JEZIK I KNJIŽEVNOST

Razvojni proces opisan u ovom eseju bio je proces evolucije od primitivnih početaka – proces čije uzastopne faze karakteriše sve detaljnije i profinjenije razumevanje prirode. Ali ništa što je rečeno ili će biti rečeno ne čini ga procesom evolucije ka nečemu. Neizbežno je da će ta praznina uznemiriti mnoge čitaoce. Svi smo navikli da vidimo nauku kao jedini poduhvat koji se konstantno približava nekom cilju koji je priroda unapred postavila. Ali mora li takav cilj da postoji?

Kako nauka zaista napreduje? Da li se velika naučna otkrića nadovezuju jedno na drugo ili pokreću dramatične preokrete koji dovode u pitanje sva prethodna znanja? U delu Struktura naučnih revolucija, Tomas Kun dovodi u pitanje tradicionalno shvatanje naučnog razvoja i nudi novo viđenje. Kroz analizu istorije nauke, Kun otkriva iznenađujuću istinu o tome da napredak u nauci podrazumeva velike transformacije koje potpuno menjaju način na koji se sagledava stvarnost. Na taj način ova knjiga pokazuje da naučne revolucije nisu samo pitanje novih otkrića, već predstavljaju promene u načinu na koji naučnici vide i tumače svet oko sebe.

Danas možemo utvrditi da je Kosovel u cjelokupnom svom pjesništvu, a i u Integra¬lima, uistinu bio pjesnik novog senzibiliteta, samosvojne pjesničke imaginacije i jezične zaigranosti, pjesnik koji je sve svoje pjesničke tekstove obilježio vlastitom Ijudskom i stvaralačkom egzistencijom. - Josip Osti

U Integralima, Srečko Kosovel istražuje granice jezika i forme, spajajući avangardnu konstrukciju s duboko ličnom i društveno angažovanom poezijom. Njegove pesme pokazuju igru između slobodnog stiha i strogo definisanih struktura, između konstrukcije i destrukcije, demonstrirajući njegovu radoznalu i eksperimentalnu narav. Kroz kontraste – selo i grad, život i smrt, idilu i užas – pesnik razvija svoj poetski svemir, u kojem su lepota, tuga, čežnja i socijalna osetljivost neraskidivo povezani.

Inspiriran raznorodnim pesničkim glasovima, od Tagorea i Bodlera do ruskih konstruktivista, Kosovel stvara jezik koji je istovremeno inovativan i duboko ukorenjen u kraškom iskustvu. Njegova poezija nije samo estetski izazov; ona je refleksija etičkog stava, ljubavi prema čoveku i težnje za pravdom. Integrali otkrivaju pesnika koji je ujedno introspektivan i svetski, mladalački vatren i misaono zreo, ostavljajući trajni pečat u slovenačkoj i evropskoj modernoj poeziji.

Preveo s francuskog: Borislav Radović

Pariski splin (Le Spleen de Paris) Šarla Bodlera predstavlja jedno od najuticajnijih i najsubverzivnijih dela moderne evropske poezije. Objavljena posthumno 1869. godine, ova zbirka proznih pesama označava temeljnu prekretnicu u istoriji književnosti – prelaz od klasične versifikacije ka slobodnijem, intimnijem izrazu u formi poetske proze.

Bodler nas vodi kroz ambivalentne predele urbane svakodnevice, paradokse postojanja i sopstvenu unutrašnju teskobu. Pariz, grad svetlosti, postaje mesto tame, otuđenja i dekadencije. Pesnik, večiti „promatrač“, identifikuje se sa prosjacima, gubitnicima i marginalcima, a njegovo oko beleži ono što buržoaski moral potiskuje: bol, melanholiju, ružnoću i lepotu, tamo gde je niko ne očekuje.

Pariski splin je zbirka o egzistencijalnom umoru i gađenju spram sveta, ali i o potrazi za trenucima milosti u banalnom, surovom i prolaznom. Drugim rečima, pred čitaocima je dokument o usamljenosti u mnoštvu, o nežnosti prema ruševnom i o večitoj borbi pesnika sa svetom koji odbija da bude lep.

Borislav Radović je u svojoj poeziji tokom čitavog svog stvaralačkog puta vodio dijalog o najvažnijim pitanjima poezije, zahvatajući tradicijski luk od antike do savremenog doba. U ranoj poeziji autora su pre svega zanimali artikulacijski problemi – pitanja stvaralačkog procesa, kao i mogućnost pesničkog izražavanja, dok su u njegovim poznijim pesmama dominantna pitanja uloge poezije u istoriji te njenog značaja i smisla u savremenom dobu.

Pored izrazite autorefleksivnosti, nijedan savremeni srpski pesnik, osim možda Vaska Pope, nije bio toliko zaokupljen izgledom sopstvenog opusa i načinom na koji će ga predstaviti čitaocu. Tokom života Radović je više puta priređivao sopstvene izbore pesama, da bi ih na kraju sveo na knjižicu od samo četrdeset i dva teksta – delo koje je nastajalo više odricanjem nego sabiranjem.

Kao pesnik kulture, Radović je u dijalogu s celokupnim nasleđem, od antičkih pesnika do Bodlera i Persa. Ipak, iako nesumnjivo poeta doctus, sam je upozoravao da poezija ne počiva na lektiri već na uspomenama – na onome što je za njega bila „materia prima“. Nije mu presudno bilo da se sve njegove aluzije razumeju, već da tuđe uspomene podstaknu čitaoca da prizove sopstvene. - Marko Avramović

Knjigu Nigde kopna na vidiku (No Land in Sight, 2022) možemo čitati kao dostojno testamentarno delo velikog pesnika kojim se ogromno bogatstvo celokupnog životnog i književnog iskustva transponuje u stihove jednostavnim i nepretencioznim jezikom – što je odlika najviše lirike. Dok je u ranim pesmama težio inovativnim i namerno očuđujućim slikama, a poezijom srednjeg perioda usložnjavao dosegnuti izraz, u najzrelijem periodu Simić rafiniše i pojednostavljuje svoj jezik, istovremeno zadržavajući sve što je prethodno dosegao i naučio. Jednom osvojena, struktura pesama i zbirki ostaje gotovo ista, ali pesnik sve veštije koristi različite elemente svoje poetike kako bi stvorio izuzetno komunikativan, a opet suptilan i smisaono neuhvatljiv poetski amalgam.

Zbirka se sastoji od četiri velike celine koje ne bismo mogli nazvati ciklusima. Svaka od njih je, u stvari, knjiga pesama u malom. Kao što se menjaju i ponavljaju godišnja doba, tako Simić u ovoj knjizi četiri puta varira svoj poetski svet podvlačeći ono što je najstalnije u stvarnom svetu – konstantnu promenu. Sve je ispunjeno konkretnim koje se pojavljuje samo da nam izmakne: psi laju na nešto u daljini, farovi osvetle suzu uplakane žene, ptice prolete nebom, vetar udara na mahove, sumrak je, pa jutro, u pesnikovom oku umesto sunca na vodi blesne krv ili odraz sazvežđa jezeru prepriča drevni mit pre nego što iznova zaćuti postavši nemo svetlucanje. - Bojan Vasić

Markovićev pećinoid strašan je sklop: nižu se BDSM pisma kao adresatski velovi, u ektoplazmatičkoj nauljanosti nadimaju se i implodiraju razmjene formi i oblika, opni i posuda, u mutaciji razmjera i razmjena: naježena pećinska kućica postaje i jazbina za čitalačku istragu i ćelija za enkripcije. Uvijaju se ispovijest i povijest, spodoba i njena vlastita prispodoba. U zadržanom dahu dubokih zarona iskrsavaju britke i smjele montaže. Ono tajanstveno i ono eksplicirano smjenjuju se u manirizovanoj taktilnosti, kao senzualni tonski registri, senzibilne registrature, privatne registracije. Virtuozno, minuciozno, uzbudljivo.
Vladimir Đurišić

Stameno pobunjenička i apartna, poezija Bojana Markovića sledi logičan i razumljiv unutrašnji put svog poetičkog razvoja. Potrebom da nadilazi običnosti celokupna poetika Bojana Markovića, a pre svega njegova najnovija pesnička zbirka, može se odrediti kao moderna pećina dvadeset prvog stoleća. Ne odstupajući od autoironijskog demaskiranja opredeljenja za pojedine tradicijske uzuse ali i ironijskog tretmana vlastitog glasa i pozicije (iznutra – i u kontekstu pojedinačnog dela i savremenog pesničkog trenutka u celosti), ovaj nanovo iznađen, imanentno antiburžujski „okrnjeni pehar“, zaobljen i loman, samosvesno produžuje „reč pobune“, radeći, poput umešnog juvelira, na poliranju kako iskaznih mogućnosti, tako i raslojavanja unikatne i upečatljive metaforike.

Ovaj poetski izbor predstavlja jedinstven susret s neuhvatljivim duhom pesnika koji je srpskoj poeziji podario zvuk slobode. Stanislav Vinaver bio je neumorni buntovnik jezika, opsednut njegovim ritmom, melodičnošću i neograničenim mogućnostima. Njegova poezija osciluje između razigranosti i misaone dubine, između ironije i metafizičkog traganja – od ranih eksperimenata u grotesknom urbanom pejzažu (Varoš zlih volšebnika), preko potresne epopeje o Velikom ratu (Ratni drugovi), zrelih vizija i poetsko-muzičke sinteze (Čuvari sveta) do meditacija o uništenju i zatočeništvu, ali i veri da reč i pesma mogu opstati čak i u najmračnijim istorijskim časovima (Evropska noć).

Kritičari su u njemu prepoznavali pesnika borbene volje i neiscrpne imaginacije, autora koji se usuđuje da razori ustaljene oblike kako bi izgradio novi ritam i novi jezik, a ova knjiga sabira ono najbitnije iz Vinaverovog poetskog univerzuma: smeo eksperiment, intelektualnu strast i duboku humanost. Njegove pesme, nadvremene i uvek nemirne, i danas odzvanjaju snagom reči koje se bore protiv „zlih volšebnika” sveta i slave moć duha koji ne pristaje na tišinu.

Ono što je Stanislava Vinavera, pisca superiorne inteligencije, i vrlo radoznalog i uznemirenog intelekta, uvek izdvajalo, jeste njegovo bogatstvo ideja, izraženih na jedan način veoma nov, veoma gibak, suptilan, uvek emotivno nadahnut i životan. - Jela Spiridonović Savić

Aleksandar Blok, ključna figura ruskog simbolizma, svojim je stvaralaštvom premostio jaz između mističnog i stvarnog, nebeskog i zemaljskog. Njegovo stvaralačko putovanje, započeto pod uticajem ruskog romantizma i filozofije Vladimira Solovjova, omeđeno je, s jedne strane, idealom Večne Ženstvenosti i Divne Dame, i s druge strane, otuđenom i zagonetnom Neznankom, simbolom surove urbane svakodnevice. S vremenom, Blokova lirika se produbljuje i usmerava ka sudbini sopstvene zemlje, oslikavajući njeno istorijsko breme, socijalne sukobe i melanholičnu lepotu, da bi vrhunac i zapečaćenje njegovog opusa došli sa proročkim vizijama revolucionarnog haosa i preobražaja.

Ovaj hronološki zasnovan izbor omogućava jasan uvid u taj poetski luk, ali i u dublji poetski prelom koji nastupa u zreloj stvaralačkoj fazi. Poeme, poput „Dvanaestorice” i „Skita”, pokazuju Bloka kao pesnika koji nije samo ispisivao svoje lične potrage već je kroz njih predosećao i opisivao kolektivnu sudbinu čitave nacije.

Beše to jedno od najvećih uznemirenja, najtežih naspokojstava koje poezija pamti. - Miodrag Pavlović

Počevši kao pesnik čija su interesovanja išla u pravcu figuracije i prevođenja sveta prirode u stihove, Aleksandar Ristović je tokom stvaralačkog puta postepeno širio svoj izraz, sve više postajući pesnik malih stvari i svakodnevice – naročito od zbirke Ta poezija (1979) nadalje – ali je uvek ostajao veran i pitanjima čovekove egzistencije. Istinu o čoveku pronalazio je u svetu koji se čini plošnim: u stvarima što ga okružuju, u običnim, gotovo neprimetnim predmetima, u sićušnim bićima. Njegova poezija svedoči da se o svemu može pisati – čak i o onome što se obično smatra nepoetskim – i da se ono bitno može izreći i kroz najmanje i najskromnije slike.

Ristović se klonio apstrahovanja, nastojeći da iz mnoštva pojedinačnih slika uspostavi celovitost sveta. Njegovu zagledanost u bubice i travu ne treba čitati isključivo kao beg od stvarnosti, već kao način da se ta stvarnost sagleda iznutra. Pesnik je i u takvim okvirima osluškivao znakove svog vremena – od jednoumlja jednopartijskog sistema, preko sukoba devedesetih, do rasapa svih vrednosti. - Marko Avramović

Lina Kostenko je živa legenda ukrajinske književnosti, čijih se pesama sećaju u trenucima kad obične reči nisu dovoljne: kad se rodi ljubav ili pritisne tuga, kad istorija dođe na kućni prag, kad čovek zanemi pred večnošću. Žena sa Ikarovim krilima, čiji pesnički let traje već osam decenija, bila je slobodni glas mlade generacije 60-ih godina, glasno protestno ćutanje umetnika u vreme sovjetskih represija, ali uvek – pesnikinja života, iskrenosti, strasti. Lišena patetike i naglašene metaforičnosti, poezija Line Kostenko – magija koja svet oko nas i u nama pretvara u pesničke predele neslućene dubine. U zbirci Madona sa raskršća čitalac će naći pesme iz različitih perioda njenog prebogatog stvaralaštva, ali uglavnom one koje su nastale u XXI veku. Tu skoro da nema ljubavne lirike, koja je obeležila pesništvo Kostenko XX stoleća, ali strast, koncentrisana i stišana, oseća se i u njenim novijim pesmama. To je život kojim odišu njene reči, ma o čemu pisala velika Lina – o šumama koje pozdravlja, večernjem suncu kojem zahvaljuje za dan, o duši koja ostaje mlada u ostarelom telu. I kad piše o najbolnijem gubitku, smrt kod nje ne može pobediti ljubav, koja je život. Neponovljivo autentična, Lina Kostenko pretvara u poeziju prošlost i sadašnjost, slike pejzaža i dubinsku tugu za mladim danima. Začaran njenom iskrenošću, čitalac se, kao i ona, zaljubljuje u plišanog zelenog slona – igračku koja je više od toga. Jer je prava poezija – mnogo više od reči.
Nije lako pratiti let žene sa Ikarovim krilima. Prevoditi poeziju Line Kostenko – pravi je izazov. Svaki pesnički prevod dodaje pesmama novi dah, novi odjek, novi smisao. U drugom jeziku pesme znaju zazvučati drugačije, ali se njihov let nastavlja.
Ala Tatarenko

Zbirka Plavi plodovi dudovi poetski je prostor u kojem Željana Vukanac istražuje identitet kroz suptilno preplitanje čoveka i prirode, duhovnog i telesnog, bliskosti i udaljenosti. Lirski subjekt, nenametljiv i često skriven, preliva se u elemente sveta oko sebe – u vodu, hlorofil, latice – odbacujući potrebu za kontrolom i prepuštajući se tokovima postojanja. Ovi stihovi, oslobođeni opštih mesta, donose sveža jezička i metaforička rešenja, otkrivajući moderan, jedinstven izraz koji povezuje različite prostore, kulture i iskustva, od zavičajnog pejzaža do savremenih gradova. Čitajući ovu knjigu, ulazimo u prostor u kojem reči zadržavaju miris i ukus retkih plodova koji se moraju pronaći – i ubrati sopstvenom rukom.
Milica Pejić

Ovo su pjesme u kojima su ozbiljne odluke donesene, a uspomene tek treba da budu pronađene. U njima se nježnost (makar to bila nježnost koja je često nosila masku svoje suprotnosti), suprotstavlja strahu kroz nijanse svojih postojanja. Sveprisutni strah od prepuštanja je naspram mirisne mladosti koja nosi „srca u kućnim haljinama“, dok bijeg sa cirkusom ostaje kao validna opcija iskrenog rješavanja pitanja sudbine, horoskopa i uroka ljubavi.
Mehmed Begić


neka se obrušava svet,
ne moram biti plamen
da bih postojala.

Poezija Tina Ujevića predstavlja jedan od najviših dometa moderne književnosti na našim prostorima – sintezu duhovnog nemira epohe i pesnikove introspektivne potrage za smislom. Drugim rečima, njegova poezija je istovremeno i molitva i krik moderne duše, rastrzane i sumnjičave zbog ratova, egzila, društvenih lomova, a opet nepokolebljive u želji da dodirne neuhvatljive slike nedostupnih svetova, oslanjajući se na bogatu kulturnu baštinu i prevodeći jezik unutrašnje drame u stihove guste, ritmički rafinirane izražajnosti

Ujević nije bio pesnik jedne paradigme – u njegovim stihovima susreću se simbolizam, ekspresionizam, misticizam, a njegov lirski glas oscilira između lične patnje i univerzalnih uvida, između boemskog i buntovničkog rasapa i duboko etičkog samopreispitivanja. Krećući se tematski od uzvišene metafizike do svakodnevnih čežnja i poraza, pisao je sa gotovo asketskom posvećenošću jeziku – verujući da svaka reč mora da odmeri svoju težinu i melodiju. Rečima Mihajla Pantića, bio je „sužanj stiha i molitve, martir koji se ledi pred užasom sveta”.

Stihovima destilovanim iz spoja simbolističke muzikalnosti, impresionističke osetljivosti, stilske virtuoznosti i intelektualne britkosti, Antun Gustav Matoš uveo je hrvatsku liriku u maticu evropske moderne. Njegov rad označio je prekid s provincijalizmom i otvorio je prostor estetski i duhovno ambicioznijoj književnosti, tačnije postavio je temelj za literarnu (nad)gradnju koja je usledila dolaskom Miroslava Krleže i Tina Ujevića.

Ovaj izbor Matoševe lirike otkriva kako majstora soneta i sinestezije, Bodlerovog učenika na tragu ljubavi, prolaznosti i smrti, („Notturno“, „Jesenje veče“ i „Utjeha kose“) već i društveno angažovanog kritičara, koji neumorno bdi nad političkom situacijom u domovini, izražavajući stihovima duboku povezanost sa narodnom sudbinom („Stara pesma“, „Iseljenik“).

Sva njegova poezija, bez obzira na motive, nosi u sebi jednu čvrstu zajedničku komponentu i smisao: naglašeni ton sjete, melankolije i pesimizma. Neka duboka neizreciva tuga i bol, predosjećaj smrti i stravični osjećaj nečeg nedorečenog i tamnog – stalni su lajtmotiv Matoševe lirike.

Miroslav Šicel

Sterija je intelektualni pesnik. Njegove pesme sadrže melanholična razmišljanja razočaranog, bolesnog čoveka, koji se povukao iz javnog života. On peva o prolaznosti, besmislu, ništavilu. Svuda vidi pustoš, propadanje, smrt. Groblje je jedna od njegovih najdubljih inspiracija. Sterija je najdosledniji pesimista u srpskoj poeziji i svuda oko sebe vidi „trulež i sujete prah”. Na tom kosmičkom pesimizmu temelji se njegov paradoks o ludilu – samo onaj ko izgubi razum može spokojno proživeti svoj vek. (Jovan Deretić)

Sterija pesnik nije bio samo erudit, njegov talenat bio je u individualno obojenoj misaonosti, u smislu za stilsku doslednost i okvire književnog roda. Sterijino viđenje čoveka ostaje jedinstveno u svojoj trezvenoj obrazloženosti, u odbijanju iskušenja strasti i mašte, u nesentimentalnom crtanju čovekovog ponašanja. (Miodrag Pavlović)

Njega oduševljava onaj hrišćanski ideal ljubavi, bratstva i jednakosti, koji obuhvata ne jedan narod, ne jednu rasu, nego ceo rod ljudski. (Ljubomir Stojanović)

Što duže čitamo „Krvavu knjigu“, njezin svijet sve više postaje užasan, nepodnošljiv i odvratan.

Dominantni postupak u ovoj knjizi je groteska – u ovom slučaju, prenaglašava se mane društva da bi se društvene strukture učinilo očitijima te kako bi se objelodanilo suptilno i ne tako suptilno nasilje koje gotovo uvijek proizlazi iz neravnomjerne distribucije moći u društvu.

U tom je smislu zanimljiva vrsta društvene kritike koju u svojoj knjizi sprovodi Franjo Nagulov: on jest jako kritičan prema sintetskom, novokomponiranom, neautentičnom pseudohrvatstvu koje je često tek paravan za grabež i ugnjetavanje sirotinje.

Međutim, njegova knjiga nije aktivistička utoliko što u njoj nema idealizma niti „ispravnog“ političkog svjetonazora. U njoj dominira perspektiva u kojoj osoba ne može zanemariti probleme društva u kojem živi, ali više ne vjeruje u ideale društvene promjene niti ima želju djelovanjem potaknuti transformaciju društva. - Marija Dejanović, Jutarnji list

Zbirka Florida–prostori predstavlja literarnu slagalicu u kojoj se ukrštaju neobični glasovi – psi lutalice sa sopstvenim filozofskim udruženjem, duhovi koji pokušavaju da se vrate u fizički oblik, kompjuteri zaljubljeni u svoje vlasnike, ali i ljudi različitih sudbina i poetika. Kroz kolažnu formu, knjiga spaja pesme, zapise i kritičke komentare, stvarajući nepredvidivu narativnu celinu u kojoj se svakodnevno i apsurdno susreću, a ozbiljno i satirično prepliću. Uz prateće refleksije, Florida–prostori postavljaju pitanja o pisanju, identitetu i načinu na koji oblikujemo svet kroz reči – ili možda svet oblikuje nas.
Tamara Sokić

U poetici gravitacije En Koten reči, zvuk, slike, filozofska razmatranja jezika ne samo da vuku već u svojim orbitama tvore i govorne činove u kojima treba tražiti ukus koji je mešavina različitih stavova, pa u otuđenju od semantike iskrsavaju: nepostojeće reči koje kao hebuška podsećaju na autohtone vrste voćki, reči koje kao opuštelo samo podsećaju na postojeće reči, greške u rečima koje u tvoja krov i tvoje ribnjak markiraju akcenat stranaca, semantička i zvučna pomeranja koja se mogu razumeti kao opasnost i upozorenje, spojeve poput hraborljivo, nepostojećeg demona Jošmanesa, koji svojom ontologijom sugeriše ’još malo pa nestalo’.
Bojana Denić

Knjiga praznika je zbirka zaumnih pesama u prozi u kojima se Pogačar često nalazi u ulozi sumanutog basnopisca, onoga koji istražuje život životinja negde između šume, vrištine i grada. Sve to je prožeto jednom sada već prepoznatljivom melanholijom, ali i gotovo pankerskim besom. Mislim da neću reći ništa novo tvrdeći da je Pogačar najvažniji pesnik s ovih prostora nakon Tomaža Šalamuna.
Vladimir Arsenić, Booksa

Svakom svojom knjigom Marko Pogačar donese jednu čitalačku avanturu koja nam omogućuje da pojmimo šta znači zapravo biti potpuno posvećen jeziku, odnosno kako iz virova jezičkog vaditi one kamenčiće koje iznova možemo slagati u perlaste nizove različitih oblika, onako kako nam matica svekolikog bivanja ljudima omogućava. Ponoćni glagoli otuda u cijelom svom toku jesu književna struktura koja je nadasve inspirativna, ona koja omogućava da proputujemo izvan ovog pojavnog svijeta označitelja i označenog, a da smo opet tako silno utemeljeni u svemu što se oko nas nalazi. Na koncu, Pogačar svjedoči svojim literarnim horizontom one najprivlačnije linije zbog čega uopšte čitamo i prepuštamo se knjigama.
Đorđe Krajišnik, Oslobođenje

Višnje* *trešnje izrastaju na gustoj mreži asocijacija u kojoj se stih „kačiˮ na stih, a cele pesme oblikuju u fusnotama, gradeći paralelnu književnu konstrukciju u dijalogu sa osnovnim tekstom. Iako naizgled razuzdana i nesputano divergentna – u ovoj poeziji stvari nisu prepuštene slučaju. Ona je izraz autorovog složenog ali doslednog doživljaja pesničke slobode, kao nužde da se pesma oslobodi svoje prostorne zadatosti i da, probijajući tradicionalne granice, iznova umnožava perspektive i preispituje odnose među pojmovima.
Srđan Gagić

Prva knjiga pesama Đorđa Ivkovića pisana је jezikom neobičnog unutrašnjeg naboja koji prirodno razbija prepoznatljive okvire poetske forme. Кrećući se slobodno kroz široko polje asocijativnosti, usložnjavajući se u digresijama, često upornim, gotovo opsesivnim opisima Ivkovićev jezik ispisuje knjigu kiselo-slatkog ukusa: od prisnih prizora iz detinjstva, sa snažnom ali bliskom senkom oca, preko čudne, zaumne anatomije stvari, do tema otuđenosti i neuklopljenosti.
Uroš Kotlajić

Prevela s nemačkog: Nikolina Zobenica

Moj radni Tirol Friderike Majreker (1924–2021) zbirka je pesama nastalih između 1996. i 2001. godine i predstavlja vrstu lirskog dnevnika, albuma koji sadrži fotografije svakodnevice provučene kroz filter suptilnih i intenzivnih emocija lirskog subjekta. Veliki broj pesama posvećen je Ernstu Jandlu, njenom partneru i poznatom pesniku, koji je preminuo 2000 godine. Njegova odsutnost preliva se u stihove i meša sa nizom efemernih događaja, poput žbunja na rubovima šuma, smetova duž ulica, ili lica prijatelja, provocirajući govor koji preobražava statični svet, bojeći ga haotičnom dinamikom unutrašnjeg života pesnikinje.

Poezija austrijske pesnikinje inventivna je najpre u lelujavoj imaginaciji, koju oneobičene slike i iščašena sintaksa – kako originala, tako i prevoda – pomeraju od predmeta ka njegovim sastavnim delovima u kojima se gubi celina i zamagljuje oblik, i nazad ka predmetu čije smo konture već izgubili iz vida. Jezik hvata okolinu – mrtvu prirodu, obrise tela i bokore
bilja – i izvrće kožu subjekta osećanjima koja nadiru kroz guste stihove.

Pronalazeći svoj izraz na tragu nadrealističke i ekspresionističke tradicije, Friderike Majreker osmišljava svet u slikama i potom oslikava stihove kriptičnim jezikom, progovarajući iz različitih pripovednih uglova, sa kojih se tek naslućuje stalna pozicija poznatih prostor(ij)a. Ili, kako na jednom mestu tvrdi: „Pretvaram slike u jezik penjući se u sliku. Stupam u nju dok ne postane jezik”.

Emilija Vučićević

„Previše se pesnika ponaša kao sredovečna majka koja pokušava da natovi svoju decu kuvanim mesom i krompirom u sosu od suza”, piše Frenk O’Hara u svom manifestu.

Na istom tragu je i druga poetska knjiga Đorđa Ivkovića, After Svetog Đorđa, ta zbirka „baby carrot” pesama, planski ubranih pre semantičke zrelosti, ta načeta konzerva kembel supe koja je pala sa rafa fabrike da čitaocima prevari glad.

„Pre nekoliko godina kružila je beogradskim više-manje književnim krugovima jedna velika karta posetnica, na čijoj sredini stajalo je krupnim slovima napisano: Dis.” Ovako glasi prva rečenica Skerlićevog teksta o Utopljenim dušama, jednog od najčuvenijih kritičarskih „promašaja” u istoriji naše književnosti.

Pa ipak, gotovo neobjašnjivo samonikla, Disova poezija po svemu je ravnopravna sa poezijom najvećih pesnika evropske modernističke tradicije. Potonje generacije čitalaca, književnih kritičara i istoričara u Disovoj poeziji prepoznale su prvorazrednu modernu vrednost, a njeno otvaranje ka metafizičkim kvalitetima, vizijama, podsvesnim sadržajima i mogućnostima koje stoje s one strane plana realnosti, njena nova muzikalnost i iracionalistička „proširenja” u doživljaju sveta umnogome su odredili dalje pravce i tokove srpskog pesništva.

Ovaj izbor uključuje i pesme iz druge pesnikove zbirke, Mi čekamo cara, kao i izvestan broj ranih i neobjavljenih pesama, koje ukrupnjuju i zaokružuju sliku Disovog pesničkog iskustva i pravaca kojima se ono, u zavisnosti od svakovrsnih mučnih i nepovoljnih životnih i istorijskih okolnosti, kretalo od samog svog početka – slike pada u život iz „Tamnice” – preko izmicanja jave pred pogledom iz pesmama „Možda spava” i „Nirvana”, pa sve do samotničkih, ratom i razdvojenošću od porodice preobraženih tama poznih pesama.

Govor o poeziji Branka Miljkovića, pesnika koji je čitav svoj pesnički izraz organizovao okolo onoga što se „u dnu pesme krije“, praktično je nesvodiv na ispis na zadnjoj korici priređenog izbora iz njegove poezije. Miljković se, kao što je poznato, pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka afirmisao kao jedan od najistaknutijih predstavnika novog pesništva, a njegovi filozofemski pesnički iskazi, formalno i versifikacijski vrsno udešeni, zvučnost njegove melodije i simboličnost onoga što je stalo u nju smeštaju na presek neosimbolističkih i nadrealističkih kretanja u jeziku. Mnogo je razloga zbog kojih je pesniku koji je u građenju pesme zahvatao iz mitskih i folklornih slojeva, i filtrirao misaonost u aperturi visoke lirike, lako odrediti mesto u kanonu nacionalnog i jugoslovenskog pesništva, i smatrati takvo određenje objektivnim. A paralelno sa objektivnim, njegovo pesništvo i danas ima – možda i snažnije – sasvim subjektivno mesto u čitalačkim razvojima i doživljajima sada već nekoliko generacija: Branko Miljković je, rečju, jedan od najcitiranijih srpskih pesnika, a njegovi stihovi danas nadilaze karakter lirskog i upotrebljavaju se kao gnomski izrazi.

KKao nekakav terazijski bitnik pre bitnika, sa srcem liričara i bez dlaka na jeziku, i naivan i oduševljen, neizlečivo bolećiv i gotov na svađu sa Beogradom, ali i sa zemljskom planetom, sa čitavim kosmosom, on je sanjao, kao njegov „junak” Nikifor Morton iz knjige 77 samoubica, nekakvu „plastiku duševnosti, i razbijao glavu kako da digne zemaljsku loptu u vazduh.

Radomir Konstantinović Od dadaista je preuzeo parole, tipografske maštarije i poetiziranje kolokvijalnog govora mase i ulice, od futurista zaokupljenost tehnikom, sadašnjošću i neposrednom okolinom, od ruskih avangardista zaumnost, od nadrealista automatsko pisanje i socijalni bunt, od ekspresionista kinetizam i potrebu da u opštem ništavilu pronađe i označi tačku smisla na koju može računati umetnička potreba.

Pa ipak, svi ovi uticaji i postupci pervertirani su u poeziji zenitiste Branka Ve Poljanskog, izvrnuti na svoje naličje (samo)negacijom i ironijskim otklonom lirskog subjekta. „Cinik od neizmerne pradobrote”, kako je samog sebe krstio, sanjao je raspad uma, razaranje sintakse i balkanizaciju Evrope, tražio snagu u najprimitivnijoj elementarnosti, antilirizmu i dobro tempiranim paradoksima, i za svega nekoliko godina došao do vrhunca spontanog pesničkog govora, očišćenog od kulturalnih i književnih naslaga.

Predstavnik boemije i anarhoidnog bunta, lutalica i „genijalni nitkov”, Rade Drainac, mračni je prorok naše poezije između dva rata. Mada njegov pesnički glas ponešto duguje iskustvu slavnih savremenika – Rastka Petrovića i Miloša Crnjanskog – ipak je ostao upamćen kao samonikli pesnik, kome srce „večito u znak protesta bije”.

Lirsko tkanje samoprozvanog hipniste ispleteno je u hrabrim sudarima modernosti i primitivizma, kosmizma i egzotike, i uronjeno u maticu života i grubu realnost gradskog pejzaža. Ovaj izbor, izveden iz deset poetskih zbirki i jedne poeme, sadrži noćne meditacije, lirske minijature, ulisovske fantazije, deskriptivne i retorične biltene mentalnog stanja pesničke ličnosti, koji se prepoznatljivo razmetljivom sentimentalnošću slivaju u korito „jedne opšte kosmičke reke”.

Čitalačka odiseja počinje "Modrim smehom" (1920), ranim pesmama koje autor potpisuje imenom Radojko Jovanović i koje karakterišu dučićevski aleksandrinac, platonska erotika i egzistencijalna zebnja pred Bogom. Ipak, rano stvaralaštvo više je tu da naznači trenutak rađanja bučnog avangardnog alter ega, koji se prepušta ritmu slobodnog stiha, crhohumornoj ironiji, imaginarnim bekstvima, i čija raspevana pesnička rapsodija nadilazi tekst i izliva se u život. U susretu sa energičnim pesmama najzrelije zbirke "Bandit ili pesnik" (1928), pa sve do poslednjeg lirskog vapaja iz "Daha zemlje" (1940), čitaoci će konačno prepoznati intimnu biografiju našeg najvećeg, „bandita” u poeziji.

Averno je deseta knjiga poezije američke pesnikinje Luiz Glik, ovenčane svim značajnim američkim nagradama za poeziju i Nobelovom nagradom za književnost 2020. godine, što je umnogome doprinelo njenoj internacionalnoj recepciji.

Zbirka je naslovljena prema malom kraterskom jezeru blizu Napulja koje su u antičko doba smatrali ulazom u podzemni svet, i već time nagoveštava dve važne preokupacije pesnikinje, koje su u njenom delu u tesnoj vezi – priroda i mitologija.

Prikazi prirode u Avernu dosledno sugerišu mogućnost nekog pejzaža s one strane, iz Hadovog carstva. Persefona je zato ključna figura ove zbirke, budući da pripada obema svetovima i nijednom do kraja. Na različitim pozornicama, Luiz Glik u ovoj zbirci pri­kazuje ličnu dramu i borbu u jednom gotovo gnostičkom kontekstu, u kojem je smrt jedina stvarnost.

Njena sklonost ka paradigmatičnom očituje se u mitološkim i hrišćanskim univerzalijama, ali i u psihoanalitičkim obrascima. Ako je jedna od osnovnih poetičkih težnji zbirke bila da se pogled vrati na „stvari na koje se oslanjamo“, na prolazno, Luiz Glik nije zavaravala čitaoce da je u tome uspela. Štaviše, ona toliko često potencira svoje nedoslednosti, da pomišljamo da je to možda i deo njene stvaralačke strategije. Uvukla nas je u raspravu, zasipa nas argumentima, ali za kraj zbirke nam je ipak ponudila jednu slikovnu i intelektualnu bravuru, u kojoj uživamo iako ništa nismo rešili.

Teskobnim putem samootkrivanja, prevazilaženja gubitka i potrage za svrhom, Glik uspostavlja jedan estetski ambijent u kojem na pitanje „kako da podnesem zemlju?“, neminovan odgovor ne mora biti smrt. Pa šta vam još treba? (Iz predgovora Sonje Veselinović)

Kada je dvadesetčetvorogodišnji Rastko Petrović objavio 1922. zbirku poezije Otkrovenje ona je u srpsku posleratnu liriku pala kao jeretička bomba i odjeknula kao divlja psovka, pobegla iz krvotoka grozničave prirode pesničkog bića koje je prošlo golgotu Velikog rata. U dvanaest intenzivnih i egzaltiranih poema i trinaestom, blasfemično-poetičkom kredu („Probuđena svest [Juda]“), pesnik dopire do najdubljih ekstaza intrauterinskog života i traume rođenja, odnosno do najgrubljih telesnih senzacija psihičke realnosti. Pustolovno lirsko ja koristi pobunjeni biološki zavičaj i oporost naturalističkog porekla, seizmofrafski beleži neurotične potrese tela i damare mišića, i transponuje te čudesne i apokaliptične kliktaje i prognoze na estetski plan upravo da bi odgonetnulo ne samo sopstveno biće već i tajnu bića svakog čoveka. „Ništa nije prirodnije nego ova knjiga, danas, u našoj književnosti”, pisao je Miloš Crnjanski, inače jedan od retkih koji je u ovoj himni telu prepoznao na vreme „iskren glas bezbrojnih duša” i izuzetan stvaralački čin. Celokupni pesnički opus Rastka Petrovića gravitira oko Otkrovenja, pa je tako i u ovom izboru pesama sve okrenuto momentu kada je pesnik postao jedan od najagilnijih i najistaknutijih predstavnika avangarde u srpskoj poeziji

Sedma pesnička knjiga Vaska Pope Živo meso objavljena je 1975 i sadrži 37 pesama, nastalih u kratkom periodu od 1972. do 1973. godine. Strukturni novitet predstavlja odricanje od grupisanja pesama u cikluse i okretanje principu paralelizma. Reč je o drugoj vrsti cikličnosti, u kojoj parovi pesama (prva i poslednja, druga i pretposlednja itd.) grade, putem tematskih i motivskih analogija, kao i formalno-kompozicijskih podudaranja, koncentrične krugove u čijem središtu je devetnaesta pesma – „Vučje oči”. Ova pesma ujedno je i tematski ključ cele zbirke i kroz motiv euharistije bliže nam objašnjava naslovnu sintagmu („Davali mi je krišom / Sirovo meso da jedem / U vuka da izrastem predvodnika"), spajajući mitološko sa metafizičkim. U zbirci se insistira eksplicitno na toponimu Vršca, pesnikovom rodnom kraju, što sprečava generalizaciju urbanog prostora i njegovo pretvaranje u puki simbol. U Vršcu pesnik polako uči „šta je to u pesmi glavna stvar” („Čas o pesništvu”), najavljujući nova poetska načela; u Vršcu „limeni zapušači su stvorili / sazvežđe na traci zemlje” i čekaju „svog zvezdoznanca” („Zemaljsko sazvežđe”). Nakon Uspravne zemlje i Vučje soli, i u ovoj zbirci Popino pesničko ja traga za prvobitnim poreklom, propituje predačke figure i prepoznaje sebe u mitskom. Živo meso predstavlja verovatno i Popinu najvedriju knjigu. Ta vedrina počiva na sintezi humora i igre, „igre između života i smrti, mita i stvarnosti, jave i sna, fikcije i realnosti, igre metafizičke, iako uvek usmerene ka životu, u odbrani života” (D. Antonijević). Dvoznačna ironičnost, samoismevanje, crnohumorni karneval postupci su kojima se u ovoj zbirci odbacuju crnilo i pesimizam, odnosno kojima pesnički subjekt pokušava da odgonetne „smešnu tajnu” smrti

Već objavljivanjem Uspravne zemlje Vasko Popa se blago odmakao od svog prepoznatljivog lirskog fabuliranja, disciplinovanog nadrealizma i prkošenja socrealizmu apsurdnim humorom, napravivši zaokret u nacionalnom pravcu. Na temelju ciklusa „Hodočašća”, dakle, izrasta i njegova peta zbirka – Vučja so (1975) – čije su osnovne tematske preokupacije problemi identiteta i porekla, odnosno pesnikova svest o istorijskoj uslovljenosti. U ovim pesmama lirsko ja se konfrontira sa svetom jer pokušava da ga shvati, tumači i razume polazeći od onog prvobitnog i uzročnog, roneći do bezmernih dubina mitološkog sećanja cele jedne nacije. Reč je o zbirci koja je toliko kompaktna kao celina da se nameće pitanje autonomije određenih pesama. Vučja so ima sedam ciklusa u simetričnom rasporedu, poput levka po broju pesama, i govori o Hromom vuku, starom prehrišćanskom srpskom plemenskom bogu, čija uspomena nastavlja da živi u pričama, kultovima, legendama i ritualima. Ove pesme su omaž toj ambivalentnoj figuri dobra i zla, života i smrti, izumiranja i opstanka, tom predačkom duhu srpskog naroda. Bukvalizacija idiomatskih izraza koji se u svakodnevnom jeziku koriste u metaforičkom značenju, kombinovanje semantički nekonvencionalnih pojmova, jezičko-stilska raznovrsnost realizovana primenom govornog jezika i žargona, neologizama i arhaizama, kao i dominantno predstavljanje apstraktnih fenomena u obliku opipljivih, fizički prisutnih predmeta – neke su od poetskih strategija kojima se pesnik u ovoj zbirci služi na putu između materijalnog i spiritualnog, između „vučje gladi” i „zvezde vodilje”, u svojoj potrazi za ključevima zemaljskog poretka i ljudske sudbine.

Simbolički opseg treće zbirke Vaska Pope obuhvata drevne simbole, alhemičarsko iskustvo, ezoterične vizije, slovenski folklorni mit i čitaocu se nudi kroz asocijativne slike koje pesnik povlači iz riznice kolektivnog sećanja. Kosmološka snoviđenja u Sporednom nebu (1968), koja se kolebaju između humorne dvosmislenosti ironije i crnohumornog apsurda, u centar kosmosa stavljaju čoveka, ali otkrivaju i kosmos u čoveku. U nizu ulančanih poetskih zagonetki pesnik napušta čulne predstave, nebu i nebeskim telima, u maniru narodne poezije, daje aspekt živog, ljudskog, a svojim unutrašnjim okom sagledava suštinu predmeta, pojava i iluzije sveta. Zbirka se sastoji od sedam ciklusa („Zev nad zevovima”, „Znamenja”, „Razmirica”, „Podržavanje sunca”, „Raskol”, „Lipa nasred srca”, „Nebeski prsten”), a svaki od ciklusa sadrži sedam pesama, čime se prepoznatljiva strukturna cikličnost ojačava misticizmom brojeva. Pitagorejski impuls našeg najpoznatijeg pesničkog Zvezdoznanca, ostvaren i u pesmi „Zaboravljeni broj”, ovu svojevrsnu svemirsku odiseju sa bajkovnim mehanizmom čini jednom od najbolje komponovanih poetskih zbirki u srpskoj poeziji.

Istovremeni izlazak iz štampe tematski različitih pesničkih zbirki (Vučija so, Kuća nasred druma i Živo meso) 1975, prema mišljenju jednog dela književnih istoričara, ukazuje na nameru Vaska Pope da u procesu repersonalizacije sopstvene poezije prikaže tri ravnopravne komponente pesničke ličnosti: mitsku, kolektivno-političku i ličnu. Zbirka Rez iz 1981. godine taj poetički rez legitimizuje u smeru ličnog iskustva i nove društvenosti, koja predstavlja temelj oko koga se okuplja pomenuti vertikalni kolektiv mita i horizontalni kolektiv političke zajednice. Ovih 37 pesama nastalo je u periodu od 1970. do 1980, a dvokrilna kompozicija iz Živog mesa – sa centralnom pesmom kao kičmom zbirke – prelila se i na ovu zbirku. Pesme u Rezu imaju nešto od iskustva proznih tekstova, nešto intencionalno pripovedačko u sebi, pa ne treba da čudi što su neretko okrenute ka završnoj poenti. Tonalitetom osavremenjenog govornog jezika, uz povremene ilustracije i adresirane posvete, ove pesme govore o problematici urbanog života, donoseći, po pravilu, samo njegove tamne strane, a njihov socijalni angažman uronjen je duboko u svakodnevicu: od topole koja postaje žrtva prosperirajućeg saobraćaja u velikom gradu do jugoslovenskih radnika u tuđini.