FILOZOFIJA

Novo izdanje Đurićevog prevoda triju Platonovih dijaloga (Ijon, Gozba i Fedar) donosi današnjem čitaocu priliku da i sam doživi onu radost u čitanju o kojoj je čuo da pričaju stariji od njega. Gozba je, uz Odbranu Sokratovu, verovatno književno najuspeliji Platonov spis, a zanimljivi su u tom pogledu i Ijon i Fedar. Kako i ne bi bili, kada se u njima govori, redom, o temama nadahnuća, ljubavi i lepote. U podnaslovu Ijona, doduše, stoji da je to dijalog o Ilijadi, spevu koji se nalazi na početku grčke i evropske književnosti, i koji se pripisuje Homeru. Ali glavno pitanje dijaloga je pitanje o pesničkom nadahnuću, i ovde Platon formuliše prvu zaokruženu teoriju inspiracije u zapadnoj kulturi. Podnaslovi Gozbe (o ljubavi) i Fedra (o lepoti) odgovaraju onome što se zaista odvija pred okom i dušom čitaoca.

Iz pogovora Saše Radojčića

Na osnovu svega dosadašnjeg izučavanja svi Platonovi spisi smatrani za autentične mogu se podeliti na četiri skupine, koje odgovaraju fazama u njegovu filosofskom razvitku. U prvu skupinu idu mladački spisi: Ijon, Odbrana, Kriton, Hipija manji, Lahet, Trasimah (nacrt iz koga će postati prva knjiga Države), Harmid,Eutifron, Lisid. U spisima ove, prve, faze Platon se kreće sasvim na zemljištu svoga učitelja, ali se svugde oseća ruka velikoga umetnika i jasno raspoznaje potonje stvaralaštvo velikoga filosofa. Sadržaj tih spisa je prikazivanje Sokratova života i sudbine i privrženičko iskivanje njegova učenja i metode. Glavni cilj Platonova filosofiranja u toj fazi jeste određivanje etičkih pojmova.

Sokratova filosofija je bila epistemološka i etička, i po tome uzorno učenje takozvanog antropološkog perioda starogrčke filosofije, perioda u kome se mislioci okreću od pitanja o prirodi, koja su dominirala u prethodnom („kosmološkom“) periodu, ka pitanjima o čoveku i njegovoj zajednici.
Saša Radojčić

Propast Zapada je dvotomno delo Osvalda Špenglera objavljeno između 1918. i 1922. godine. Uprkos vremenskoj distanci, ono ostaje jedno od najuticajnijih i najkontroverznijih filozofskih dela o istoriji civilizacije. Špengler u ovoj knjizi nudi radikalnu interpretaciju istorije, odbacujući evrocentrični i linearni pogled na razvoj društava.
Inspirisan filozofijama Getea i Ničea, Špengler osporava ideju linearnog progresa i umesto toga zastupa cikličnu viziju istorije, u kojoj kultura niče iz određenog pejzaža i umire kada iscrpi sve mogućnosti. Smatrao je vojnu ekspanziju, preterano samopouzdanje i pad inovativnog duha znakom da civilizacija ulazi u završnu fazu – fazu ponavljanja, imitacije i duhovne iscrpljenosti.
Uprkos burnim kritikama, Propast Zapada ostaje nezaobilazno štivo za svakoga ko razmatra velike obrasce istorije i pokušava da razume sudbinu moderne civilizacije.

Propast Zapada je dvotomno delo Osvalda Špenglera objavljeno između 1918. i 1922. godine. Uprkos vremenskoj distanci, ono ostaje jedno od najuticajnijih i najkontroverznijih filozofskih dela o istoriji civilizacije. Špengler u ovoj knjizi nudi radikalnu interpretaciju istorije, odbacujući evrocentrični i linearni pogled na razvoj društava.
Inspirisan filozofijama Getea i Ničea, Špengler osporava ideju linearnog progresa i umesto toga zastupa cikličnu viziju istorije, u kojoj kultura niče iz određenog pejzaža i umire kada iscrpi sve mogućnosti. Smatrao je vojnu ekspanziju, preterano samopouzdanje i pad inovativnog duha znakom da civilizacija ulazi u završnu fazu – fazu ponavljanja, imitacije i duhovne iscrpljenosti.
Uprkos burnim kritikama, Propast Zapada ostaje nezaobilazno štivo za svakoga ko razmatra velike obrasce istorije i pokušava da razume sudbinu moderne civilizacije.

Niko ne treba da misli da su čulne umjetnosti dostigle, ili da, uopšte, mogu da dostignu granice lijepog: da su Bah, Da Vinči, Dostojevski ili Šekspir stavili pečat na umjetnost i ljepotu. Ljepota, čak i na tim visinama, zapravo jedva da počinje. Posle visoke umjetnosti sledi prelaz u afektivnu sferu: u oblast osećanjima nadahnute ljepote. Ova pak afektivna sfera i sama ima svoje neistraženo bogastvo i svoje bezbrojne razlike u nivoima. No za nas je ona poput neistražene zemlje, jer svjetovni čovjek živi u mrtvilu srca. Mi o njoj nagađamo na osnovu ono malo što ponekad u posebnim, nadahnutim trenucima doživimo. To je, međutim, nesavršeno i nepotpuno znanje, slično znanju koje slijepac ima o bojama. Istinsko pak znanje o tim stvarima imaju samo svetitelj i mistik, jer su oni vidjeli ono o čemu mi samo slušamo: oni su hodili tom zemljom i obišli je sa svih strana.
Postoji, prema tome, skrivena, osma umjetnost, koja nije ni muzika, ni slikarstvo, ni poezija, niti išta od onog što se opaža čulima ili razumom. Ova umjetnost se stvara u sebi i za sebe, jer niko osim onog ko je stvara ne može da je opazi: ona je zatvoreni, neprenosivi posjed stvaraoca. Njen mermer je ljudska duša, njeno dleto su podvig i molitva, a njen rezultat su božanstvena osećanja, tajanstvena sozercanja i neizreciva duhovna iskustva. Mislim, dakle, da podvižnika treba smatrati za najvećeg umetnika, za savršenog umetnika, za čoveka koji je potragu za lepim doveo do kraja.

Dijalog Zakoni, u kojem je izneta skica jednog pravednog grada, obimom je najduže, a po svemu sudeći i najpoznije delo velikog grčkog filosofa Platona, napisano u vreme kada njegovo životno i misaono iskustvo nije dozvoljavalo iluzije u pogledu čovekovih političkih kapaciteta. On se ovde vraća misaonom poduhvatu iz dijaloga Država, filosofskom utemeljenju pravedne ljudske zajednice. Odgovora na pitanje kakva je svrha zakona koji se donose u nekoj ljudskoj zajednici (a svaka zajednica ima svoje zakone): ta svrha je postizanje sreće i vrline kod članova zajednice (građana).

U Zakonima, ljudi koji bi bili bez zakona, upoređuju se sa divljim zverima. Ali u ovom dijalogu nomos nije shvaćen isključivo kao suprotnost prirodnom stanju, nego i kao činilac racionalnog poretka, pa bi bezakonje zapravo predstavljalo njegovo narušavanje, i utoliko bi moglo da se nazove neprirodnim.

Zanimljivo je da se buduća Magnezija prikazuje kao „drugi najbolji grad“. Onaj „prvi“, zaista najbolji, jeste grad opisan u dijalogu Država, čije najvažnije karakteristike su zajednička svojina i podela građana na tri osnovna staleža – ali to je savršen, postojećim ljudskim zajednicama nedostupan ideal, i u njemu bi, kako Platon kaže, mogli da žive samo bogovi ili njihova deca, ne i stvarni ljudi. Horizont Zakona je, nasuprot tome, oblast politički ostvarivog, horizont zajedničkog života koji uvažava stvarne ljudske nejednakosti i nesavršenosti.

***

Veliki stilista, Platon je i u Zakonima ipak pokazao deo svog majstorstva. Dijalog počinje in medias res, čitalac ulazi u jedan razgovor koji već neko vreme traje, čime verovatno Platon sugeriše da se u dijalogu obrađuju pitanja koja su stalan predmet diskusija među njegovim savremenicima.

Kad je prestala stvaralačka misao, počelo se sa sastavljanjem različitih priručnika o slavnim ljudima prošlosti. To je bila literatura referiranja koja je na popularan način prikazivala različita učenja. Baš zbog toga bila je i namenjivana široj publici, pa je razumljivo da se pazilo i na ukus čitalaca. Ako se o pojedinom filozofu osim učenja mogu navesti i razni skandali – utoliko bolje, jer to daje neposrednost i svežinu svakodnevnom prepričavanju. Svakako je bilo zabavno čitati da li je Sokrat pored Ksantipe imao još jednu ženu, i što još više iznenađuje, da se jednom pojavio u novom odelu. A sa posebnim zadovoljstvom će Diogen pričati ne samo o neobičnim životima tih ljudi, nego i o njihovim smrtima. Užitak je takođe razlaganje kako se Diogen kiničar bavio falsifikovanjem novca i zašto je to učinio. A u tu kombinaciju je dovedeno i samo delfijsko proročište. - Iz predgovora Branka Bošnjaka

„Diogen Laerćanin ostaje zanimljiv, poželjan i potreban, možda manje kao izvor poznavanja stare filosofije, a više kao podsticaj na filosofiranje. Ukoliko i ovo, novo izdanje Života i mišljenja istaknutih filozofa u Velikoj biblioteci filosofije Kosmos izdavaštva, bar nekog od svojih čitalaca podstakne na ozbiljniji i trajniji ulazak u filosofiju, to će u potpunosti opravdati sav uloženi trud u njegovu pripremu. Humanistika je u celom svetu oblik znanja u defanzivi, a knjige kao što su Životi i mišljenja istaknutih filozofa mogu da budu uporišne tačke odbrane i očuvanja humanističke obrazovanosti. - Iz napomene Saše Radojčića

O samom autoru dela ne zna se gotovo ništa.

U tihim časovima najviše je voleo da razgovara sam sa sobom, tražeći utehe i potpore u filozofiji. Te razgovore ostavio je bez određena reda zabeležene u spisu Razmatranja o samom sebi.

To je odjek nemira i umora koji je svakodnevno rastao, znak očajanja i straha od smrti koji se nikad ne stišava i ne rastura, odražaj poznih jesenjih dana Rimske imperije, i kad čovek čita taj dnevnik, u kome je car naslikao intimnog sebe, čini mu se kao da hodi po jesenjoj šumi, koja je puna mirisa od zlatnog i purpurnog lišća koje vene.

Ono što najviše zrači iz toga dnevnika, koji nije drugo nego monolog iz tragedije velikog srca, jeste iskrenost carevih sopstvenih osećanja. Šta su bolovi napravili od njega kao čoveka, muža, roditelja i cara, a šta je on kao mudrac napravio od bolova! Sve što je car-filozof pisao o životu i ljudskoj bedi zadahnuo je osećanjima koja je sam negovao.

Vidna je sumnja koja često izbija iz njegova verovanja, vidan je bol koji je bolovao u časovima sumnje, napor da razumom stečene misli pomiri s verom u svom osećanju, kao što je vidna i vera u nepobedivost ljudskog uma…

Seneka je bio jedan od najplodnijih pisaca u rimskoj, i kao umetnik u antitetičkom izražavanju jedan od najvećih stilista u svetskoj književnosti.

Ako je i Seneka bio čovek od krvi i ploti, te se nije svagda pridržavao strogih načela stoicizma, jer je brzo nagomilao silno bogatstvo, popuštao strastima svoga učenika i bio zelenaš, ipak je bio hrabar u tome što se sa svoga visokog položaja sve do šezdesete godine nije povukao u privatan život, gde je negovanje vrlina mnogo lakše.

Neminovnom silom okolnosti državnik postaje kosmopolit i rimska književnost izrasta u svetsku, kojoj je predmet čovečanstvo.

Kada je prestala libera res publica i s njome pojedinčev lični uticaj na javni život, Senekin praktični život postaje otium, oslobođenje od zadatka svoga vremena i rad na večnim zadacima čovečanstva, teorijski život filozofa, koji je postao paedagogus generis humani, i čiji svet nije više res publica Romana, nego svet kome pripadaju svi ljudi bez obzira na stalež i naciju. - Miloš N. Đurić

„Dijalog Država je najznačajnije delo starogrčkog filosofa Platona, i verovatno do danas najčitanije delo antičke filosofije. U njemu je Platon izneo utopijsku sliku jedne savršene zajednice, koja bi bila zasnovana na načelu pravednosti.

Poslednji, posthumno objavljen roman najvećeg majstora špijunskog trilera. Džulijan Londsli odrekao se unosnog posla na londonskoj berzi i opredelio se za jednostavniji život, kao vlasnik knjižare u jednom malom primorskom gradu u Engleskoj. Nekoliko meseci kasnije, u knjižaru uđe Edvard, poljski emigrant, veoma zainteresovan za Džulijanovu novu karijeru, koji tvrdi da je bio dobar prijatelj njegovog oca.