ESEJISTIKA I PUBLICISTIKA

Razvojni proces opisan u ovom eseju bio je proces evolucije od primitivnih početaka – proces čije uzastopne faze karakteriše sve detaljnije i profinjenije razumevanje prirode. Ali ništa što je rečeno ili će biti rečeno ne čini ga procesom evolucije ka nečemu. Neizbežno je da će ta praznina uznemiriti mnoge čitaoce. Svi smo navikli da vidimo nauku kao jedini poduhvat koji se konstantno približava nekom cilju koji je priroda unapred postavila. Ali mora li takav cilj da postoji?

Kako nauka zaista napreduje? Da li se velika naučna otkrića nadovezuju jedno na drugo ili pokreću dramatične preokrete koji dovode u pitanje sva prethodna znanja? U delu Struktura naučnih revolucija, Tomas Kun dovodi u pitanje tradicionalno shvatanje naučnog razvoja i nudi novo viđenje. Kroz analizu istorije nauke, Kun otkriva iznenađujuću istinu o tome da napredak u nauci podrazumeva velike transformacije koje potpuno menjaju način na koji se sagledava stvarnost. Na taj način ova knjiga pokazuje da naučne revolucije nisu samo pitanje novih otkrića, već predstavljaju promene u načinu na koji naučnici vide i tumače svet oko sebe.

Jednom je Boris Buden rekao: Viđam Marka Pogačara u Berlinu, on prirodno ide uz taj grad. I zaista se to u knjizi potvrđuje. Nije ovo rukopis koji je pisao oduševljeni posjetilac Berlina, Pogačar je ovdje domaći. On opisuje grad kao izabrano mjesto, za koje ipak ne vezuje osjećaj doma, zato što je izmještenost i bezdomnost njegovo jedino prirodno stanje. Ovo je rukopis prije svega o sebi, o vlastitoj povezanosti s gradom, ali i o sadašnjosti i prošlosti Berlina, a to onda znači o smrti koja se upisuje u historiju grada koji je više od drugih srastao s imenima svojih mrtvih.

Naličje i lice je prvo delo koje je Alber Kami objavio pod svojim imenom u Alžiru 1937. Sastoji se od serije eseja o alžirskom okrugu Belkur, kao i o dva putovanja, prvo na Balearska ostrva, a drugo u Prag i Vićencu. Ponovo je štampan 1958. godine, sa predgovorom u kojem Kami razmatra svoj dosadašnji rad i kritički ocenjuje svoje pisanje.
Ja znam da je moje izvorište u "Naličju i licu", u tom svetu siromaštva i svetlosti u kome sam dugo živeo, i sećanje na taj svet i dalje me čuva od dve suprotstavljene opasnosti koje prete svakom umetniku: ogorčenosti i zadovoljstva. Pre svega, siromaštvo za mene nije nikada bilo nesreća: svetlost je u njemu raskošno sijala. Čak su i moje pobune bile njome obasjane. To su gotovo uvek – i mislim da to mogu pošteno da kažem – bile pobune za sve, za to da svačiji život bude uzdignut u svetlost.

Ovaj glazbeni dnevnik, kako ga autor Marko Pogačar zove, zapravo je mala istorija jednog epskog perioda muzičke scene Jugoslavije. To je onaj period kada se budila nova snaga, novi horizonti, novi vidici, a sva se ta silovita kreativna energija slivala u muziku. Jugoslovenski bendovi su u to vreme i na evropskom nivou vredni pažnje, a u ovoj knjizi ćete videti kako su oni oblikovali život jednog pesnika, koji se rađa u vreme zenita te moćne muzičke industrije.
Marko Pogačar je već neko vreme nezaobilazno mesto regionalne pesničke scene. Svoj spisateljski dar on ovde upošljava na tumačenju veličanstvenih muzičkih fenomena iz osamdesetih (i kasnijih) godina prošlog veka. Kroz autorove refleksije o istaknutim numerama ex-YU bendova (Azra, Haustor, EKV, Partibrejkersi, Idoli, Pekinška patka, KUD Idijoti, Arsen Dedić, Disciplina kičme, Pankrti i mnogi drugi…) istovremeno se pronicljivo i inteligentno objašnjava jedno vreme, jedno društvo i jedna ideologija kojih više nema. Jugoton je tada zaista goreo, a Pogačar vam ovom knjigom oživljava taj plamen.