DOMAĆI ROMAN

Razvedena inspektorka i majka dve osnovke pokušava da balansira između opasnog posla, samoće i majčinstva. Kada direktora osnovne škole pronađu mrtvog — upravo na dan školskog takmičenja iz matematike — cela zajednica biva uzdrmana.

Dok istraga odmiče, kroz dečje sastave na temu Zašto volim da se takmičim iz matematike? polako se razotkrivaju svetovi u kojima mališani odrastaju — njihovi snovi, strahovi, pritisci, porodične dinamike i odnosi sa nastavnicima. U nevinim rečenicama kriju se tragovi, ali i duboke istine o sistemu u kojem uspeh ima visoku cenu.
Roman kulminira potresnim i neočekivanim iskazom tetkice — žene koju svi previđaju, a koja je prva i poslednja videla direktora živog tog kobnog jutra.

Takmičenje je napet, emotivan i slojevit roman o roditeljstvu, ambiciji, sistemu koji guta i decu i njihove roditelje — i o tome šta se dešava kad takmičenje postane važnije od igre.

Pogrešno vreme – roman o preživljavanju kada pravila više ne važe.

Mitrovo spokojno detinjstvo na Zvezdari ruši se u trenutku kada rat odnese njegovog oca. Od tog dana, on preuzima na sebe brigu o majci i sestri.

Devedesete ga bacaju pravo u vatru: glad, redovi, sankcije, ulični obračuni, šverc i demonstracije. Svaki izlazak iz kuće može da znači nevolju, svaki pogrešan potez – kraj.

U svetu u kome opstaju samo najjači, Mitar mora da odluči ko je – i koliko daleko je spreman da ide da bi sačuvao sve do čega mu je stalo.

Ovo je knjiga o skoku: iz jednog u drugi život. Iz jednog u drugi jezik. Iz jedne u drugu zemlju, kožu, profesiju, poredak i identitet. U Drugi Nebojša Tabački rekonstruiše obrise svog intimnog i profesionalnog puta kako bi ocrtao topografiju drugosti: onaj uporni osećaj „lake izmeštenosti i nepripadanja“ koji ga je pratio kroz ceo život. Uz mešavinu iskrenosti i ironične distance, Tabački daje oblik, glas i ritam sećanjima, uspesima i porazima, ne štedeći pri tom ni sebe ni druge. Njegovi skokovi nisu samo akrobatski podvizi iz mladosti, već pre svega lični činovi prkosa, samootkrivanja i prepoznavanja.

Toma Tasovac

Prvi osmeh je nežna, introspektivna i autentična autobiografska priča smeštena u srce Indonezije – među mirise začina, zvuke gamelana i tihe poglede koji govore više od reči.  U potrazi za nečim dubljim i bežeći od očiglednog, glavna junakinja dolazi u svet koji ne poznaje. Suočava se sa drugačijim načinom života, razmišljanja i odnosa prema ljubavi, ali i sa sopstvenim bićem – onim koji je godinama potiskivala. Kroz iskustva plesa, neizvesne odnose, razbijanje ličnih očekivanja i suptilno suočavanje s predrasudama koje nije ni znala da nosi, počinje da uči šta znači istinski videti druge – i sebe. Ovo je roman o ranjivosti, o susretima među kulturama koji duboko menjaju čoveka. O tome koliko očekivanja mogu da budu teret, a iskrenost dar. O tome kako pravi osmeh ne dolazi spolja – već iznutra.

Упитан о чему је у Уликсу реч, Џојс је одговорио: „Када бих то открио, истог тренутка бих

Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim. I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem. Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke. Neko s rokom trajanja.

Kučke i budale je zbirka priča koja istražuje kompleksne odnose između muškaraca i žena u šarmantnom okruženju Beograda. Autor oštro osvetljava njihove ljudske nesavršenosti, isprepletene sa smešnim, tužnim i neizbežno stvarnim situacijama. Kroz živopisne likove, čitaoci putuju kroz lavirinte ljubavi, strasti i svađa, duboko ukorenjenih u specifičnostima beogradskog duha. Ova knjiga otkriva duboke istine o ljubavi, životu i ljudskoj prirodi, pružajući uvid u suštinske veze koje oblikuju naša iskustva u gradskom vrtlogu.

Zatočen u svojoj glavi, nem, nepokretan, a ipak svestan, umoran od bolesti, nemoći I zavisnosti o drugim ljudima, iscrpljen raspravama d duhovima iz prošlosti, zaboravljeni filozof Max Stirner (1806 - 1856) ateist- egoist, priželjkuje da umre sve dok mu zgodna časna sestra koja se brine o njemu ne počne ispovedati svoje grehe. Egoist Magnum se našao u širem izboru za NIN-ovu nagdadu kao i u užem za nagradu Pobednik.

Teško je pisati žanrovsku književnost kod nas, ili bilo šta nalik njoj, naročito kada se meša nekoliko srodnih žanrova kao u “Električnom organizmu”.

Detektivski predložak meša se sa snažno intoniranim društvenim romanom i, uz primese fantastike i saspensa, daje presek života alternativnog Beograda u kom su stvari potpuno čudne, neočekivane i suprotne našoj stvarnosti. U tom svetu građanskih protesta, tehnološkog kriminala i posvećenih državnih službenika, junakinja romana krči put kroz kišu metaka, brdo leševa i šum nesporazuma, ka konačnoj spoznaji koja je veća od nje same. - Dragan Babić.

Beograd u paralelnom univerzumu Miloša Petrika se, paradoksalno, suštinski ne razlikuje od današnjeg Beograda: krcat je dobrom hranom, uverljivim, živim likovima i, pa… ponekim mrtvim likom. Pred vama je jedan pravi krimić, ispripovedan neobično inteligentno. - Ivana Nešić

Pa šta ako Vera ima četrdeset godina i tek je malo pre čula za onlajn dejting? Danas je sve onlajn, mora da se priključi. Instaliraće aplikaciju za upoznavanje Tinder i isprobati famozne moderne načine muvanja. U Beogradu to možda neće ići glatko, ali Vera svejedno kreće u avanturu. Susreti su i virtuelni i stvarni, baš kao i emocije.

Tender je savremena priča o zabavnim, romantičnim i uzbudljivim iskustvima s Tindera. Međutim, biće tu i otrežnjujućih priča – o razočaranjima i nedostatku bliskosti u tehnološkoj eri koju živimo, o tužnom svetu kataloških, potrošnih ljubavnika. Do kraja ćemo možda saznati nešto o ključnom sastojku ljubavi koji nedostaje današnjem svetu, of i onlajn.

Marija Stupar rođena je 1977. u Kruševcu. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Ima: decu, muža i stan. Nema: kredit, Fejsbuk ni auto. Njen prvi roman A naročito Petra objavljen je 2014. godine. Radi kao dizajner enterijera, bavi se kopirajtingom i prevođenjem. Sanja da se odseli na Mediteran i vodi mali hotel. U pauzi između sezona planira da piše.

U prvoj od knjižica koje je napisao, Spavači (1967), Žak Sebastijan opisuje stan u kojem je živeo: „Stanujem na jednoj terazijskoj mansardi. I stan i atelje u jednoj sobi. Bio sam u ratu dobar borac, ali u miru vrlo loš plivač“.
U njegovo mansardi spavali su razni glumci, slikari, barske dame, prostitutke, tapkaroši, studenti, jedan docent, jedan pukovnik, jedan epileptičar, bacač noževa, pevač u crkvenom horu, najmanji čovek u Jugoslaviji, spavalo je više ludaka i ubica...“ Jednom svom sapatniku i kolegi-spavaču, on je poručio : „Boem spava na zemlji, pokriva se novinama, hrani se burekom, umire uspravno bez sveće, a sahranjuje ga opština.“
O njemu su svojevremeno pisali Bogdan Tirnanić, Momo Kapor, Slobodan Novaković, Jaša Grobarov, Branislav V. Nedeljković, a stihove ispevali Matija Bećković, Slobodan Marković, Brana Petrović, Duško Radović i Božidar Šujica .