DOMAĆI AUTORI

Objavljena 1913. godine Vinaverova predratna zbirka „Priče koje su izgubile ravnotežu” nalazi se u okviru ranog piščevog korpusa. Ona zauzima znatno mesto u kontekstu oblikovanja stvaralačke poetike koja teži izrazitije antitradicionalnim, poetički „anarhičnim”, avangardnim književnim ostvarenjima. Između poetskog i proznog izraza, moderne i avangarde, tradicije i inovacije, mitološko-fantastičnih okvira i stvarnosti, ova zbirka kratkih priča izmiče preciznim klasifikacijama i gubi ravotežu konvencionalne nedvosmislenosti – žanrovske, stilske, fabularne, semantične. Vinaverove „Priče” stoje na graničnoj poetičkoj poziciji i epohalnoj razmeđi, nagoveštavajući put kojim će autorova, ali i – šire posmatrano – srpska proza krenuti u narednim godinama i decenijama.

Kad bi ova antologija obuhvatala samo sentimentalne pesme, ne bi bili potrebni uz nju nikakvi komentari. U antologijama takozvane čiste poezije (,,la poèsie pure“) pesnik treba da ostane sen koja nije vidna. Međutim, pošto ova zbirka obuhvata i političke pesme jednog, prošlog, vremena, pesnik je mišljenja da će čitaoca zanimati nešto podataka iz života pesnikovog i nešto komentara o tim prošlim vremenima.

Kroz deset razgovora koje Vid Latinović vodi (od 1980. do 2019. godine) sa Vješticom, autor nastoji da pronikne u tajnu umetnikovog (i umetničkog) života, postajući pritom saputnik na slikarevom Tezejevom brodu, u identitetskoj plovidbi obeleženoj neizvesnošću i stalnom promenom. Svaki razgovor predstavlja svojevrsno napuklo ogledalo iz čijih se delova postepeno iscrtava jedan višeznačni autoportret, koji svoju složenost, između ostalog, duguje i bespoštednoj borbi sa, kako ličnim, tako i kolektivnim zabludama i obmanama modernih vremena.

„Dok ispisujem ove redove, preda mnom stoji jedna od Vidovih poslednjih slika, koju mi je poklonio nekoliko dana pred smrt. Oblak 973, iz ciklusa Dinamika oblaka. Ne mogu da kažem, dok gledam ovu sliku, da išta bolje, nakon svih ovih godina i razgovora, razumem njegovu umetnost. Teoretičari će dati svoj sud, možda će uvideti neku simboliku u tome da je od zemnih stvari Vid Latinović, praveći jedan veliki luk i obuhvatajući pritom svojim izrazom mnoge naše užase, ponore, krike i šapate, uzdizanja i vaskrsavanja, osvajanja, drhtanja, razaranja, razdiranja, sabiranja i spajanja; naposletku stigao do oblaka. O tome neka sada pišu neki drugi.“ – isečak iz romana

Vladimir Vujović je rođen 1991. godine u Baru. Završio je Medicinski fakultet u Beogradu, a specijalizaciju 2023. godine na Vojnomedicinskoj akademiji. Do sada je objavio romane Silencio (Matica srpska, 2017.) i Spaljivanje Džošua drveta (Sumatra, 2021.), kao i više kratkih priča u različitim časopisima. 2025. godine je dobio nagradu „Đura Đukanov“. „Razgovori s Vješticom“ je njegov treći roman.

U nepoznatom gradu mladić na autobuskoj stanici sreće devojku koja će mu promeniti ceo život i odvesti ga u podzemlje o kome nije ni sanjao.

U Amsterdamu student italijanskog porekla Nikolo prima uznemirujuće poruke putem mobilnog telefona koji je pokvaren već dve godine.

Hiljadama kilometara dalje dečak pravi grešku koja ga može koštati života, ali dobija jedinstvenu priliku da za samo šest sati promeni sve.
A u srcu Moskve stari profesor fizike rešava zagonetnu teoriju haosa, pokušavajući da promeni svoje detinjstvo.

Ubrzo njihove sudbine postaju neraskidivo povezane, jer njihove živote kontroliše nešto što je svima, sem profesoru fizike, potpuno strano.
Dok se životi svih pojedinaca u univerzumu menjaju, oni znaju samo jednu stvar. Večeras nema sna.

Vladislav Radak je rođen 1987. u Beogradu, gde je diplomirao matematiku na Matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Doktorirao je na Tehničkom univerzitetu u Dortmundu.

Pored romana Noć mrtvih snova (preveden na engleski i nemački), autor je i romana Plava vežbanka (2005) i Knjiga (2015). Autor je nagrađivanih kratkometražnih dokumentarnih i igranih filmova. Član je Udruženja književnika Nemačke.

GGelenderi… Neraskidiva veza između etaža jedne zgrade. Odmorišta umornih, stajališta zbunjenih, nasloni zaljubljenih. Priče huje između gvozdenih stubova, rđaju vremenom, ali čuvaju tragove prolaznika koji su se, možda, jednom obreli tu, poželeli nekome da kažu šta imaju, ali nisu imali hrabrosti da pokucaju na vrata.

„Ima zgrada i ima seoba, iz jedne zgrade u drugu, iz jednog stana u drugi, iz jedne replike u drugu, ali kuće i kućišta kao da nema… Ali ima i poezije. I kada je beskućnica, i kada se javlja sa nepoznate lokacije, jer se i pismo ove knjige piše iz nekog prostora koji nije imenovan, koji nije kuća, nije zgrada, nije stan, koji je prazan i bezvazdušan (šta uopšte znamo o lokaciji ovoga pisma da li se autor-stanar preselio, kako mu je u novom stanu, gde je uopšte on?), poezija se i dalje piše, poezija i dalje svedoči, osvedočava samu sebe, barem u sećanju, barem u prošlosti, barem u želji da jednom, ponovo, možda, pronađe svoj dom. Valjda će jednog dana, u nekoj dalekoj budućnosti kada ni nas više ne bude bilo na ovoj planeti, u kosmosu, svemirskim prostranstvima još uvek pulsirati odjek i bilo (st) poezije. Zalog toj nadi su i Priče sa gelendera Ane Urošević Stevanović.“ – Đorđe Radovanović

Božovićeve pripovetke mogle bi da budu (više tematski nego vrednosno) onaj trenutak u evolutivnom toku srpske književnosti koji od Bore Stankovića vodi ka Ivu Andriću i, dalje, ka savremenim piscima. Iako je jednim delom stvarano istovremeno sa Andrićevim, Božovićevo delo logički prethodi Andrićevom, a oba nam svako na svoj način pričaju davno poznatu priču o prokletim avlijama, izdeljenim, nevidljivim a čvrstim granicama, o zvonima suprotstavljenih crkvi u istoj kasabi, od kojih svako izbija u posebno vreme, o ćuprijama na Drini i na Bistrici koje se neprestano prelaze a nikako ne mogu sasvim da se pređu, o rascepljenim likovima koji trpe pritisak pomerenog sveta. Ove pripovetke svojevrsna su kosovskometohijska hronika. – prof. dr Aleksandar Jovanović

Dužnost je čitalačke publike da se najzad istinski obavesti o lepoti i slavi i jadu svoga krvavoga i ropskoga Juga, i to ne iz falsifikovanih i otužnih izvora, već na moćnome i bistrome vrelu koje mu je, svojom knjigom, u dosad nedostupnom kršu, stvorio g. Grigorije Božović. – Stanislav Vinaver

"Priče Borisava Stankovića, to je jedna tiha, topla i prostodušna filozofija srca. To je jedan vječni „canzoniere“, vječni „romanzero“, knjiga o čežnji, ljubavi i suzama. Niko se u njegovim knjigama ne povodi ni za čim drugim, nego za srcem, za koje se jedino i živi. To su priče o mladim ženama, mladim ljudima, bolne balade o ljubavi od koje se boluje, propada i vene. Sve je to naivno, prostodušno, idilično, doživljeno, a tako isto i ispričano. Ja ne znam ništa toplije i nervoznije od Stankovićeve knjige „Stari dani“, i to nervozno stanje duše, ta atmosfera nepromjenljiva od korice do korice, ta uznemirena toplota, glavna je odlika njegovog mladog djela. Meni izgleda da pod svakom stranicom udara jedno zaljubljeno srce i da pod svakim retkom kuca jedna vena. I taj neodoljivi strasni akcenat mladosti unio je prvi Stanković u našu prilično studenu priču. On ima ogromno mnogo temperamenta i sve što vidi on vidi srcem."
Jovan Dučić

Miloradu Paviću, jednom od najznačajnijih savremenih srpskih književnika, bile su bliske masonska filozofija i kulturologija. Analiza njegovog proznog stvaralaštva pokazuje da je bio upoznat sa idejama kraljevske umetnosti i želeo da ih ilustruje kao prepoznatljive znakove i prepoznatljive aluzije u svojim delima.

Masonska tradicija izvodi postojanje bratstva od Hirama, legendarnog graditelja Solomonovog hrama koji je podignut u Jerusalimu u 10. veku pre nove ere. Slobodni zidari sebe smatraju naslednicima i nastavljačima njegovog posla, stoga nakon ceremonije inicijacije, svaki mason mora da izgradi simbolički hram koji nisu dovršili Veliki majstor i njegovi sledbenici templari, masoni, rozenkrojceri. U tom smislu, masoni su simbolični graditelji koji svoj simbolički Hram grade po principima bratstva. Pažljivi čitaoci mogli su da primete da su lik graditelja, motiv izgradnje i sam lik hrama centralni u prozi M. Pavića. Arhitekte i ktitori hramova su glavni likovi u mnogim njegovim delima: carski neimar (Plava džamija), profesor Bogdan Bogdanović i njegovi učenici (Dva studenta iz Iraka), David Senmut (Stakleni puž), Jovan Damaskin i Jovan Lestvičnik (Damaskin), Avram Branković, zidar muzike (Hazarski rečnik), Atanasije Svilar (Predeo slikan čajem), Radača Čihorić i Sandal Krasimirić (Zapis pod znakom Device/Unutrašnja strana vetra), Agata (Zvezdani plašt), Inhotep (Pozorište od hartije). Možemo tvrditi da je učestalost upotrebe lika graditelja povezana sa masonskom vizijom Boga kao Velikog arhitekte sveta, inženjera duša i materije, koji stvara svet po zakonima matematike.“ – prof. Zorjana Huk

Priče u knjizi izabrala je i priredila Jasmina Mihajlović

Knjiga od ukupno trideset priča predstavlja ne samo izbor Pavićevih priča, koje se mogu odrediti kao erotske, već i znakovite odlomke iz njegovih dotadašnjih romana (Hazarski rečnik, Predeo slikan čajem, Unutrašnja strana vetra, Poslednja ljubav u Carigradu, Zvezdani plašt, Unikat). Ovaj priređivački postupak, koji bi se pavićevski mogao imenovati „izvrnutom rukavicom” obrnut je u odnosu na njegovu stvaralačku fazu iz sedamdesetih godina 20. veka, kada je, kako piše u „Konjima Svetoga Marka”, najpre poeziju „degradirao” u prozu, a zatim pojedine priče integrisao u romane. Erotske priče, ukratko, potvrđuju pripovednu strukturu Pavićevih romana i njegovo elementarno poetičko načelo, koje staje u naslov Save Babića: Milorad Pavić mora pričati priče!

Pisac je, dakle, iskombinovao erotske fragmente svoje proze, ne bi li u konačnici dobio iole koherentan izbor, kojim će se potvrditi da je erotski aspekt jedan od legitimnih i upečatljivih odlika njegovog stvaralaštva.“ – Jelena Marićević Balać

Pasijans u sebi sadrži sav haos, ali i sav red koji nas može snaći na ovom svijetu do te mjere da čak i njegovo ime sugeriše neke istine o onom što spada u pitanja apstraktno kategorisana kao „smisao života”.

Ova igra ima njemačko-skandinavske korijene ali je popularnost doživjela u Francuskoj u 19. vijeku. Njeno ime je kod nas i došlo iz francuskog jer „patience“ znači strpljenje. Nama je poznato i američko ime za nju, „solitaire“, s obzirom na to da je pod tim imenom nalazimo na kompjuteru. Tako prevedena znači „samoća“, „samica“.

Ni poker, ni ajnc, ni preferans, nisu savršena metafora života, to je isključivo pasijans. Zato nas poziva da ga igramo. Poziva nas da ne ignorišemo postojanje ružne strane života, one koja je bezizlazna, one u kojoj možemo samo izgubiti.

Tada nam igra pokazuje da računamo na sebe, da osjetimo ono Dilanovo – „there’s no success like failure, and failure is no success at all.“

Živjeti znači pokušati složiti jedan pasijans svih stvari na koje nailazimo, koje lete ka nama nevjerovatnom brzinom, crtajući nam ožiljke, mladeže i osmijehe. Svaki život je jedna igra, čudnih pravila i boja, čiji djelovi haotično jure prema nama a mi ih slažemo u kategorije – tamo pik, ondje tref, iza karo a svuda herc.

Da odložimo keca za početak.

"Na grobu jedne majke piše: „Divna si nam bila - od rođenja - ljubljena nam majko - do viđenja"".

Na grobu Elijasa Kabilja piše: „Tako smo sami - živi i mrtvi - uvjek isto"", kao daleko sećanje na španski stih „¡Dios, como solos se quedan los muertos!""

Iza tih reči i slova nazirem mali i živi sefardski svet iz našeg detinjstva. Trgovce sa visokim fesovima na glavi, pognute nosače, sitne prodavce, zanatlije na ćepencima, njihove stare žene još u sefardskoj orijentalnoj nošnji, njihovu decu, dobro odevenu, bogatašku, i bednu, mršavu, sirotinjsku. Osećam miris njihovih avlija i čujem njihove žive grlene španske uzvike izmešane sa našim rečima. Svet koga više nema. A da ga nema, to kazuje i ovo groblje živim znacima i vidljivim tragovima velike drame jednog naroda.

Ivo Andrić"

Irac je već namah sve shvatio. On se seti svega što je u početku, i u toku ljubavi, pisao o Marici. Ono što ne bi pristao da iko kaže pred njim o njoj, on je beležio u svoj notes: grube, brutalne izraze koje je upotrebljavao kad bi o njoj govorio, samo da bi sebe više uzdigao. Nazivao je jednim strahovitim izrazom kojim se obeležavaju propale žene. I posle, i usled neke strašne neprirodne vrste nežnosti, on je nju tako označavao; a možda i da bi ubedio sebe da je njegova ljubav slobodna od iluzija.

Uostalom, on joj je nemalo puta i u lice rekao isto to svoje grubo i nepravedno mišljenje, koje bi tada njenoj ženskosti godilo, jer ju je ubeđivalo u njegovu muškost i prekost, u njegovu ljubomoru, i najzad u mogućnost da se predstavi ljudima i u jednom fatalnijem izgledu.

Ali našavši sve to zapisano, sa najbrutalnijim opisima njihovih sastanaka koje je ona ipak smatrala za romantične, osetila se odjednom nepravedno ranjena u svom ponosu.

Ona mu je dala usta, ruke, i mnogo još štošta od sebe, zato što je zamišljala da na taj način daje svoju dušu, a odjednom vidi kako je on svoju pobedu ograničio samo na to.

Nelinearna ljubavna priča u kojoj se ukrštaju sudbine slikara Filipa Rubora i njegove duplo mlađe vajarke Ferete Su.

„Ako se kao prvi od celine Pavićeve arhitektonike teksta čita baš Veštački mladež, to neminovno znači centripetalno proklamovanje početka jednog neverovatnog prostora dugoročnog istraživanja mnogostrukih otkrića ranijih Pavićevih redova. Ukoliko je pak Veštački mladež finale recipijentskog pristupa, nesumnjivo se potvrđuje da se kroz iskustvo i te spoznaje ustoličuje još jedan od nelinearnih puteva beskrajnog prohoda kroz sve prethodne poetičke relacije Pavićevog stvaralaštva. U svakom smislu i bez obzira na izbor, čini se da kao neraskidiv pretrajava i recipijentski utisak da se pripada razbokorenosti arhipelaga jednog od najboljih stvaralačkih repertoara srpske književnosti, koji uistinu tka pouzdanje u to koliko se neki literarni opusi lako prostiru u večnosti poetičkih dijaloga.”

Iz pogovora „Kako se tekst prostire u večnosti? Veštački mladež u romanesknom arhipelagu Milorada Pavića” Mine M. Đurić

Ako je Borhes mogao da stvara enciklopediju jednog izmišljenog sveta, zašto Pavić ne bi mogao da postane književni otac trideset sedmoro pisaca i omogući im njegovom rukom da napišu isto toliko priča!? Ispred njih je izmišljen potpis autora koji, osim jednog, takođe, ne postoje. Fingiranjem imena i mistifikacijom postupka, Pavić, svesno ili nesvesno, od narativnih ulomaka stvara jednu slabo povezanu, ali značenjem celovitu povest o istoriji sveta - od njegovog postanja do apokalipse.

Po tome je pozorište od hartije roman-antologija. Na korpus romana upućuje i stilsko i poetičko jedinstvo trideset i osam pripovedaka kojima se lako otkrije pravi književni otac. Mešajući stvarni i imaginarni svet, dovodeći u vezu stvarne ljude i njihove lunatične ili digitalne srodnike, Pavić u ovoj knjizi sve čini mogućim i uverljivim. Ta zavodljiva tvoračka igra ne bi bila potpuna kad je ne bi pratila igra formom i pripovedanjem. Tako na opseni, koja hoće da bude stvarana koliko i pozorište od hartije, i proverenoj književnoj formuli, Pavić stvara uzbudljiv, zanimljiv i slojevit svet romana-antologije sa trideset i osam lica.

Da li će čitalac ovoga romana biti dovoljno surov da jedan ljubavni par na kraju dvadesetog veka ostavi u ratu i bombardovanom Beogradu, ili će požuriti da Minotaju saopšti ostatak njegovog sna - ime njegove ljubavi... izbor Milorad Pavić ponovo ostavlja svima onima koji krenu sazvežđem simbola Zvezdanog plašta - astrološkog vodiča za neupućene.

Znakovi zodijaka i njihove konstelacije kao poglavlja romana vode čitaoca osobenom vizijom vremena Milorada Pavića u kojoj se skoro ništa ne dešava u pravcu objektivnog vremenskog toka. Ratno vreme bez budućnosti troši i svoju prošlost, kao što su "sve bitke dobijene i izgubljene u prošlosti" tako i junaci ovog romana troše svoje živote i tragiku egzistenicije u vlastitim zanosima za vreme 78 dana NATO bombardovanja Beograda.

Dosledan ali u inrigantan u skepsi da se veoma teško dolazi do konačnih odgovora Pavić od zodijačkih znakova stvara roman koji se veoma uspešno pretvara u natalnu kartu Srbije na razmeđu vekova.

Kroz šest poglavlja, četrdesetpetogodišnjak Atanasije Svilar traga za ocem i odgovorom na pitanje promašenosti sopstvenog života.

Put ga vodi ka Svetoj Gori i manastiru Hilandar, što je pisac s jedne strane estetizovao žanrom baroknog proskinitariona, pa se tako junakov put samospoznaje može imenovati prolaženjem kroz „metafizičke pejzaže”.

S druge strane, roman funkcioniše i kao Mocartova Mala noćna muzika, tako da njegova struktura i pozadina donekle odgovaraju smeni brzih, umerenih i sporih stavova. Otac reprezentuje prazninu u Svilarovom životu, koja dobija akustiku tek ako se opaše metaforičkim zidovima ili svim ženama koje je voleo i, na taj način, postane saglediva kao Mocartova nimalo slučajno baš kamerna muzika.

Sve to, najposle, objašnjava junakovo bavljenje arhitekturom, simbolički značaj motiva noći, ali i noćnih službi i molitvi Bogorodici, igumanki manastira Hilandar. - Iz pogovora „Akustika romana” Jelene Đ. Marićević Balać

Prva zbirka poezije Milorada Pavića.

„Pavićeva poezija u nagoveštaju sugeriše dva božanska principa, ne izmiruje ih u molbi i moljenju, baš kao što odabirom leksike i žanra u celom ciklusu „Palimpsesti“ ostavlja prostor čitaocu za interaktivni pristup (recepcionistički domišljaj), kakav će pisac negovati u svojim proznim ostvarenjima. Čitaočev odabir motiva ili formalnog ustrojstva knjige odvešće ga u smeru vlastitog hermeneutičkog podviga, a ukoliko joj se jednog dana vrati i uoči nove naznake, tad će to za njega biti neka nova knjiga.“

Iz pogovora „Potkožje palimpsesta” Milana Gromovića

Milorad Pavić (1929–2009) je srpski pisac, istoričar srpske književnosti 17–19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta, član SANU. Poznat kao pisac nelinearne, interaktivne proze (romani, priče, drame). Pavić je jedan od najčitanijih savremenih pisaca sa Balkana, preveden na trideset šest jezika u više od tri stotine izdanja. Stručnjaci iz Evrope, SAD, Izraela i Brazila nominovali su ga za Nobelovu nagradu za književnost. Domaću i svetsku slavu stekao je romanom Hazarski rečnik koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka.

„Neka mi samo niko ne kaže za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde nema nevinih.“ – Karađoz

Andrić je proklet. Andrićeva „Prokleta avlija“ je prokleta, ali ne zato što je to njeno ime. Niti zato što je užas smešten u biće Andrićevih fikcionih svetova. Andrić je proklet, pa se zato pred svako njegovo čitanje nameće: kako se otvoriti tom iskustvu, iz koje pozicije tvrditi ovako nešto, a da to ne bude shvaćeno kao trik? Kako i kojim čitanjem približiti se i razumeti to „zlo“ koje se mimikrijski imenuje „dobrim“, tom prokletstvu izvan granica dobra i zla? Kojim paklom u sebi čitati Andrićev pakao?

Iz pogovora „Rađanje istorije iz nesrećne ljubavi: Prokleta avlija Ive Andrića“ – Dragan Bošković

„Radim svoj težak posao, preko dana, a čitam, uveče, do duboko u noć.

Kroz Mikelanđela pratim put jednog čoveka, u prošlosti — njegovu mladost, njegove ljubavi, njegov rad, njegova razočaranja, starost i smrt. Na taj način, vidim prošlost i tražim u njoj, kao i ljudskom životu, smisla. Na taj način proučavam i Rim, vreme renesanse, papa, veličine Italije. A što sam izabrao takvog giganta u umetnosti, to je zato, što, na taj način, vidim prošlost, jasnije, uveličano, kao kad se uveličavajuće staklo spusti, na geografskoj karti, na neko manje mesto, pa se uveliča. Rim se, za mene, proširi, čak do polarnih krajeva.

Ima ih nekoliko (Mikelanđela), kao nekoliko ljudi u svakom čoveku. Neki znaju, možda — bolje od drugih — Mikelanđela Sikstinske kapele, drugi, skulptora grobnice Medičija, treći, onog čiji se crteži nalaze u Oksfordu, neki možda onog iz Luvra? Ima eksperata i za onog Mikelanđela, kojeg je bilo, a kojeg više nema — čija su dela bila, pa su izgubljena. I toga ima. Ja govorim samo o onom Mikelanđelu, koga sam svojim očima video, čitao, i koga, kao što rekoh, smatram, pored Sokrata, za utehu, u životu.” - Miloš Crnjanski

"Vođen naratorom, čitalac prolazi kroz poglavlja-kuće značajnih srpskih zadužbinara: Luke Ćelovića, Dimitrija Perovića, braće Krsmanović, Todora Milišića i trgovca Nikolića, kuću u ulici Svetozara Radića 9, baštu krčme „Znak pitanja“, Monakovu kuću. Ujedno, svako poglavlje je eksplicitno ili vrlo diskretno obeleženo znakovima sedam umetnosti (književnošću, muzikom, slikarstvom, vajarstvom, pozorištem, filmom, arhitekturom). Književno delo ima tu moć da integriše sve umetnosti, tvoreći, makar idejno, univerzalno delo (Gesamtkunstwerk), u kome će sve one biti vagnerovski sjedinjene. Sedam smrtnih grehova samerava se, dakle, sa sedam umetnosti. Na tom tragu, pisac funkcionalizuje sliku „Sedam smrtnih grehova i četiri poslednje stvari“ holandskog renesansnog slikara Hijeronimusa Boša, ali i gravuru Bogorodice iz 1744. godine srpskog baroknog umetnika Hristifora Žefarovića. Žefarovićevo delo uticalo je na formiranje srpskog građanskog društva u 18. stoleću, a kuće iz romana svedoče o jačanju građanskog društva („usponu Beograda“) na početku 20. stoleća i plemenitom zadužbinarstvu koje se nakon Drugog svetskog rata urušava i postaje grešno. Čini se da ovom proznom knjigom „prvi pisac trećeg milenija“ pokušava da podstakne novu umetničku renesansu ili uspon srpskog građanskog društva u ovom veku.

Jelena Marićević Balać"

„Na Zapadu je priča pre svega zamisao, plan, naracija, duhovitost, stil; na Istoku je priča pre svega čaranje. Na Zapadu najlepše priče pričaju umetnici; na Istoku pustinjaci, magi, mudraci, vešci i sveci. Na Zapadu pripovedač darovito rukuje idejom i materijalom; na Istoku je pripovedač medijum kroz koji se pripovetka sama priča. Na Istoku, rekli bismo, čovek od mašte treba samo da zaklopi oči, i priča je gotova… Zapadna priča je pre svega odlomak života, studija, istina, dokaz. Istočna priča je, i kad je moderna, pre svega neko ‘tiho tkanje’, neko bajanje; fantazija i bogato šarena slika; pakao ili raj; huka i pokori krvi, ili šapat duboko sakrivenih tajni.

Zapad i opštečovečansko pronicanje, to je ono što u Andrićevim pripovetkama dira u najfinije naše umetničke osetljivosti. Ali ono što vuče kao dubina, što čini da tim pripovetkama prilazimo sa žeđu, to je Istok.” – Isidora Sekulić"

„Bespuće“ je najbolje delo Veljka Milićevića i smatra se prvim modernim romanom u srpskoj književnosti kako po temi tako i po strukturi i izrazu. „Bespuće“ je roman o povratku intelektualca Gavra Đakovića u zavičaj. Glavni junak postaje stranac među svojima, ravnodušan i nepoznat čovek u nekad poznatoj sredini, što samo pojačava krizu u koju je zapao i ubrzava njegov konačni slom.

Veljko Milićević (1886—1929), srpski pisac, prozaist modernizma, prevodilac i publicista, u književnosti se javlja i pod pseudonimom L’homme qui rit. Osnovnu školu završio je u Donjem Lapcu u Lici, studirao u Ženevi, Londonu i Parizu, bio je član redakcije dnevnog lista „Politika“, pisao za mnoge književne i druge časopise; u Crnoj Gori odlikovan Medaljom za hrabrost. „Bespuće“ je njegovo najbolje delo i smatra se prvim modernim romanom u srpskoj književnosti.

Pripovedač ovih redova, Đevđir, kako se na društvenim mrežama dugo potpisivao Nenad Stanković, ispisuje i oblikuje, svedoči svet u kome je sve mutno, providno i moguće; svet u kome je sve u dinamičnom, neharmoničnom pokretu: sve zuji, šišti, varniči, tinja, koprca, budi se…reži, ujeda, guta, ali i raste, teši i razume…Sugestivan i intrigantan, u izrazu dubok i slojevit, svedok haotične stvarnosti, apokaliptično stanje sveta beleži fragmentarno, a celovito. Pronicljiv i senzibilan, silovit i nežan, ironičan i utešan, sav u kontrastima reči i slika koje se na čitaoca sruče kao kiša, kao grad, kao kakva velika oluja u kojoj se sve savija, ruši, škripi, da bi, ipak, negde, na kraju prosinuo neki sunčani proplanak, neka žuta boja, šumni predeo, kao protivteža, i kao izbavljenje, ovaj nas rukopis krepi.
Pred nama: svet se propran u đevđiru cedi, i otvara pitanja, šta je stvarno život: ono što je oteklo ili ovo što, probrano, ostaje, štrči, grebe, raduje, podseća?
Na kraju ono najvažnije: pisac ove knjige, pripovedajući iz jedne geografske tačke, iz jednog vremenskog čvora, ne samo da sanja, nego i dotiče hiperborejske predele. I donosi svežinu.
Vesna Kapor

"Nije bilo moguće zamisliti da će išta ikada više postojati, osim tona.
Šezdeset i šest minuta – toliko je trajao. Prvi put kada se javio, i svaki naredni.
Istrčali smo onda na balkon, oboje, mahali smo rukama kroz vazduh, kao da taj zvuk plete
neku mrežu oko naših tela iz koje se moramo zajedno izbaviti. Dole, na ulici, automobili
su se sudarali, jedan za drugim, nisu čak ni pokušavali da zakoče, ljudi su se valjali po
trotoarima držeći se za glave, psi su trčali ukrug. Verovatno bi se čuli i vrisci, da je
išta drugo moglo da se čuje.
Bližila se godišnjica Pipa, razarajućeg zvuka koji je opustošio Barbar i ubio more. Oni
koji su ostali se nose sa blizinom te strašne i besmislene godišnjice.
Nema više ribara, samo Simon i dalje izlazi u svojoj barci, pliva i roni. Govorili su mu da
je proplivao pre nego što je prohodao. Da je ronio pre nego što je proplivao. Simonovo
more nije preživelo Pipa i on mora da se suoči sa izvorom smrtonosnog zvuka. Njegova žena,
Helena, ostaje da unese neki smisao u dane koji se smenjuju, čini se, uvek jednolično.
Potrebno je danima nadenuti nova imena.
David, Leni i Trava spremaju događaj, ne koncert, nego baš događaj, onako kako su ih nekada
veliki muzičari pravili. Zvaće ga Year of The Spectre."

"Nastale u jeku ekspresionizma, ove priče donose karakteristične ekspresionističke teme, poput kritike porodičnih odnosa na relaciji muž-žena, revolt prema religiji, tj. crkvi, prizore iz javnih kuća, i uopšte tretiranje čulnog elementa i odnosa prema ženama. Za ranu fazu Cranjanskog još je jedna velika ekspresionistička tema posebno važna, a to je pobuna protiv rata.

Ivo Hergešić napominje da „sve ove novele raspravljaju zapravo odnos između spolova – svagdje su tu glavna lica tipični muškarci s muškim vrlinama i porocima“, kao i da se „problem muškog“ provlači kroz sva njegova (rana) dela. Ovaj problem muškog samim naslovom istaknut je u prvi plan, no čini se da sve priče o muškom jesu priče o muškom koje implicira postojanje ženskog, te tako nema muškog bez ženskog, kao što nema ženskog koje u ovim pričama nije na određen način povezano sa muškim.


Iz predgovora Jelene Panić-Maraš"

„Konji Svetoga Marka” simboličnim naslovom upućuju na mesto i sudbinu srpskog naroda i kulture u prostoru i vremenu. Carigradski pozlaćeni konji od bakra, nastali između 2. i 4. veka, nakon krstaške pljačke vizantijske prestonice 1204. godine, preneti su u Veneciju i kao trofej postavljeni na sabornu Crkvu Svetog Marka. Ako se ima u vidu odlomak koji je istaknut u istoimenoj priči: „Kada se konji Svetoga Marka pokrenu, propada jedna od dve carevine. Koja će to biti ovoga puta?“, onda se može naslutiti sva drama našeg naroda, koji je preživeo propast srpskog carstva, vizantijskog, ali u međuvremenu i habzburškog i otomanskog. Preživeo je zahvaljujući snažnoj kulturi sećanja i prožetosti usmenom kulturom. Otuda se i za priče Milorada Pavića može reći da su ispunjene duhom usmene predaje, bilo eksplicitno ili posredstvom diskretnih naznaka.

Jelena Marićević Balać

Sam komad smešten je u 1851. godinu, a radnja se odigrava u Beču, u salonu Generalice, oko šest sati uveče. Crnjanski će u „Pismu dramaturgu i ravnatelju” dati detaljan opis prisutnih na ovom balu i na svoj način opevati „cveće zla” – društvo koje sve uzima olako u raskošnoj scenografiji i pijanoj igri u visećim vrtovima jednog čudnovatog neobaroka. Zaplet je koktel suprotnosti, nezadrživih strasti i sputanosti kao posledice dekadencije i osećanja prolaznosti: „Društvo je puno smeha, frivolnosti i
trulosti posle revolucije”, […] „dame su vitke, polugole, strasne, vole samo sebe, […] ne stide se da piju, a ni onoga što kažu, još manje onoga što prećute”, […] „muški su oduševljeni, lakoga karaktera, nervozni; generali i oficiri nisu naduti i smešni, […] nego tužni i umorni; […] Branko sav u crnom, ali nema suviše dugu kosu i lepši je nego u Karlovcima; Rajačić je, ili hoće da se pokaže, ’čovek od sveta’”, kaže Crnjanski o svojim likovima u drami „Maska”.

Maja D. Stojković

Jedna topla jesen i vlažni početak jedne snežne zime behu dovoljni senjori Mariji Dolores del Poris y Montez, putujućoj umetnici, da zavlada ne samo srcem jednog kralja nego da protiv njega uzbuni čitavu prestonicu, a protiv sebe čitavu jednospasavajuću katoličku crkvu i njene arhipastire u Bavarskoj.

„Vi možete o ’Kapi španske krvi’ da kažete da je to istorijski roman. To, međutim, nije istorijski roman. Kad hoćete da iziđete iz realnosti, iz jednog naturalističkog romana, vi idete u fantaziju, vama je tad sve sasvim svejedno. Ako zamislite jednu špansku igračicu – u stvari ona nije bila Španjolka, ona je bila Irkinja – dakle, ako
uzmete jednu takvu igračicu i jednog kralja, pa ta igračica postane njegova metresa i napravi revoluciju u Minhenu – a Minhen je za mene onda bio jedna varoš kroz koju sam ja često prolazio, ne zbog politike, nego zbog muzeja – onda biste i vi bili u situaciji da postavite to pitanje već onda – a bio sam mlad – kako izgleda čovek
preko šezdeset godina, kada je u prisustvu žene koja ima trideset godina, lepotica. To je pre svega ljubavni roman.”
Miloš Crnjanski

„Moja jučerašnja smrt" je izbor iz priča, feljtona i kolumni koje je Branislav Nušić potpisivao pseudonimom Ben Akiba. Namera ovih kratkih formi je da pokaže koliko se toga kod nas promenilo (ili nije?) za prethodnih sto i kusur godina i koliko je Branislav Nušić bio dalekouman, dalekovid i daleko iznad svoje sredine i svog vremena. Kako kaže naš poznati satiričar Vlada Bulatović Vib: „Smešne su jadikovke u stilu ’Eh, da nam je danas jedan Nušić!’. Nušić nam je danas tu. Jer unuci u svemu liče na svoje dedove, pa i u manama."

Stoga vas ostavljamo u mislima sa prvim pasusom prve priče iz ove neobične zbirke, pa vi sami procenite da li je u pitanju 1906. ili 2020. godina: „Kod nas se u Beogradu, od pedeset godina naovamo, neprestano nešto meri, kopa, raskopava, nasipa, spušta kaldrma pa opet diže i... jednako se radi, a taj rad, tamo u opštini, zove se zvaničnim jezikom čas regulacija, čas nivelacija, a čas kanalizacija. I, kao što vidite, za svih ovih pedeset godina kopanja mi niti smo regulisani, niti nivelisani, niti kanalisani."

Ben Akiba je alter ego Branislava Nušića (1864 — 1938), našeg najpoznatijeg komediografa, koji je Nušić bio prinuđen da koristi zbog svojih antirežimskih stavova i čestih hapšenja.
Ovde se misli na vreme od 1904. do 1907. godine kada je Nušić aka Ben Akiba za hleb zarađivao pišući feljtone (danas bi rekli kolumne) za dnevni list „Politika".
Biografija Branislava Nušića je smeštena između robijanja u Požarevcu (zbog pesmice koja savetuje srpskoj deci da postanu generalske babe, jer će biti sahranjeni s više počasti nego nacionalni junaci) i titule člana Srpske kraljevske akademije, u koju je primljen 1933. godine posle mnogih odlaganja i oklevanja, a ne 1924. godine kada je i predložen.
Njegova najpoznatija dela su „Gospođa ministarka", „Narodni poslanik", „Sumnjivo lice", „Autobiografija" i „Ožalošćena porodica". Smatra se začetnikom retorike u Srbiji, a bio je još i novinar i diplomata.

„Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti." (Knjiga postanja 1:31)

Prvi deo romana bavi se prelaskom preko Albanije 1915. godine. Glavni junak, Stevan Papa-Katić ima sedamnaest godina, isto koliko je i Rastko Petrović imao kada je sa srpskom vojskom i narodom prešao albansku golgotu. Iza junaka i pripovedača naslućujemo pisca koji meša oblike i romansira uspomene na događaje čiji je očevidac i učesnik bio.
Kada je 1934. godine rukopis predstavljen izdavaču, izdavač je tražio izmene rukopisa, kako to Marko Ristić svedoči, zbog „odviše mračnog i za srpsku vojsku, tobože nezgodnog prikazivanja albanske tragedije" i rukopis je vraćen piscu nazad u Ameriku. Drugi deo romana odvija se baš u Americi, dvadeset godina nakon prelaska preko Albanije, u kome pisac postavlja pitanje odsustva čoveka u kapitalističkom društvu. Sticajem okolnosti, roman izlazi tek 1961. godine, dvanaest godina nakon piščeve smrti.

„Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao o tuđe pleći... Mogao si ubiti čoveka a da ne odgovaraš, mogao si umreti a da se niko na tebe ne obazre... Video je ljude koji su od gladi, mučenja, očajanja, prestali pripadati ljudskom rodu, one koje su bacili u reku i one koji su već truleli. Video je hiljade svojih vršnjaka kako besciljno promiču kroz maglu, i kako svaki čas ostavljaju za sobom iznurene drugove da umiru na drumu..."