DOMAĆI ROMAN

Dom i duh spasenja – roman o duhovnoj borbi, porodičnom nasleđu i svetlosti iskupljenja Roman TIRON autora Saše Todorovića donosi duboko misaonu i duhovno snažnu priču o jedinstvu doma i unutrašnjem miru. Kroz lik Tirona, mudrog duhovnika i proroka, čitalac se vodi na put razotkrivanja porodičnih tajni, duhovnog bdenja i iskupljenja preko svetog doma i vere. Tiron čvrsto drži konce sudbine u rukama, služeći svetinji arhanđela Gavrila i rasejanom narodu kome vraća istinitu sabornost. Roman nudi introspektivan pogled na porodične vrednosti, duhovno buđenje i istorijski determinisanu odgovornost. Knjiga se izdvaja po svojoj narativnoj snazi i filozofskoj dubini, utemeljena na ideji da spasenje dolazi kroz duhovno jedinstvo doma – bez kompromisa, bez osvrta na gubitke. Todorović kroz potresnu priču prikazuje borbu za čistoću porodičnog duha, čineći ovaj roman primerom literarne refleksije o smislu, identitetu i kolektivnoj svesti. Dom i duh spasenja nije samo roman – to je *životno iskustvo, misaoni ritual, i poruka koja svetli u tami vremen

Ambicija i želja za uspehom, kao i nostalgija koja obuzima jedno krhko biće zbog istih tih davno sanjanih snova, vrti se u krug poput fudbalske lopte na kažiprstu. U toj rotaciji fudbalske lopte, u romanu, vidimo rastrojenost glavnog junaka koji, pored sve podrške, na trenutke odbacuje svoje ambicije, jer u nedostatku samopouzdanja, to je samo mladalačka iluzija. U kontrastu sa tim uviđa se trenutak u kojem je tanka sudbonosna nit, preko iste te lopte stvorila prijateljstvo sa Pablom, što ipak dokazuje da u toj želji postoji zrnce vere u koraku ka cilju. Iako roman nije pisan na našem govornom područiju, već preveden sa španskog jezika, među domaću čitalačku publiku roman Astrogol stiže u maniru koji je već prihvaćen. Mogla bi se povući paralela sa Dragoslavom Mihailovićem i romanom Kad su cvetale tikve. Spona modernizma je sport koji okružuje čitav folklor prepreka koje odudaraju od glavne teme.

„Ja kad hoću, ja stvorim univerzum. Nekada i dva. Onako bez muke. Samo jako zatvorim oči i on je tu. Ja kad poželim da letim, meni izrastu krila. I mada ih niko ne vidi, svi me pitaju zašto tako sijam a ja im kažem da mi je to zbog toga što su mi zvezde upale u oči. I oni znaju da ne lažem“- Drugo izdanje sjajnog romana Ljiljane Banović.

Da moderni romani sve više osvajaju domaću čitalačku publiku odavno je jasno, ali da i pisci rado plivaju u ovom književnom smeru i vešto se bore sa virovima koji ih očekuju na ovom nimalo jednostavnom putu još je jasnije, i ohrabrujuće, jer svako naredno delo savremenog pravca pokazuje da srpski autori imaju mnogo toga zanimljivog i upečatljivog da kažu. Rame uz rame sa hrabrima koji su uobičajenu fabulu odlučili da razbiju, iz spoljašnjeg sveta zarone u dubine čovekove najdublje intime i pretpostave je zbivanjima je i Nikola Stanišić, koji je svojim romanom Uzurpatori rešio ne samo da se oproba u okvirima moderne književnosti nego i da pokuša da joj pomeri granice

Koliko je teško napisati jedan dobar krimi triler znaju samo oni koji su se uhvatili ukoštac sa ovakvim komplikovanim zadatkom. Da bi privukao čitaoce, zadržao im pažnju i vraćao ih piscu koji će zasigurno nastaviti da stvara on mora da bude pun napetosti, neizvesnosti i uzbudljivih obrta. A kada se u tako uspešno izvršen zadatak upletu kontroverzne teme i situacije začinjene moralnim dilemama kao izazovima života, dobije se delo velike snage koje se ne zaboravlja lako. Dobije se roman Marija Rosića Čovek u crnoj kabanici.

Da je u današnje vreme potrebno negovati književnost punu duha i vedrine, šaljivih doskočica i satiričnog gega vidi se po tome što se ovakvm štivu čitaoci rado okreću. Bilo da se bazira na poetskom ili proznom izrazu, od njenog dobronamernog podsmeha, vica i šale na sopstveni račun blaži se svako neraspoloženje, a smeh je, znamo to svi, najbolji lek za svaku boljku ili nezadovoljstvo. Zna to i Milenko Ćirović, pesnik i pisac brojnih dela humorističkog tona i sadržaja, humoreski i kozerije, koji je čitaocima poklonio još jedan roman Beznaobraznici.

Kada pisac na međi života, dok iza sebe ima dovoljno godina da može da ih sumira a ispred sebe još mnogo onih u kojima može da primeni sve svoje životne mudrosti, napiše autobiografiju, zasigurno će imati da kaže mnogo toga zanimljivog, živopisnog i poučnog. Baš takav je roman Težak pokušaj ljubavi Gorana Ćupurdije, večitog boema, lutalice i vagabunda kome se život koliko smešio, toliko ga i šibao, ali mu i dao priliku i dar da iza sebe ostavi nešto što će ga učiniti večnim – knjigu o svojim uspomenama. Na stranicama ovog dela susrešćete se sa ispovešću čoveka koji je doticao vrhove životnih zadovoljstava i padao na samo dno, sećanja jednog bezbrižnog deteta, nesigurnog mladića i zanosima opijenog čoveka koji se nije štedeo ni odricao. Na njima ćete pronaći nostalgiju za nekim prošlim, jednostavnijim vremenima ali i biti svedoci priče kako se jedno društvo u zlom dobu ruši uništavajući i svoje savremenike-stradalnike, nestajući u nepovrat i ostajući samo u prašnjavim sećanjima onih koji ga sa setom oživljavaju. Na njima ćete pronaći i deo sebe i naučiti kako da igrate poker života bez ijednog keca u rukavu.
U redovima koji gromko pulsiraju životnošću, ali i uzdišu pritajenom tugom najbolje se oseća nadahnuće samog autora. U svakoj reči skriva se po jedno njegovo ogoljeno osećanje, sudbina izvrnuta na postavu, razotkrivena do same srži obmotane čvrsto prepletenim bolom i srećom, kakav je i sam život…

Kada se pred čitaocima pojavi roman koji svojim neopipljivim granicama i razuđenim beskrajem zaokruži priču i smesti je u jednu knjigu, svako će morati da prizna da se na književnoj sceni pojavilo jedno nesvakidašnje delo. Ćelija otvorenih vrata Manfreda Petrovića su jedno od njih, moderno u svojoj psihološkoj niti, tendenciozno u kritičkom kursu, sveprožimajuće u filozofskom lahoru i nadasve realistično u životnoj slici perspektive tridesetogodišnjaka u jednoj srpskoj palanci. Međutim, ma koliko na prvi pogled delovao mistično i ezoterično, roman pruža jednu opipljivu egzistencijalističku poruku koja ga i vraća u stvaran i realan svet. Ona se skriva u svakom osećanju očaja, teskobe, ništavila i straha Matorog, pa čak i u najbliskijim dodirima sa smrću, a to je da je najjasniji put ka životu i njegovom smislu sloboda duše u kojoj čovek postaje svestan da sam sebi postavlja vrednosti, bira svoj put i shvata da je ništa drugo do osuđen da bude odgovoran za sve ono što zaista jeste.

Roman Avanture Crnog Vuka, Dete Cvetlosti, impozantno delo od 536 stranica, nije samo knjiga bezbrojnih megdana, nadmetanja i pustolovina, već i priča o hrabrosti, čovečnosti, neodustajanju i prevazilaženju strahova i najdubljih bunila sopstvene duše. Ako se ikada bude napisao scenario za film po motivima ove knjige, imaćemo nekog novog Gladijatora, Mumiju, Indijanu Džounsa i Zlatno dete, pa osim što ćemo uživati u neizvesnosti, moći ćemo ponešto i da naučimo. A budući da je ovo tek prva knjiga Stefana Mladenovića iz serijala o Crnom Vuku, tek nas čekaju nova iznenađenja.

Roman je napisan zaista s razlogom i bez simuliranih doskočica. Što je posebno važno, nije dosadan već je dinamičan i sugestivan.
Misaonost utkana u roman nije zapala u metafiziku istočnjačke legende niti u hladnu artificijelnu konstrukciju jer je prati igra životne nepredvidljivosti, igra čudesne misterije života.
Autor ima veštinu proživljenosti i dobru poentu, misao koja se pamti i sposobnosti da se umetnički samoodređuje i saopštava.

Dr Ratko Božović

Kada se ispred čitalaca pojavi roman koji u sebi sadrži jednog mladog čoveka koji na svojim plećima nosi punu torbu problema, ljubavni trougao u kome sva tri temena gore od nesmirenih divljih duša, nervna rastrojstva kao ishodište pritisaka savremenog društva a sve upakovano u urbanu užurbanost splitskih vrelih dana, jasno je da je svet ugledalo jedno posebno i nezaboravno delo. Baš takve su Divljakuše Mire Petrović, knjiga koja će vas pokrenuti i razdrmati, zagrejati i zaneti, rastužiti i osnažiti. I svakako ostaviti bez daha.

Marco je student iz Torina koji sa problematičnim drugarom povremeno diluje drogu. Kada zapadne u veliki problem, napušta grad da bi proveo leto kod ujaka u Splitu i konsolidovao se, razbistrio i vratio „na pravi put“. Međutim, u mestu nesputane mediteranske energije upoznaće Emu – neodoljivo burnu i neuravnoteženu i Ivu – strpljivu i punu uzbudljivih tajni, devojke koje će mu zauvek promeniti pogled na svet i učiniti da problemi u Italiji postanu lagana dečja igra u odnosu na uragan koji će mu uskovitlati dušu.

Jednostavno pisana, a opet u raskošno ruho splitskog melodičnog govora zaodevena priča o nesnađenosti mladih u savremenom svetu, sa stranica pulsira poput divljih duša koje nam približava i razotkriva, nudeći kao skrivenu istinu bol duboko zakopan ispod površine spleten sa nesigurnostima i slabostima koje društvo ne prašta.

Marco kao nesnađeni mladi čovek koji još uvek u okrilju roditeljskog ili ujakovog doma pronalazi sigurnost, razapet između magnovenja i nametnutih obaveza, privučen od strane neobičnih, žestokih i neukrotivih devojaka, teško bije bitke sa svojom dušom. Iako je preoblači u kostim neosetljivog momka tvrdog srca, njegov potiskivan uznemireni senzibilitet stalno traži spas u površnim zagrljajima i pijanim noćima ne shvatajući da će izlaz iz tuge pronaći tek kada spozna svoju osetljiviju stranu i ljubav kao moćni pokretač, ali i popločan put ka vratima pakla.

Iako po značaju drugi lik dela, Ema je na momente nosilac radnje i cele energije romana. To oseća i Marco kao narator u svojoj životno važnoj lekciji: „Ona je jednostavno jedinstvena, unikat, takva se rodila, takva je njezina uloga. Da vječito pati. Da vječito traži. Da se uči ravnoteži ili da je posve izgubi. Dokle će izdržati?“ U modernističkim nijansama njene nesputanosti, ćudljivosti, furioznosti i neobuzdanosti sa jedne i duhovnog klonuća, pesimizma koji hrli ka depresiji i abnormalnim stanjima na drugoj strani, na najbolji način je prikazan psihološki sloj romana. Ema je nosilac naturalističke istine da smo svi mi proizvod sredine i nasleđa, ali i simbolističkog spoja nesreće i lepote: „Tako lijepa, a uništena stvar – divan kaos.“ Ona je alegorija sveta u kome životarimo i onaj vapaj za pobunom, autentičnošću i porukom da je čovek osuđen da bude slobodan pa čak i kada tu slobodu mora da potraži na onoj drugoj, tamnoj strani.

Iva kao treća, ali nikako nezaostajuća, čini potpunu suprotnost Emi stvarajući ravnotežu kako u Marcovim životnim izborima, tako i u silovitosti svoje rivalke. Ono što im je zajedničko je divlje srce, koje Iva ume da kroti iskustvom, samoćom i teško preturenim godinama. U njenim najdubljim emocijama pronaći ćemo naturalistički obojene skaredne događaje koji ne ostavljaju ravnodušnim ni Marca ni čitaoce. Ali čak i takva, Iva je izlaz iz očaja, teskobe, apsurda, straha i ništavila.

Dok stvara događaj po događaj, obrt po obrt, Mira Petrović zapravo masnim bojama slika portret društva, oslikavajući u najtamnijim valerima najdublju kritiku. Ona se ne ogleda samo u Eminim interesovanjima za socijalno-klasne probleme koje bi umesto pojedinaca trebalo da rešava država, niti u oštrim opservacijama nesavršenosti čoveka i celokupnog sveta čiji bol nosi na svojim nejakim plećima poput nekadašnjih melanholičnih romantičara. Ona se ogleda i u preranim odlascima najkvalitetnijih, i u neumeću da se njihovi gubici prevaziđu, i u usamljenosti, i u surovom žargonu, i u iskorišćavanju onih razornih, prevratnički osvežavajućih energija čiju sudbinu autorka daje kao ruganje svetu nudeći smrt kao jedini moguć ishod i posledicu bekstva iz društvenih kalupa.

Međutim, i pored mračnih tonova romana, beznadežnosti, izgubljenosti i tame smrti koja poput razjapljene čeljusti nemani stalno preti iz prikrajka, on ipak nosi nadu. On služi da oslušnemo i zaštitimo, da promenimo i poboljšamo, da unapredimo i osnažimo, da se ogrejemo na vatri novih generacija a ne da na njoj oprljimo prste. Da naučimo da čuvamo ono što je posebno i autentično. Samo tako ćemo spoznati da se u svakoj od ovih težnji skriva ljubav – jedino svetlo u tami ka kome je nedozvoljena brzina poželjna.

Kada mlada (sada već osamnaestogodišnja) spisateljica posle samo godinu dana od objavljivanja jedne (Ne maši mi nožem ispred nosa), na svetlost dana donese još jednu, možda čak i kvalitetniju knjigu sa dubljim i sveobuhvatnijim smislom i porukom, to samo znači da je pred njom svetla književna karijera. A još ako je u pitanju tinejdž roman, za koji se, sasvim pogrešno, smatra da spada u laku literaturu, a Enna Mesaroš u njega utisne probleme svih mladih ljudi današnjice i dâ njihova psihološka razrešenja, nema sumnje da su pred njom samo velika dela. Roman Francuski kamp ima jednostavnu fabulu. Sedamnaestogodišnja Lana živi zatrpana knjigama, nesigurnostima i problemima sa vršnjačkim nasiljem koji nestaju samo u spokoju njene sobe. Roditelji odlučuju da je preko leta pošalju u kamp stranih jezika u Francuskoj. Ophrvana brigama, skučenostima i strahovima, Lana to doživljava kao njihovo odbacivanje i nerazumevanje, ali ipak odlazi ne sluteći da je čeka najlepše leto života, posle koga više nikada neće biti ista.

Iako se poslednjih godina putopisna proza sve manje pojavljuje na našem književnom nebu, uvlačeći se u bele redove blogova obogaćenih fotografijama nasavremenijih foto-aparata i nudeći instant-priče o najrazličitijim krajevima sveta za instant-turiste instant-tura, veliko je osveženje držati u rukama pravi putopis – delo Olgice Marinković Lice od leda…
Čitaoci kojima detalji ne promiču primetiće da se poslednji „dnevničko-putopisni“ zapisi odigravaju u vreme koje je tek pred nama, na kraju tekuće 2020. Ovim Olgica Marinković pokazuje da nema nedoumicu na koji će se način završiti još jedna hladna godina nedokučivog Baltika – alegorije cele Estonije. Godina otetih emocija, još jedna među onima koji u hiperborejskim rubovima sveta tiho pulsiraju, poput svetla svetionika u nigdinama obavijenih maglom, žive za danas i jedva čekaju da što pre dođe sutra, kao korak bliže njihovom jugu na kome se snegovi brzo tope i zaboravom zatrpavaju dani obojeni kamenom, ledom i tugom.

Sigurnom roditeljskom rukom i bujnom dečijom maštom autor, Zvezdana Stanković, nas uvodi u svet bioničkih životinja, robota svitaca, egzo-odela i drugih izuma koji su postali sastavni deo života. Kada se uzmu u obzir, koliko je biljnih životinjskih vrsta izumrlo, velike klimatske promene, virtuele stvarnosti i neograničene mogućnosti novih tehnologija, svet koji nam slika ne čini se tako dalek. Grad obasjavaju dva meseca i moćna organizacija drži ljude u bedi, strahu i neznanju. Veliki i moćni oduvek su tlačili male. Zvezdana Stanković oštrim novinarskim okom predstavila je sve mane današnjeg društva, društva bahatog čoveka koji zarad sticanja profita uništava sve pred sobom verujući da je jači od prirode, da ima pravo da istrebljuje čitave vrste, pa čak i svoju.

Roman obuhvata period od tri meseca u životu jednog sasvim običnog čoveka koji živi na periferiji prestonice i svakodnevno se hvata ukoštac sa nesavršenostima velegrada, društva, sistema, načinom preživljavanja i smisla života. Samo, ono što ga čini posebnim i drugačijim od ostalih je zadatak koji je sebi nametnuo – da postane pisac i svojim stvaralaštvom ostavi „skromno svjetlo u pomrčini” večnosti. I ma koliko da cilj kome stremi sa strane može delovati ozbiljno i nimalo jednostavno, Goranu Došenu prilično dobro polazi za rukom. Jer dan po dan, početne stege i zazor od „bjeline stranice” sve više nestaju, misli se polako nižu, sve više se oslobađajući skučenosti izraza, pa se razmahuju, razvezuju od čvorova nesigurnosti i pletu tkaninu šaroliku od različitih tema, osećanja, književnih postupaka stvarajući svojevrsni „pačvork” u kome svako može da pronađe poneki deo sebe.

Ova knjiga na izvanredan način od pojedinačnog daje sliku opšteg, a svojom pričom o ribaru i trgovcu čini da ona preraste u roman-novelusa poentom poruka da se sreća skriva u onome koliko nam je potrebno, a uspeh nas navodi da tražimo mnogo više. U njoj ribar mudro nosi opredeljenje za sreću nena kraju koja zapravo sve vreme stoji pred našim očima čineći da nemamo dilemu koji životni put treba odabrati. U njoj se krijeporuka da se sreća skriva u onome koliko nam je potrebno, a uspeh nas navodi da tražimo mnogo više. U njoj ribar mudro nosi opredeljenje za sreću ne objašnjavajući trgovcu koliko greši jer ne shvata da je uspeh samo jedan od činilaca sreće, a sreća jedino postignuće, da uspeh dolazi kao proizvod sreće, a ne proizilazi iz nje, da će sreća biti tu i kad uspeha nema jer je pravi odgovor na sve, da uspeh može delovti kao cilj, ali sreća je put bez koga čovek ostaje izgubljen. Ona nosi nadu da će naš nesavršen i neretko nerazuman svet postati bolji i mudriji ako bude bilo još mnogo dela koja nas uče pravim vrednostima poput Mlinara 2 Marka Filipovića.

Zoran Petrović,rođen 1960. u Kragujevcu,gde je završio gimnaziju i 1985.diplomirao na ondašnjem kragujevačkom Odeljenju Medicinskog fakulteta u Beogradu.Dobitnik je nagrade "Blažo Šćepanović" ,na opštejugoslovenskom konkursu ,ondašnje Međurepubličke zajednice za kulturno-prosvjetnu djelatnost Pljevlja,za "najbolju neobjavljenu zbirku poezije",za 1993.godinu.Zbirka "Kob" objavljena je 1994.godine u izdanju MRZ; Biblioteka MostoviDelo, pod nazivom "Zapisi iz Doline" (Leprozarijum), je poema u 53 kazivanja (zapisa). Vremenski i geografski,radnja poeme smeštena je u Nemanjićku srednjevekovnu Srbiju trinaestog-četrnaestog veka,negde na prostoru Raške i Ibra.
Junaci poeme,i,istovremeno,njeni pripovedači i zapisničari,su zatvorenici-gubavci s jedne i čuvari-vojnici s druge strane.
Oni su, međutim,pre svega poetsko ostvarenje u kome se može uživati u muzici rima i bogatoj leksici.Oni nude iskorak iz hermetičosti moderne poezije koja za posledicu ima paradoks da poeziju danas mnogi pišu (Miljković je prorokovao:"Poeziju će svi pisati..."),ali je niko,ili,malo ko,čita.

U ovom romanu punom dramatičnosti, neiscrpne mašte, fantastičnih pustolovina, sila stvarnih i nestvarnih bića, dubokih misli i poruka, jasnih ciljeva i pouka, uživaćete u svakoj stranici. Na njima ćete zajedno sa likovima leteti beskrajnim svemirskim prostranstvima, horizontima iza portala koji su tu oduvek, samo nevidljivi ljudskom oku, iza kojih se skriva jedan čitav svet planeta i sazvežđa nastanjenih mnogobrojnim kosmičkim civilizacijama i ratničkim narodima.

U ovom romanu položaj žene u prošlosti ima poseban značaj. Svaka od njih je podjednako posečena nametnutim pravilima, rastrzana neostvarenim željama, sputana, podređena, zastrašena obavezom majčinstva, gruba iz straha od ranjivosti, ali i spremna na najveće grehe kada su njene najdublje želje u pitanju, po cenu života, prokletstva i večnog iskupljenja. Uvek u senci muškaraca, oslikane su sumornim bojama u kojima se svetlost i radost naslućuju, ali nakratko, kao treptaj oka, kao da se samo trpljenje muka slepilo sa njihovim dušama.

Roman-drama Dada de Angela Roze dirljiva je ljudska priča koja čitaoce preispituje, nudi im spopznaje o čovečnosti, ljubavi i plemenitosti i dira pravo u srce. Savršeno životna, puna zvonkog humora, priča navodi čitaoce da se i sami unesu u priču šta bi oni radili da su među stranicama knjige

Roman Marka Pešića je priča svih nas koji se borimo da svoje unutrašnje biće prilagodimo jednom surovom svetu kome zapravo ne pripadamo. Ivica vode nam pokazuje da je ljubav u najširem smislu jedino što nas može zaštititi, naravno pod uslovom da smo spremni da se borimo.
Roman Ivica vode nosi snažnu poruku da se može živeti i u svetu kome ne pripadamo samo ako smo spremni da se borimo. Naravno, kao pokretač svega logično će se nametnuti ljubav, ali ne u patetičnom i melodramskom tonu, već kao sveprožimajuća istina koja jedina nosi silu kojom se odoleva zlu. I iako se ono nikada ne može iskoreniti, taj mali plamen koji tinja u duši svakog hrabrog ratnika daje nadu da i ovaj svet može biti bolje mesto za život. A kada dođemo do toga, onda više nije važno ni mesto ni vreme gde obitavamo sa svojom dušom.

Uticaj humanizma i renesanse na stanje u mojoj glavi je nesvakidašnja knjiga autorke Barbare Dicktovsky koja šalje snažnu poruku o tome da čovek svojom slobodnom voljom uvek bira vrednosti koje će ga odrediti. Ona kroz priču o velikim umetnicima svih vremena ukazuje na nemogućnost pravih vizionara da isplivaju iz mora mediokriteta
Ako ste mislili da ste u književnosti pročitali sve što se može pročitati i čuli za svaku ideju oko koje se može isplesti jedno književno delo, onda niste pročitali roman Uticaj humanizma i renesanse na stanje u mojoj glavi Barbare Dicktovsky. Ovaj autentični roman-esej moderne problematike poneće vas na krilima egzistencijalističkih poruka i zauvek izmeniti pogled na sve ono što ste iz istorije umetnosti 16. veka ikada učili i mislili da znate… Kada sklopite stranice, zapitaćete se šta je autorka ovim romanom htela da kaže, možda i poviče, pa čak i zavapi i opomene. Uvođenjem priče o genijalnim umetnicima svih vremena želela je da nam na najplastičniji način pokaže kako u kaljuzi mediokriteta prolaze vizionari, oni isti koji blude daleko ispred svog vremena, neuhvatljivog uma i neshvaćenog duha, ali sa druge strane i da podseti da je čovek, uprkos svemu osuđen da bude slobodan, da sam sebi postavlja prave vrednosti i bude odgovoran za ono što jeste. Samo na taj način on može biti zadovoljno biće, ma u kom veku ili ćošku sveta živeo.

Drugo izdanje kratkog romana koji je ušao u izbor za NIN-ovu nagradu 2019.

Kad sklopite korice knjige SIN BLUDNOG SINA zapitaćete se da li je svaka generacija koja je rođena oko osamdesetih na ovom našem tlu, koje neki zovu svetim, predodređena da bude izgubljena, raspolućena u očekivanjima i sledovanjima, izneverena u snovima, jednom rečju prokleta. A to prokletstvo kao da isijava iz svakog retka ovog nevelikog dela dok prati protok vremena jednog tridesetogodišnjaka od najranijeg detinjstva do današnjih dana.
Iščitavajući događaje iz života odmetnika od ukalupljenog sistema, rođenog takvog , ne možemo se otrgnuti utisku da drugačije i ne može biti na parčetu brdovitog Balkana, među šljivama i brdima, među narodom koji želi slobodu, ali da mu je donese neko ko će ih tlačiti, koji se kune, ali poput treptaja oka menja ideologiju, principe i uverenja, koji je pošten, ali najbolje živi od uhlebljenja, poslušništva i klimanja glavom, koji je plemenit i verujući, ali spreman i da protera, oskrnavi i uništi.

Najlepše stranice romana nose duboko promišljene filozofske teme. U razgovorima sa Marinom, svojom spasiteljkom i zvezdom koja sija nad jesenovanjem njegovog života, skrivaju se neke od sveprožimajućih tema ljudske psihe i bivstva – ko smo, šta smo, zašto smo to što jesmo, gde je početak a gde kraj naših života i možemo li zaista biti neko drugi. U ispovestima prijatelja i žena koje su prohujale kroz Maksimilijanov život, pisac nas neosetno provodi kroz kritiku sadašnjice i njene nepremostive potrebe za ljudskošću, čovečnošću i humanošću. Svaka skica tako nosi po jedan segment izvitoperenog i porocima unakaženog društva u kome živimo – nasilje, ubistva, pohlepu, mržnju, prevrtljivost, izdaju, ali i specifičan muški ugao iz koga se oslikavaju postupci žena – iskorišćavanje naoko zavodnika.
Kada zatvorimo poslednju stranicu romana, zapitaćemo se može li se zaista živeti kao neko drugi. Možemo li sakriti dušu kao što možemo sakriti lik, misli ili prošlost? Čini se da ne, jer se ona kao beleg razotkriva u svakom trenu naše slabosti i izlivu našeg srca. Zato treba živeti sa sobom u miru, nositi sve svoje balaste i koračati sigurnim korakom koji se ničega ne boji, ponajmanje sebe.

„Živim svoj život. Ako nije iskvaren lošim navikama, ljudski organizam nepogrešivo svojim željama, apetitom, žeđu, nagonima, sve preko našeg uma pokazuje šta mu je potrebno i za zdravlje korisno. Osluškujem i pratim svoje telo i svoj duh, poštujem svoje nagone, spontane želje i spremno im hrlim u susret, bez straha i snebivanja, pa greške ne može da bude.“

„Vidite, ja ne verujem da će svet nestati udarom meteora ili višestrukim pucanjem zemljine kore. Svet će, ako ikada nestane, nestati zbog mira, harmonije i konformizma kojem težimo“… Prvi roman dramaturškinje Ružice Vasić

Romani čija se radnja odigrava u stara, skoro pa zaboravljena vremena izazivaju sve veće interesovanje čitalaca, pa nije lako privući im pažnju, ali kada se zanimljiva tematika spoji sa upečatljivim karakterima, dinamičnim događajima i svežim, živim jezikom kojim nam arhaično doba spušta na prag savremenosti, uspeh ne može da izostane. Upravo je takav recept u pisanju primenio Marko Stanković, stvorivši svoj novi OPERACIJA MEHMED…

Da kriminalistički žanr u srpskoj književnosti itekako ima šta da ponudi i zaintrigira čitaoce željne misterija i naizgled nerešivih zločina uverićete se onog trenutka kada vam u ruke dođe roman Mlinari mladog srpskog pisca Marka Filipovića… Budući da su Mlinari kriminalistički prvenac Marka Filipovića, ostaje nam da se nadamo da će nastaviti da stvara u o vom žanru. Da će u nekom narednom romanu ponovo angažovati svog harizmatičnog inspektora, osvetliti bar deo njegovog privatnog života i učiniti još bliskijim čitaocima. Ili zašto ne, stvoriti i domaći serijal u kome će poput Harija Hulea, čuvenog detektiva rođenog iz pera (ili tastature) norveškog pisca Jua Nesbea, nastaviti da raskrinkava zločince zemlje Srbije.

Pazi da ti srce ne osvoji neka Šarlota fon Štajn, velika Geteova ljubav. S tim savetom krenuo je na put mladi novinar Politike Sava Dominiković. Kada je u martu 1949. godine došao u Minhen da bi napisao reportažu o kulturno–istorijskim znamenitostima koja su pretrpela teška razaranja u ratu, glavna vest u štampi je bila o čudotvornim iscelenjima Brune Greninga. Odseo je u pansionu kojeg je sama vodila bolešljiva devojka imenom Ulrika Glezer. Tokom šest dana Dominiković je upoznao i zbližio se sa Lafajetom Ron Habardom, piscem naučne fantastike, od koga je saznao za zločine u logorima na Rajni koji su počinjeni nad nemačkim zarobljenicima posle rata. Ulriku Glezer je zadesila nesreća i ostala je oduzeta. Oprostio se od nje, no nije prestao da misli na nju. Pet meseci kasnije Dominiković se vratio u Minhen. Iako su je pustili iz Doma za ozlede mozga, stanje Ulrike Glezer se pogoršalo. Nemajući vremena ni puno izbora odlazi u Traberhof kraj Rozenhajma, mestašce koje zovu bavarski Lurd, da traži pomoć od Brune Greninga.

Posle tridesetak objavljenih knjiga, zrenjaninska novinarka i spisateljica, Aleksandra Hajdin je napisala roman koji govori o virtuelnom svetu, koji nas sve više otuđuje od sebe samih…