DRUŠTVENE NAUKE

Novo izdanje Đurićevog prevoda triju Platonovih dijaloga (Ijon, Gozba i Fedar) donosi današnjem čitaocu priliku da i sam doživi onu radost u čitanju o kojoj je čuo da pričaju stariji od njega. Gozba je, uz Odbranu Sokratovu, verovatno književno najuspeliji Platonov spis, a zanimljivi su u tom pogledu i Ijon i Fedar. Kako i ne bi bili, kada se u njima govori, redom, o temama nadahnuća, ljubavi i lepote. U podnaslovu Ijona, doduše, stoji da je to dijalog o Ilijadi, spevu koji se nalazi na početku grčke i evropske književnosti, i koji se pripisuje Homeru. Ali glavno pitanje dijaloga je pitanje o pesničkom nadahnuću, i ovde Platon formuliše prvu zaokruženu teoriju inspiracije u zapadnoj kulturi. Podnaslovi Gozbe (o ljubavi) i Fedra (o lepoti) odgovaraju onome što se zaista odvija pred okom i dušom čitaoca.

Iz pogovora Saše Radojčića

Knjigu Poznavanje čoveka (1927) čine predavanja koja je Alfred Adler održao sa ciljem da svoje psihološke uvide učini dostupnim široj publici. Smatrao je da, prema analogiji sa prirodnim naukama, gde greške u sazananju vode ka pogrešnim načnim teorijama, greške u razumevanju čovekove prirode vode ka promašenom životu. U ovim predavanjima naglašena su praktična učenja vezana za Adlerovo pozitivno shvatanje ljudske prirode, važnost društvene odgovornosti i afirmacije. Prema načalim individualne psihologije, ova zbirka doprinosi punoj integraciji pojedinca u društveni kontekst. Sreća u našim životima zavisi od toga koliko smo shvaćeni, odnosno od međuljudskog razumevanja, a to možemo postići samospoznajom i poznavanjem čovečanstva. Autor je smatrao da pradavanja u ovoj knjizi imaju za cilj da osvetle ovaj put.
Na osnovu svojih naučnih saznanja Adler je upućivao ljude na nove puteve i ciljeve, a u njima budio sposobnosti da na tim putevima i u tim ciljevima istraju. Na tom putu čovek razumeva sebe i druge što vodi ka razumevanju ljudske prirode.

Na osnovu svega dosadašnjeg izučavanja svi Platonovi spisi smatrani za autentične mogu se podeliti na četiri skupine, koje odgovaraju fazama u njegovu filosofskom razvitku. U prvu skupinu idu mladački spisi: Ijon, Odbrana, Kriton, Hipija manji, Lahet, Trasimah (nacrt iz koga će postati prva knjiga Države), Harmid,Eutifron, Lisid. U spisima ove, prve, faze Platon se kreće sasvim na zemljištu svoga učitelja, ali se svugde oseća ruka velikoga umetnika i jasno raspoznaje potonje stvaralaštvo velikoga filosofa. Sadržaj tih spisa je prikazivanje Sokratova života i sudbine i privrženičko iskivanje njegova učenja i metode. Glavni cilj Platonova filosofiranja u toj fazi jeste određivanje etičkih pojmova.

Sokratova filosofija je bila epistemološka i etička, i po tome uzorno učenje takozvanog antropološkog perioda starogrčke filosofije, perioda u kome se mislioci okreću od pitanja o prirodi, koja su dominirala u prethodnom („kosmološkom“) periodu, ka pitanjima o čoveku i njegovoj zajednici.
Saša Radojčić

Propast Zapada je dvotomno delo Osvalda Špenglera objavljeno između 1918. i 1922. godine. Uprkos vremenskoj distanci, ono ostaje jedno od najuticajnijih i najkontroverznijih filozofskih dela o istoriji civilizacije. Špengler u ovoj knjizi nudi radikalnu interpretaciju istorije, odbacujući evrocentrični i linearni pogled na razvoj društava.
Inspirisan filozofijama Getea i Ničea, Špengler osporava ideju linearnog progresa i umesto toga zastupa cikličnu viziju istorije, u kojoj kultura niče iz određenog pejzaža i umire kada iscrpi sve mogućnosti. Smatrao je vojnu ekspanziju, preterano samopouzdanje i pad inovativnog duha znakom da civilizacija ulazi u završnu fazu – fazu ponavljanja, imitacije i duhovne iscrpljenosti.
Uprkos burnim kritikama, Propast Zapada ostaje nezaobilazno štivo za svakoga ko razmatra velike obrasce istorije i pokušava da razume sudbinu moderne civilizacije.

Propast Zapada je dvotomno delo Osvalda Špenglera objavljeno između 1918. i 1922. godine. Uprkos vremenskoj distanci, ono ostaje jedno od najuticajnijih i najkontroverznijih filozofskih dela o istoriji civilizacije. Špengler u ovoj knjizi nudi radikalnu interpretaciju istorije, odbacujući evrocentrični i linearni pogled na razvoj društava.
Inspirisan filozofijama Getea i Ničea, Špengler osporava ideju linearnog progresa i umesto toga zastupa cikličnu viziju istorije, u kojoj kultura niče iz određenog pejzaža i umire kada iscrpi sve mogućnosti. Smatrao je vojnu ekspanziju, preterano samopouzdanje i pad inovativnog duha znakom da civilizacija ulazi u završnu fazu – fazu ponavljanja, imitacije i duhovne iscrpljenosti.
Uprkos burnim kritikama, Propast Zapada ostaje nezaobilazno štivo za svakoga ko razmatra velike obrasce istorije i pokušava da razume sudbinu moderne civilizacije.

Niko ne treba da misli da su čulne umjetnosti dostigle, ili da, uopšte, mogu da dostignu granice lijepog: da su Bah, Da Vinči, Dostojevski ili Šekspir stavili pečat na umjetnost i ljepotu. Ljepota, čak i na tim visinama, zapravo jedva da počinje. Posle visoke umjetnosti sledi prelaz u afektivnu sferu: u oblast osećanjima nadahnute ljepote. Ova pak afektivna sfera i sama ima svoje neistraženo bogastvo i svoje bezbrojne razlike u nivoima. No za nas je ona poput neistražene zemlje, jer svjetovni čovjek živi u mrtvilu srca. Mi o njoj nagađamo na osnovu ono malo što ponekad u posebnim, nadahnutim trenucima doživimo. To je, međutim, nesavršeno i nepotpuno znanje, slično znanju koje slijepac ima o bojama. Istinsko pak znanje o tim stvarima imaju samo svetitelj i mistik, jer su oni vidjeli ono o čemu mi samo slušamo: oni su hodili tom zemljom i obišli je sa svih strana.
Postoji, prema tome, skrivena, osma umjetnost, koja nije ni muzika, ni slikarstvo, ni poezija, niti išta od onog što se opaža čulima ili razumom. Ova umjetnost se stvara u sebi i za sebe, jer niko osim onog ko je stvara ne može da je opazi: ona je zatvoreni, neprenosivi posjed stvaraoca. Njen mermer je ljudska duša, njeno dleto su podvig i molitva, a njen rezultat su božanstvena osećanja, tajanstvena sozercanja i neizreciva duhovna iskustva. Mislim, dakle, da podvižnika treba smatrati za najvećeg umetnika, za savršenog umetnika, za čoveka koji je potragu za lepim doveo do kraja.

Dijalog Zakoni, u kojem je izneta skica jednog pravednog grada, obimom je najduže, a po svemu sudeći i najpoznije delo velikog grčkog filosofa Platona, napisano u vreme kada njegovo životno i misaono iskustvo nije dozvoljavalo iluzije u pogledu čovekovih političkih kapaciteta. On se ovde vraća misaonom poduhvatu iz dijaloga Država, filosofskom utemeljenju pravedne ljudske zajednice. Odgovora na pitanje kakva je svrha zakona koji se donose u nekoj ljudskoj zajednici (a svaka zajednica ima svoje zakone): ta svrha je postizanje sreće i vrline kod članova zajednice (građana).

U Zakonima, ljudi koji bi bili bez zakona, upoređuju se sa divljim zverima. Ali u ovom dijalogu nomos nije shvaćen isključivo kao suprotnost prirodnom stanju, nego i kao činilac racionalnog poretka, pa bi bezakonje zapravo predstavljalo njegovo narušavanje, i utoliko bi moglo da se nazove neprirodnim.

Zanimljivo je da se buduća Magnezija prikazuje kao „drugi najbolji grad“. Onaj „prvi“, zaista najbolji, jeste grad opisan u dijalogu Država, čije najvažnije karakteristike su zajednička svojina i podela građana na tri osnovna staleža – ali to je savršen, postojećim ljudskim zajednicama nedostupan ideal, i u njemu bi, kako Platon kaže, mogli da žive samo bogovi ili njihova deca, ne i stvarni ljudi. Horizont Zakona je, nasuprot tome, oblast politički ostvarivog, horizont zajedničkog života koji uvažava stvarne ljudske nejednakosti i nesavršenosti.

***

Veliki stilista, Platon je i u Zakonima ipak pokazao deo svog majstorstva. Dijalog počinje in medias res, čitalac ulazi u jedan razgovor koji već neko vreme traje, čime verovatno Platon sugeriše da se u dijalogu obrađuju pitanja koja su stalan predmet diskusija među njegovim savremenicima.

U ovoj knjizi, dr Dritan Abazović, tretira problem politike i etike – iz te perspektive detaljno analizira i kontekstualizira istorijske i aktuelne kompleksne teme koje obuhvaćaju istoriju političkih ideja, političku filozofiju, sociologiju, nacionalizam i globaliziju. Posebno, kako već naslov sugeriše, naglašava etički problem globalizacije, ulogu ali i potrebnost etike u politici, jer bez etike i čuvanja prava i slobode, proces globalizacije može postati opasan.

Kad je prestala stvaralačka misao, počelo se sa sastavljanjem različitih priručnika o slavnim ljudima prošlosti. To je bila literatura referiranja koja je na popularan način prikazivala različita učenja. Baš zbog toga bila je i namenjivana široj publici, pa je razumljivo da se pazilo i na ukus čitalaca. Ako se o pojedinom filozofu osim učenja mogu navesti i razni skandali – utoliko bolje, jer to daje neposrednost i svežinu svakodnevnom prepričavanju. Svakako je bilo zabavno čitati da li je Sokrat pored Ksantipe imao još jednu ženu, i što još više iznenađuje, da se jednom pojavio u novom odelu. A sa posebnim zadovoljstvom će Diogen pričati ne samo o neobičnim životima tih ljudi, nego i o njihovim smrtima. Užitak je takođe razlaganje kako se Diogen kiničar bavio falsifikovanjem novca i zašto je to učinio. A u tu kombinaciju je dovedeno i samo delfijsko proročište. - Iz predgovora Branka Bošnjaka

„Diogen Laerćanin ostaje zanimljiv, poželjan i potreban, možda manje kao izvor poznavanja stare filosofije, a više kao podsticaj na filosofiranje. Ukoliko i ovo, novo izdanje Života i mišljenja istaknutih filozofa u Velikoj biblioteci filosofije Kosmos izdavaštva, bar nekog od svojih čitalaca podstakne na ozbiljniji i trajniji ulazak u filosofiju, to će u potpunosti opravdati sav uloženi trud u njegovu pripremu. Humanistika je u celom svetu oblik znanja u defanzivi, a knjige kao što su Životi i mišljenja istaknutih filozofa mogu da budu uporišne tačke odbrane i očuvanja humanističke obrazovanosti. - Iz napomene Saše Radojčića

O samom autoru dela ne zna se gotovo ništa.

U tihim časovima najviše je voleo da razgovara sam sa sobom, tražeći utehe i potpore u filozofiji. Te razgovore ostavio je bez određena reda zabeležene u spisu Razmatranja o samom sebi.

To je odjek nemira i umora koji je svakodnevno rastao, znak očajanja i straha od smrti koji se nikad ne stišava i ne rastura, odražaj poznih jesenjih dana Rimske imperije, i kad čovek čita taj dnevnik, u kome je car naslikao intimnog sebe, čini mu se kao da hodi po jesenjoj šumi, koja je puna mirisa od zlatnog i purpurnog lišća koje vene.

Ono što najviše zrači iz toga dnevnika, koji nije drugo nego monolog iz tragedije velikog srca, jeste iskrenost carevih sopstvenih osećanja. Šta su bolovi napravili od njega kao čoveka, muža, roditelja i cara, a šta je on kao mudrac napravio od bolova! Sve što je car-filozof pisao o životu i ljudskoj bedi zadahnuo je osećanjima koja je sam negovao.

Vidna je sumnja koja često izbija iz njegova verovanja, vidan je bol koji je bolovao u časovima sumnje, napor da razumom stečene misli pomiri s verom u svom osećanju, kao što je vidna i vera u nepobedivost ljudskog uma…

Neptun, vladao je morem, neukrotivi konji vukli su njegova kola morkom površinom, koja bi se sva uzburkala od besnog udaranja kopita. Samo je Portun, bog mirnog zaliva, mogao da ih stiša.

Vulkan je bio bog vatre, gospodar vulkana koji bljuju vatre i gospodar Etne. U samom vulkanu Etni živeli su džinovi koji su kovali oružje.

Orko je bio vladar Donjeg sveta, kuda su posle smrti odlazili svi: junaci, kukavice, bogataši i siromašni i vladari i podanici...

Nimfe, zaštitnici izvora, bile su ljudima veoma naklonjene. Jedna od njih, Juturna, nazvala je svojim imenom mnoge potoke, reke i jezera; najlepša među nimfama, Egerija, postala je žena smrtnika...

Venera, boginja ljubavi, brinula se da cveće proklija, izraste, cveta i nestane. Tako i o ljudima da se rađaju, rastu i umiru.

Na samom vrhu brda Kapitola nalazio se njegov hram, a sam Jupiter bio je nazvan Optimus Maximus (Najbolji Najveći). Mnogo vekova je prohujalo od toga doba i Saturnov sin Zevs je, pod imenom Jupiter, zavladao svim bogovima i ljudima.On je slao sa neba kišu i oblake, oluje i munje, a svako mesto gde bi grom udario bio je sveto.

Život ljudi zavisi od bogova i njihove volje. Bogovi su bili oličenje prastarih sila koji se mogu umilostiviti samo prinošenjem žrtava. Ali je sudbinom ljudi upravljala Fortuna. Ona je volela rimski narod i ostala mu verna i onda kada je na zemlji nastalo zlatno doba, kad su bogovi još uvek boravili među ljudima, ali i kad su i sami ljudi mogli da postanu bogovi.

Seneka je bio jedan od najplodnijih pisaca u rimskoj, i kao umetnik u antitetičkom izražavanju jedan od najvećih stilista u svetskoj književnosti.

Ako je i Seneka bio čovek od krvi i ploti, te se nije svagda pridržavao strogih načela stoicizma, jer je brzo nagomilao silno bogatstvo, popuštao strastima svoga učenika i bio zelenaš, ipak je bio hrabar u tome što se sa svoga visokog položaja sve do šezdesete godine nije povukao u privatan život, gde je negovanje vrlina mnogo lakše.

Neminovnom silom okolnosti državnik postaje kosmopolit i rimska književnost izrasta u svetsku, kojoj je predmet čovečanstvo.

Kada je prestala libera res publica i s njome pojedinčev lični uticaj na javni život, Senekin praktični život postaje otium, oslobođenje od zadatka svoga vremena i rad na večnim zadacima čovečanstva, teorijski život filozofa, koji je postao paedagogus generis humani, i čiji svet nije više res publica Romana, nego svet kome pripadaju svi ljudi bez obzira na stalež i naciju. - Miloš N. Đurić

„Dijalog Država je najznačajnije delo starogrčkog filosofa Platona, i verovatno do danas najčitanije delo antičke filosofije. U njemu je Platon izneo utopijsku sliku jedne savršene zajednice, koja bi bila zasnovana na načelu pravednosti.

Poslednji, posthumno objavljen roman najvećeg majstora špijunskog trilera. Džulijan Londsli odrekao se unosnog posla na londonskoj berzi i opredelio se za jednostavniji život, kao vlasnik knjižare u jednom malom primorskom gradu u Engleskoj. Nekoliko meseci kasnije, u knjižaru uđe Edvard, poljski emigrant, veoma zainteresovan za Džulijanovu novu karijeru, koji tvrdi da je bio dobar prijatelj njegovog oca.

„Jeste li zaboravili? Ja sam vaša majka. Pod mojom ste zaštitom.“

„Sveta Majka nam daje obećanje“, tvrdi dr Klarisa Pinkola Estes, „da svaka duša kojoj su potrebni uteha, vizija, vođstvo ili snaga može da zavapi, utekne pod njenu zaštitu, a Blažena Majka će smesta stići lepršajući svojim velom. Pružiće nam utočište pod svojim plaštom, toplinu svog najsamilosnijeg dodira, i snažno vođstvo kako bismo pratili svetlost duše.“

Oslobodi jaku ženu je pozivnica dr Estes da se okupimo pod zaklonom Majke – bilo da nam se ukazuje kao Bogorodica, Naša Gospa od Gvadalupe, ili bilo koje od njenih bezbrojnih ovaploćenja. U ovoj nezaboravnoj zbirci priča, molitvi i blagoslova, dr Estes sa nama deli:
„Pijanicu i Gospu“ – priču o neočekivanim čudima koja se izdižu iz blata i zemlje

„Gvadalupe je vođa ženske bande u Raju“ – pesmu otpora i nade
„Niko previše loš, previše zao ili beznadežan“ – žustru Majku koja nikada ne diže ruke od nas
„Košulju od strela“ – ljubav koja je nepobediva ma koliko puta bili ranjeni
„Crnu Madonu“ – onu koja stoji na raskrsnici svetova i štiti nas kad stupimo na mračna mesta
Zbog čega se lice naše Gospe pojavljuje na najskromnijim i najneočekivanijim mestima? Zbog čega iskrsne u svakoj kulturi koliko god vlasti pokušavale da je uguše? To je stoga što nikakvi okovi ne mogu suzbiti moć njene ljubavi, niti je sprečiti da se vrati onima kojima je najpotrebnija. Knjigom Oslobodi jaku ženu, dr Estes vas poziva na susret sa silom Bezgrešne Ljubavi – „tako da obnovite sećanje na Nju, ili tako da vam se saznanje o njenim stalnim čudotvornim i žestokim nastojanjima prvi put usadi u srce.“

Zadivljujuća biografija jednog od najuticajnijih psihijatara savremenog doba, zasnovana na njegovim predavanjima, razgovorima i vlastitim spisima.

U proleće 1957, u svojoj osamdeset prvoj godini, Karl Gustav Jung je otpočeo pripovedanje svoje životne priče. To je knjiga Sećanja, snovi, razmišljanja, sastavljena od razgovora s njegovom koleginicom i prijateljicom Anijelom Jafe, kao i od poglavlja koja je sȃm napisao, i drugih materijala. Jung je na završnoj fazi ovog rukopisa radio sve do neposredno pred smrt, 6. juna 1961, što ovu knjigu čini jedinstveno sveobuhvatnim razmišljanjem o jednom izuzetnom životu.

Ovo priređeno izdanje uključuje i Jungov Septem Sermones ad Mortuos.

Kada je knjiga Koju igru igraš dr Erika Berna postala međunarodni bestseler 1964. godine, transakciona analiza, njegov krajnje originalan i inovativan pristup psihoterapiji, stekao je popularnost u celom svetu. Tokom poslednjih dvadeset pet godina, principi i praksa TA intrigirali su kako psihoterapeute, tako i one koji su se trudili da bolje shvate ljudsku ličnost i specifičnosti ljudskih odnosa.

Transakciona Analiza u Psihoterapiji je knjiga u kojoj je Bern prvi put izneo osnovne principe svog metoda. Danas je postala klasik u oblasti psihoterapije i sada je dostupna novim generacijama čitalaca.

Knjiga Šta kažeš posle zdravo predstavlja neposredan nastavak prethodnih radova Erika Berna o transakcionoj analizi. Prema tvrdnji samog autora, osnovna namena ove knjige je da bude napredniji udžbenik iz psihoterapije. Bern izlaže osnovne principe transakcione analize ukazujući na uslovljenost ljudske sudbine roditeljskim uticajima, otkrivajući nam pritom vrste scenarija uz obilje primera iz prakse, njihovo prenošenje, delovanje, kao i znake za njihovo uočavanje.

Internacionalni autor bestselera i svetski poznat biheviorista Dezmond Moris skreće pažnju na ženski oblik sprovodeći čitaoca kroz žensko telo od glave do pete. Ističući evolucijske funkcije raznih fizioloških osobina, Morisova studija istražuje različite oblike unapređenja i ograničenja koja su ljudska društva razvila u potrazi za savršenom ženskom formom. Dezmond Moris nam u ovoj knjizi govori direktno, jasno i na jednostavnom jeziku objašnjava često složene detalje.

U ovom svom uticajnom djelu, Jung pravi dramatičan raskid sa psihoanalitičkom tradicijom oličenom u Frojdovom radu. Umjesto fokusiranja na psihopatologiju i njene simptome, švajcarski je psihijatar proučavao snove, mitologiju i književnost u cilju pronalaženja univerzalnih obrazaca ljudske psihe.

Jung je u potrazi za simboličkim značenjem i smislom skrivenim iza simptoma, te ispituje fantazije pacijenta čije su žive mentalne slike pomogle Jungu da redefiniše libido kao psihičku energiju koja izrasta iz nesvjesnog i manifestuje se kroz simboličku formu. Ovaj rad predstavlja važan korak u Jungovom razvijanju teorije kolektivnog nesvjesnog i arhetipova koji ga konstituišu.

Frojdova teorija snova predstavlja epohalni naučni događaj koji je samim tim i višestruko značajan. Na prvom mestu snovi su opet rehabilitovani. Frojdov je doprinos što je kod čoveka Zapada ponovo doveo u centar interesovanja snove sa periferije... Iako je snove Frojd rehabilitovao, ne treba smatrati, kao što je to čest slučaj u istoriji nauke, da je samo otkrio nešto što je odavno bilo poznato, pa zaboravljeno. Njegov je pristup snovima drugačiji od onga koji je pretežno negovan u analitičkoj tradiciji, i on bez pravih prethodnika, kroz monumentalno delo Tumačenje snova, snove uvodi u nauku...

Sa Tumačenjem snova može se reći da je počeo razvoj psihoanalitičkog koncepta ličnosti, pa i više od toga, naime, istraživanje nesvesnog. Frojd u Tumačenju snova uvodi topografski model i koncept dubinske psihologije, tj. psihologije koja se bavi psihološkim procesima van polja svesti. (Milan Popović)

Ovo najličnije djelo Sigmunda Frojda stilski je verovatno jedan od njegovih najzanimljivijih tekstova. Pisana britkim, neposrednim i ličnim stilom, ova autobiografija zapravo je zgusnuti prikaz razvoja temeljnih Frojdovih psihoanalitičkih koncepata kroz ukazivanje i na otpore na koje su Frojdova otkrića nailazila još za njegovog života.

Specifičnost ove autobiografije je u tome što ona počinje „pisanjem o sebi“, no ubrzo se biografske fakture gube, nestaju u razmatranju autorskog djela. Frojdova Autobiografija tako je priča o jednom životu potpuno posvećenom nauci, o biografiji koja je neodvojiva od naučne bibliografije. Na stranicama ove knjige Frojd – čovek nije se otkrio do kraja tek kroz neke sporadične biografske detalje, već on odlučuje da najličnije i najneposrednije progovori tek kao Frojd – naučnik.

Da nije bilo jednog sna, ova knjiga nikada ne bi bila napisana. Taj san, koji opisuje Džon Frimen u predgovoru, ubedio je Junga da treba, zapravo da je dužan da objasni svoje ideje onima koji nemaju posebnih znanja o psihologiji. U pitanju je poslednje Jungovo đelo na kojem je radio poslednjih meseci svog života. U ovoj knjizi, Jung i njegovi saradnici razvijaju ideju da čovek može postati celovito biće samo ako prihvati i istraži sopstveno nesvesno koje se u čovekovom životu najflagrantnije manifestuje kroz snove i simbole. Svaki san predstavlja direktno, lično i smisleno obraćanje sanjaču. To obraćanje koristi simbole zajedničke celom čovečanstvu, ali ih uvek uposebljuje na potpuno različit, individualan način.

Ova knjiga predstavlja briljantnu istoriju diplomatije datu u brzim, živim i energičnim obrisima čiji je autor uticajni bivši američki državni sekretar. Kisindžerova kapitalna studija predstavlja svojevrsni „pogled iznutra“ u dinamiku i mehanizam međunarodnih odnosa i umjetnost diplomatije.
Kombinujući razne zanimljive epizode iz istorije diplomatije sa sopstvenim bogatim iskustvom u pregovorima sa najznačajnijim svjetskim liderima i akterima na međunarodnoj sceni, Henri Kisindžer nudi uvid u dinamiku međunarodne diplomatije – iz istorijske i lične perspektive. Ujedno ova knjiga predstavlja i Kisindžerov odgovor na pitanje kako funkcioniše svijet u kojem živimo i u čemu je specifičnost američkog pristupa spoljnjoj politici u odnosu na druge nacije.
Ovo, po mnogima kontroverzno djelo predstavlja kulminaciju jednog života posvećenog diplomatiji i međunarodnim odnosima, te predstavlja plod teorijsko-istorijskog znanja i duge i ambiciozne diplomatske prakse.

Prilozi problemu psihoterapije i psihologije transfera.