje i preslaganje? Tako opsežan zadatak čovek si ne može davati često u životu. Najbolja je prilika za to selidba. No, često selidbe znaju biti hektična pakovanja u kutije koje će ostati neotvorene. Retki su oni koji mogu da rade inventuru, sagledavaju stvari i polako o njima odlučuju.

Pred nama je upravo jedna takva knjiga, Selidba Miljenka Jergovića. U već mitskom književnom mestu, na sarajevskom Sepetarevcu, u stanu svog odrastanja, u kojem mu je umrla majka, u koji se slila većina ostavštine Stublerovih i Rejcovih, autor prebira po dokumentima, po knjigama, po materijalnim i nematerijalnim ostacima, po istoriji jedne kuferaške porodice. Predmeti i dokumenti, novčanik, partijska knjižica, češagija, dedini pokušaji autobiografije i još mnogo toga pripovedaju priču ne samo jedne porodice već i jednog grada, detinjstva i odrastanja u kojoj autor ne štedi nikoga, a ponajmanje sebe i svoje bližnje.

Stan na Sepetarevcu iznova se pred nama materijalizuje sobu po sobu, sa svakim komadom nameštaja, ali, što je još važnije, i sa svim sudbinama ljudi koji su ga nastanjivali ili pohodili. Selidbanije samo knjiga, ona je mnogo više od toga, ona je istinski muzej, katalogizovan po najstrožim i najgenijalnijim pravilima struke, ali ne muzejske, nego spisateljske.

Nezemaljski izraz njegovih ruku pripoveda o Sarajevskom atentatu, o našima i o njihovima, a ustvari o tome da su i jedni i drugi naši, i da je ubistvo Franje Ferdinanda posledica modernizacijske i prosvetiteljske misije bečkih vlasti u Bosni. Princip, Čabrinović i drugovi deca su svoje epohe, školovani na romanu devetnaestog veka, na poeziji Volta Vitmana, na ruskim anarhistima i atentatorima… Beč ih je opismenio i pružio im priliku da osvoje i ostvare svoje iluzije. Nikada Bosna i zapadni Balkan nisu bili evropskiji i bliži Beču, Berlinu i Parizu nego trenutak pre Principovog pucnja.

Miljenko Jergović napisao je i roman i pripremu za roman. Ujedno ovo je i dokumentarni tekst nastao po nizu drugih dokumentarnih tekstova, a iz njega je zatim trebalo da nastane velika fikcija. Da li je nastala? Da li je sve ovo istina, ili je izmišljena pripovest, omladinski avanturistički roman koji je tužno završio? Knjiga je to koja tera na razmišljanje i promišljanje, koja povest ovih prostora propituje bez ideološkog bremena, koja pokušava shvatiti i razjasniti vreme te fikcijom oživeti ljude i događaje koji su možda odredili sudbinu kontinenta i nas samih.



„Spekulacije o mogućim tokovima istorije imaju smisla samo ukoliko nas dovode do dubljeg i sveobuhvatnijeg razumevanja onog jedinog toka koji se ostvario. Da bi se to desilo, život se mora posmatrati u širokom totalitetu. A baš to je uspelo Miljenku Jergoviću u knjizi Nezemaljski izraz njegovih ruku. Namera mi nije da pišem prikaz, već da u ovom času kada se na svim stranama našeg regiona preti i zvecka oružjem, ukažem na lekovitost Jergovićeve studije koja se čita i kao skica za roman, i kao traktat, i kao esej, i… ma čita se u jednom dahu!“
- Dragan Velikić

Sedeći tako u čekaonici aerodromske zgrade ili u kupeu voza, vozeći se autoputem ili sporednim putevima koji završavaju na planinskim vrhovima, pomno slušajući i još pomnije promatrajući, Miljenko Jergović pamti i na papir prenosi, u najrazličitijim formama, svoje misli i zapažanja. Svejedno je li reč o pesmi, kratkoj priči, dnevničkom zapisu ili tek crtici, nevažno je li melanholičan ili opor, je li naizgled grub poput tvida ili nežan poput najfinije svile, Jergović uvek rukom majstora tka tekst u najneverovatnijim uzorcima.

Levijeva tkaonica svile je čudesna knjiga u kojoj se otvaraju i stvarni i magični prostori, na čijim se stranicama susreću ljudi, mesta i sudbine, knjiga koja neverovatnom lakoćom pokazuje otkuda sve dolaze priče i pesme, knjiga koja čitaocu govori da stalno drži oči otvorene, a uši načuljene kako bi osetio svu lepotu i tajanstvenost sveta u kojem se nalazi.