DOMAĆI ROMAN

„Aveljov ožiljak” kolažno je prozno štivo. Struktuiran je filmski: smenjuju se u njemu kadrovi i rezovi. Ne ostavlja – to nipošto – čitaoce ravnodušnim. Rešeta ih ožiljcima. Oštra je proza koja ide ivicom žileta i sama pritom žilet postaje. Kao što je prvi, i jedini, Jankovićev roman, roman koji to nije, ovaj prvi, zajednički, roman Jankovića i Jevrića, tobože odbija da bude napisan. Tim odbijanjem, u inat, uz nos, i čitaocima i autorima i sebi samom, on se i piše. On, zapravo, roman u pravom smislu reči i nije, ali ne postoji taj pravi smisao reči koji bi mogao precizno izvagati šta pravi roman jeste a šta to ne može biti. Svaki pravi roman roman je po sebi. Donosi svoja pravila i njegova uspešnost se jedino uspešno može proceniti proverom da li su ta pravila, koliko i kako, ispoštovana.
„Aveljov ožiljak”, u kojem se piše i o tome kako se ovaj roman piše, osobena je kombinacija humora i tragike. Na prvi pogled, Miloš Janković je zadužen za prvo, a Nebojša Jevrić za drugo. No, i jedan i drugi pisac se protežu preko svog gubera ne dozvoljavajući mu da ih porobi.
Dušan Stojković

Bane Bjelica ostaje veran ličnom crnom talasu, na kom jaše od svoje prve knjige. I u ovoj knjizi on beži u svoje skrovište, u prostore i vremena komunističke Jugoslavije, ali i post-Jugoslavije, prateći život i smrt jednog ludaka, Adama Feliksa Srećkovića. Zajedno sa njim, čitalac prati i njemu bliske i daleke, uglavnom lude, ljude. Među njima je i Bane, sin Adamov i alter ego autora. Da li je Adam zaista Banetov otac? U ovom romanu jeste. Da li je Banetova majka njegova majka i u ovom romanu? Može da bude, ne mora da znači, a nije ni bitno. Bjelica je iskusni maštar, pa je likove i događaj, uključujući i one iz lične porodične istorije, zdrobio u ovaj roman reklo bi se sa velikom lakoćom i nepodnošljivom mukom podjednako. Ali, Bane Bjelica sve što radi tako radi. Ako volite gorke pilule od papira, evo jedne koja ne leči život, ali pomaže da ga lakše proživimo, samo pod uslovom da najpre poludimo.

Marko Vidojković

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

Srbija, 1996. godine. Blago zatišje u regionalnim ratovima savršeno je vreme za prekinuto detinjstvo i naglo odrastanje. Poslednje što je potrebno izmorenom i osiromašenom narodu jeste da se pokrene paranoja o opasnosti od mitskog stvorenja i da ratni veterani krenu da patroliraju gradom. Usred svega toga, četvoro prijatelja – između stripova, basketa, muzike i strepnje od okršaja sa opasnim momcima – pokušavaju da od letnjeg raspusta uzmu ono što smatraju da im pripada. Problem je u tome što će ovog leta morati da shvate kakva ih tegoba zaista okružuje. A ono što će otkriti, najpre kroz neprestane sukobe s roditeljima, a zatim i suočavanjem sa jednim grozomornim zločinom, gotovo neprimetno će izbrisati granice između igre i straha.

Šta osim Dunava i njegovih neretko mutnih tokova povezuje grad u Nemačkoj sa srpskim ravničarskim gradićem? Da li se životni tok glavnog junaka pretapa sa nezaustavljivim i konačnim tokom reke i od koliko je predostrožnosti satkana svaka čovekova odluka? Poznat i kao pesnik i kao prozni pisac, Bojan Vasić oslikava svakodnevicu pomerenu za nekoliko centimetara od normalnog ustrojstva sveta. Na ovakvom nesigurnom i zaljuljanom tlu života iskorenjenog pojedinca, autor gradi svoj kontemplativni ironični triler.

Kompletno, dovršeno i redigovano izdanje serijala MALTEREGO Marka Šelića u četiri knjige.

„Sve što želim je upravo da umaknem i ludilu i smrti, i sećanju i nesećanju. Da sve to ostane ovde, u noći 29. novembra 2017, kada pišem ovu skicu ispovesti s nadom da će je neko, nekad, raspisati u priču. Ljudi su prokleti, stalo im je da za sobom ostave traga. Ne žele zaborav ni kad ga žele. Eto čemu ovo.”

Isprepletene sudbine i događaji bliže se krešendu, znakovi pitanja polako postaju uzvičnici u trećoj knjizi Malterega. Dok obrisi Žagarove kolosalne osvete postaju sve jasniji, a zakazani Dan D sve bliži, užasi naše stvarnosti isplivavaju na videlo i nadmašuju Leovu mračnu maštu. Istovremeno, zakopano sećanje – njegov najveći strah – nezaustavljivo se probija ka svesti.

„Jedan čovek potiskuje svoje traume do neizdrživosti. Jedno društvo potiskuje svoje traume do neizdrživosti. Šta se dešava sa čovekom i društvom kad pritisak unutar njih prekorači granicu? Počinje li Veliki prasak ili Veliko ništa?”
Kokan Mladenović

„Čija su naša tela? Jesu li ikada naša, ili su već s prvim udahom obeležena kolonizacijom, kontrolom, prekrajanjem, rasparčavanjem? U njih su urezane traume One pre mene i One koja tek dolazi. A u sredini, u mimohodu, ovde i sad, stoje priče poput Kikine.”
Jelena Riznić