Tačka gde se linija života okončava ponekad baca novo svetlo na dotadašnji život pojedinca. Montenj je rekao da se o jednom životu može suditi tek kad se zna njegov kraj i da onaj koji bi ljude poučio kako da umru, poučio bi ih i kako da žive. Ova knjiga sastoji se od vinjeta koje govore o poslednjim trenucima nekih poznatih ljudi (jer je njihovo umiranje uglavnom dobro dokumentovano). Ostaje da se vidi da li priče o njihovom odlasku bacaju drugačije svetlo na njihovo delo (ili ga smrt ipak ne dotiče) i da li, ovako sakupljene zajedno, govore nešto više o ljudskoj sudbini (ili je reč samo o krajnje šarolikoj koreografiji moriendi bez ikakvog posebnog smisla).
Raznolikost čina umiranja (kao i raznolikost življenja), može da govori i o nečemu drugom: da su sve to samo manifestacije jedne pojave s bezbrojnim (ovozemaljskim) maskama. Pojedinačan život uvek se gasi, vrsta kao da traje; lično je bezvredno (opšte možda nije) i, na čudan način, lično nastavlja da bivstvuje kroz opšte. Epiktet je, opet, davno napisao: „Smrt, izgnanstvo i sve strašne stvari svakoga dana neka su ti pred očima, i to poglavito smrt; i nikada ti neće pasti na pamet nijedna gadna misao niti ćeš žudeti za bilo čim što je neodmereno.
