FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

Rečnik žargona i kolokvijalnog govora srpskog jezika Borivoja Gerzića pruža preko 10.000 reči i izraza uz stručno leksikografsko uređenje. Ovo monumentalno delo donosi jedinstvenu leksičku bazu koja obuhvata sav kolokvijalni i žargonski govor od prvog rečnika Dragoslava Andrića iz 1974. godine pa sve do današnjih dana. Autor je decenijama prikupljao, analizirao i klasifikovao izraze, ne samo savremene već i arhaične, vodeći računa da budu zabeleženi u svom pravom obliku i kontekstu. Svi pojmovi u rečniku nose akcenatske oznake, leksičke etikete i primere upotrebe, što omogućava korisnicima da u potpunosti razumeju značenje i primenu izraza. Ova verzija rečnika nije samo dopuna, već potpuno nova i stručno uređena knjiga, nastala uz saradnju i recenzije vodećih domaćih i stranih leksikografa. Na ovaj način čitaoci dobijaju neprocenjiv uvid u bogatstvo i slojevitost srpskog jezika, naročito njegovog neformalnog i žargonskog segmenta.

Zbirka Ja svako Borivoja Gerzića zaokružen je pesnički poduhvat koga čine zrele, crnohumorne, opore i onespokojavajuće pesme.

U njihovom središtu se nalaze promišljanja na ontološke teme (život je slepa volja za nečim / nasuprot ničemu / secikesa... nebo je praznina), fragmenti svakodnevice (događaje merimo po / njihovim posledicama), kao i serija snova (trampu je supruga zabranila da puši / on ulazi u drveni poljski ve-ce…). Vrlo su suptilni tračci povezanosti sa Biblijom (od potopa do Knjige postanja iz pesme koja otvara rukopis). Posebno je dobra navodna pomirenost sa nemirom, a u njenom korenu nalazi se još veći nemir.

Komunikativni i neposredni, stihovi su lišeni svake patetike i opštih mesta, dok neočekivan zaokret ka ironizaciji religijskog iskustva pred kraj knjige daje čitavoj zbirci dodatni kvalitet (oci na nebesima / volite jedni druge... ako će jednog dana sve / nestati, koji je smisao / postojanja? / nestajanje? / ne-stajanje?). Zbir reskih, iskupljujućih momenata!

Tačka gde se linija života okončava ponekad baca novo svetlo na dotadašnji život pojedinca. Montenj je rekao da se o jednom životu može suditi tek kad se zna njegov kraj i da onaj koji bi ljude poučio kako da umru, poučio bi ih i kako da žive. Ova knjiga sastoji se od vinjeta koje govore o poslednjim trenucima nekih poznatih ljudi (jer je njihovo umiranje uglavnom dobro dokumentovano). Ostaje da se vidi da li priče o njihovom odlasku bacaju drugačije svetlo na njihovo delo (ili ga smrt ipak ne dotiče) i da li, ovako sakupljene zajedno, govore nešto više o ljudskoj sudbini (ili je reč samo o krajnje šarolikoj koreografiji moriendi bez ikakvog posebnog smisla).

Raznolikost čina umiranja (kao i raznolikost življenja), može da govori i o nečemu drugom: da su sve to samo manifestacije jedne pojave s bezbrojnim (ovozemaljskim) maskama. Pojedinačan život uvek se gasi, vrsta kao da traje; lično je bezvredno (opšte možda nije) i, na čudan način, lično nastavlja da bivstvuje kroz opšte. Epiktet je, opet, davno napisao: „Smrt, izgnanstvo i sve strašne stvari svakoga dana neka su ti pred očima, i to poglavito smrt; i nikada ti neće pasti na pamet nijedna gadna misao niti ćeš žudeti za bilo čim što je neodmereno.