DOMAĆI ROMAN

Kroz deset razgovora koje Vid Latinović vodi (od 1980. do 2019. godine) sa Vješticom, autor nastoji da pronikne u tajnu umetnikovog (i umetničkog) života, postajući pritom saputnik na slikarevom Tezejevom brodu, u identitetskoj plovidbi obeleženoj neizvesnošću i stalnom promenom. Svaki razgovor predstavlja svojevrsno napuklo ogledalo iz čijih se delova postepeno iscrtava jedan višeznačni autoportret, koji svoju složenost, između ostalog, duguje i bespoštednoj borbi sa, kako ličnim, tako i kolektivnim zabludama i obmanama modernih vremena.

„Dok ispisujem ove redove, preda mnom stoji jedna od Vidovih poslednjih slika, koju mi je poklonio nekoliko dana pred smrt. Oblak 973, iz ciklusa Dinamika oblaka. Ne mogu da kažem, dok gledam ovu sliku, da išta bolje, nakon svih ovih godina i razgovora, razumem njegovu umetnost. Teoretičari će dati svoj sud, možda će uvideti neku simboliku u tome da je od zemnih stvari Vid Latinović, praveći jedan veliki luk i obuhvatajući pritom svojim izrazom mnoge naše užase, ponore, krike i šapate, uzdizanja i vaskrsavanja, osvajanja, drhtanja, razaranja, razdiranja, sabiranja i spajanja; naposletku stigao do oblaka. O tome neka sada pišu neki drugi.“ – isečak iz romana

Vladimir Vujović je rođen 1991. godine u Baru. Završio je Medicinski fakultet u Beogradu, a specijalizaciju 2023. godine na Vojnomedicinskoj akademiji. Do sada je objavio romane Silencio (Matica srpska, 2017.) i Spaljivanje Džošua drveta (Sumatra, 2021.), kao i više kratkih priča u različitim časopisima. 2025. godine je dobio nagradu „Đura Đukanov“. „Razgovori s Vješticom“ je njegov treći roman.

U nepoznatom gradu mladić na autobuskoj stanici sreće devojku koja će mu promeniti ceo život i odvesti ga u podzemlje o kome nije ni sanjao.

U Amsterdamu student italijanskog porekla Nikolo prima uznemirujuće poruke putem mobilnog telefona koji je pokvaren već dve godine.

Hiljadama kilometara dalje dečak pravi grešku koja ga može koštati života, ali dobija jedinstvenu priliku da za samo šest sati promeni sve.
A u srcu Moskve stari profesor fizike rešava zagonetnu teoriju haosa, pokušavajući da promeni svoje detinjstvo.

Ubrzo njihove sudbine postaju neraskidivo povezane, jer njihove živote kontroliše nešto što je svima, sem profesoru fizike, potpuno strano.
Dok se životi svih pojedinaca u univerzumu menjaju, oni znaju samo jednu stvar. Večeras nema sna.

Vladislav Radak je rođen 1987. u Beogradu, gde je diplomirao matematiku na Matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Doktorirao je na Tehničkom univerzitetu u Dortmundu.

Pored romana Noć mrtvih snova (preveden na engleski i nemački), autor je i romana Plava vežbanka (2005) i Knjiga (2015). Autor je nagrađivanih kratkometražnih dokumentarnih i igranih filmova. Član je Udruženja književnika Nemačke.

Pasijans u sebi sadrži sav haos, ali i sav red koji nas može snaći na ovom svijetu do te mjere da čak i njegovo ime sugeriše neke istine o onom što spada u pitanja apstraktno kategorisana kao „smisao života”.

Ova igra ima njemačko-skandinavske korijene ali je popularnost doživjela u Francuskoj u 19. vijeku. Njeno ime je kod nas i došlo iz francuskog jer „patience“ znači strpljenje. Nama je poznato i američko ime za nju, „solitaire“, s obzirom na to da je pod tim imenom nalazimo na kompjuteru. Tako prevedena znači „samoća“, „samica“.

Ni poker, ni ajnc, ni preferans, nisu savršena metafora života, to je isključivo pasijans. Zato nas poziva da ga igramo. Poziva nas da ne ignorišemo postojanje ružne strane života, one koja je bezizlazna, one u kojoj možemo samo izgubiti.

Tada nam igra pokazuje da računamo na sebe, da osjetimo ono Dilanovo – „there’s no success like failure, and failure is no success at all.“

Živjeti znači pokušati složiti jedan pasijans svih stvari na koje nailazimo, koje lete ka nama nevjerovatnom brzinom, crtajući nam ožiljke, mladeže i osmijehe. Svaki život je jedna igra, čudnih pravila i boja, čiji djelovi haotično jure prema nama a mi ih slažemo u kategorije – tamo pik, ondje tref, iza karo a svuda herc.

Da odložimo keca za početak.

"Nije bilo moguće zamisliti da će išta ikada više postojati, osim tona.
Šezdeset i šest minuta – toliko je trajao. Prvi put kada se javio, i svaki naredni.
Istrčali smo onda na balkon, oboje, mahali smo rukama kroz vazduh, kao da taj zvuk plete
neku mrežu oko naših tela iz koje se moramo zajedno izbaviti. Dole, na ulici, automobili
su se sudarali, jedan za drugim, nisu čak ni pokušavali da zakoče, ljudi su se valjali po
trotoarima držeći se za glave, psi su trčali ukrug. Verovatno bi se čuli i vrisci, da je
išta drugo moglo da se čuje.
Bližila se godišnjica Pipa, razarajućeg zvuka koji je opustošio Barbar i ubio more. Oni
koji su ostali se nose sa blizinom te strašne i besmislene godišnjice.
Nema više ribara, samo Simon i dalje izlazi u svojoj barci, pliva i roni. Govorili su mu da
je proplivao pre nego što je prohodao. Da je ronio pre nego što je proplivao. Simonovo
more nije preživelo Pipa i on mora da se suoči sa izvorom smrtonosnog zvuka. Njegova žena,
Helena, ostaje da unese neki smisao u dane koji se smenjuju, čini se, uvek jednolično.
Potrebno je danima nadenuti nova imena.
David, Leni i Trava spremaju događaj, ne koncert, nego baš događaj, onako kako su ih nekada
veliki muzičari pravili. Zvaće ga Year of The Spectre."