FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

Le cadavre exquis / izuzetni leševi, je grafička igra ili kolektivno pisanje koje su nadrealisti pokrenuli 1925. Prvi su to učinili Žak Prever i Iv Tangi. Pridružio im se najpre Marsl Dijamel. Sva trojica stanovali su u istoj kući u ulici du Château broj 54 u Parizu. Potom su to prihvatili i ostali nadrealisti i cadavre exquis je postao, i dugo ostao, najvažnija i najprovokativnija nadrealistička igra. U Sažetom rečniku nadrealizma koji su 1938. godine objavili Andre Breton i Pol Elijar on je definisan kao igra koja se sastoji u tome da više osoba napiše jednu rečenicu ili nacrta crtež a da niko od njih ne zna ko je prethodno, i kako, u pisanju tog teksta ili u crtanju sudelovao. Princip igre je sledeći. Okupi se grupa učesnika i svaki od njih piše svoj deo rečenice (ili nacrta svoj deo crteža) redosledom imenica – glagol – dopuna/e, a da ne zna šta je prethodni napisao (ili nacrtao). Prva tako napisana rečenica koja je igri „pozaj-mila“ ime bila je: „Leš – izabran – popiće – vino – novo.“ Osnovni pokretač i ove, i ostalih kreacija ovog tipa, jeste nesvesno koje su nadrealisti, inspirisani Frojdom, intenzivno proučavali.

Do vizuelnih pesama pristiže se različitim postupcima. U igri su crtež, često kombinovan s drugim elementima, realizovan – na primer – na novinskom materijalu, kombinacija crteža i teksta, strip, korišćenje pisaće mašine, upotreba slovnih, brojnih znakova, hemijskih i matematičkih formula, kolaž (najprisutnija „tehnika“).
Konkretna poezija, preskočimo li mnogobrojne preteče, pesnički je fenomen pedesetih godina prošlog veka u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Konkretisti se služe, poput dadaista i konstruktivista, i geometrijskim znacima, formulama, ikonografijom… Osnovni cilj je razlaganje jezika na njegove sastavnice i ponovno, vizuelno i zvučno, sklapanja onoga što je bilo semantički „rastvoreno“. Unutar neoavangarde konkretna poezija se smešta pored vizuelne (spoj slika i reči), zvučne (eksperimentiše zvukom i glasom), performativne (kombinacija glasa i gestova) poezije. U interakciji je s novim medijima i tehnologijom, stalno otvorena ka novom. Zadobija političku dimenziju uključujući se u društvene proteste u nameri da reformiše društvo.
I vizuelna i konkretna poezija predstavljaju pravu planetarnu, sverazumljivu, književnost. Ona je, posebno prva, i univerzalna pošto je slika razumljiva svima a jezik postaje, ako ga uopšte ima, samo prateći element. Poezija se ne može vratiti na staro. Jednom osvojeno, osvojeno je zauvek.

Ukleti pesnici najvećma su učili od ukletih pesnika koji su im prethodili. Postoji, podzemna, tradicija ukletog pesništva. Jadna je svaka književna kritika i svaka književna istorija koja to ne uviđa i o viđenom ne podnosi pošten račun.
I pored svega, i uprkos svemu, njihov je život, jednako kao i njihova poezija, bio, i bila, proslavljanje apsolutne slobode. Oni sami jesu sprženi Ikari. Ono što nam je od njih ostalo jeste pregršt sunčanih mrva. One svetle. Mala su sunca.
Ostali su zauvek, i nepopravivo, i nezaboravivo, mladi. Oni među pesnicima ove antologije čija je samrtna hora zakucala blizu dvadeset pete njihove godine, mnogo godina (za njih!) pre toga ispevali su pesme koje su pokazivale, i dokazivale, da pravi i autentični pesnici nesumnjivo jesu.

Letrizam je prvi avangardni pravac koji se pojavio posle Drugog svetskog rata, najradikalniji među pravcima koji su se ikada pojavili. Sasvim razumljivo, to je bila reakcija na ono što su svetu doneli fašizam, holokaust, stradanja i nepojamna ratna razaranja, ogromne ljudske žrtve, nepregledna groblja i ruševine. Reakcija je mogao biti jedino krik i letrizam ga je doneo. U srušenom svetu, pod ogromnom senkom Zla koje je njime ovladalo, i umetnost je morala da progovori o krhotinama, mrvicama onoga što je nekada postojalo, ružnoći koja je nadvladala lepotu čineći je sasvim izlišnom i običnom maskom za sve ono anti-humano što je protutnjalo svetom ostavljajući, kao peti jahač Apokalipse, onaj koji je u sebe uneo ona stara četiri drevna, iza sebe nepreglednu pustoš. Progovorila je. Letristi su pomislili da ljudi treba da se vrate duboko u sebe ne bi li iznova vaskrsnuli. Razbili su, ne samo rečenicu, već i samu reč, lomeći je na slogove, potom na glasove, da bi se najzad sjurili u samu tišinu. Tišinu koja je nemost, kuća ništavila, nebitak sam. Posle krika došla je tišina.

Žan-Pol Sartr pribeležio je: „Razlika između čoveka i životinje jeste u tome što čovek može život da okonča samoubistvom.“ Na svim ljudima, ne samo piscima, je da učine sve što je u njihovoj moći da ta razlika ne ostane jedina koja postoji. Osporava je već i to, što je teško dokazati kako životinje nikada samoubistvu ne pribegavaju. Čhartišvili nas podseća kako se pričalo kako je Mocartov pas umorio sebe na kompozitorovom grobu. Plinije Stariji bio je mnogo duhovitiji od francuskog egzistencijaliste. Po njegovom mnjenju, jedini koji ne može sebe da poništi, stoga što je po definiciji večan, jeste Bog. Samoubistvo je, po ovom autoru, najveći i najplemenitiji poklon kojim ga je Gospod darivao. (…) Ukleti pesnici najvećma su učili od ukletih pesnika koji su im prethodili. Postoji, podzemna, tradicija ukletog pesništva. Jadna je svaka književna kritika i svaka književna istorija koja to ne uviđa i o viđenom ne podnosi pošten račun.

Kada se sve odabrano pročita, imaće se uvid u pesme koje su pesnici čiju je ruku vodila smrt ponudili svojim čitaocima. Ubedićemo se još jednom kako se one bitno razlikuju od onih koje su napisali pesnici koji se nikada nad ambis ništavila nadneli nisu. Ta razlika uslovljena je, verovatno, najviše time što su prokleti pesnici koji se u našim antologijama nalaze pevali drugujući sa smrću, te je teško razlučiti šta su napisali oni sami, a šta ona koja je u njima boravila. (…) Neprestano treba imati na umu, kada se o samoubistvu piše, ono što je autor Biotanatosa, veliki metafizički engleski pesnik Džon Don napisao: „U celokupnoj istoriji ne postoji toliko primera lukavstva i domišljatosti, hrabrosti i besa, pokazanih u ime spasavanja života, koliko ih je bilo pokazano u ime njegovog uništenja“.

Pisati o samoubistvu i samoubicama verovatno jeste gledanje u ponor. Ali, ne pada se uvek u njega. Eros je – sasvim moguće, više no verovatno – jači od Tanatosa. Ili nas, naprosto, ne bi bilo. Za nas, samoubistvo je tema kao i svaka druga. Kada smo se već latili nje, ideja nam je iscrpsti je / „pokriti“ do kraja. Pesnici kojima je samoubistvo bilo tema živeli su u tom ponoru ili su pokušavali, bilo da su ga prihvatali – ređe – kao svoj dom ili – češće – kao stanište drugih, da se sučele sa njim i podnesu svoj izveštaj o onome što su videli ili o onome što su doživeli. Nadneli smo se, posle njih, i zajedno sa njima, nad ponor i podnosimo naš izveštaj o onome šta se vidi na dnu.

Signalizam je avangardni stvaralački pokret nastao s težnjom da zahvati i revolucioniše sve grane umetnosti od poezije (literature) preko pozorišta, likovnih umetnosti i muzike do filma, unoseći egzaktan način mišljenja i otvarajući nove procese u kulturi radikalnim eksperimentima i metodama, u okviru permanentne stvaralačke revolucije na koju su naročito uticale tehnološka civilizacija, civilizacija znaka, sve veća primena nauka i naučnih metoda, posebno matematike, u raznim oblastima ljudskog života, i pojava kompjutera kao novih stvaralačkih instrumenata, inspiratora i realizatora umetničkih ideja. Pesme najavangardnijih pesnika veoma retko, ne samokod nas, nalaze mesto u antologijama koje sastavljaju tobožnji veliki poznavaoci pesničkih prilika. Neoavangarda, kao i avangarda, još uvek se tretira kao nešto što utzv. „pravu“ poeziju ne spada, ili samo jedva spada. Sami neoavangardni pesnici ne mire se s tim i sami, vrednujući avangardno, sastavljanju antologija sa avangardnim tekstovima pristupaju. Najbolji naši neoavangardisti u najznačajnijim svetskim antologijama nisu zaobilaženi: pre je svet od nas samih postao svestan nesumnjive vrednosti onoga što su oni stvorili.

Cilj ove antologije nije bio čisto antologijski: ona se ne zadovoljava izborom najboljih, reprezentativnih, ostvarenja naših nadrealista, već pokušava da iz cela pokaže njihova ostvarenja, jednako i želje i ambicije kao i domete i neosporno ostvarene rezultate. Ona je manje cvetnik, a više riznica, trezor iz kojeg svaki znatiželjni čitalac može da zahvati ono što hoće i ono što mu se svidi. Uz stvarno nezaobilazne pisce i umetnike, ona prikazuje i one koji su se pišući zabavljali, kao i one kojima je pisanje bilo prolazna avantura. Kao i sam nadrealizam, uostalom.

Srbi i erotska poezija gotovo nikada, na prvi pogled, nisu bili u dosluhu. Erotsko smo skrivali kao zmija noge, amputirali, gnušali ga se. Ali, ono je nalazilo mogućnost objave, klijalo iznutra, narastalo, prskalo.

Knjiga koja je pred vama pokušala je da zbere antologijske erotske pesme srpskog pesništva od najranijih dana do trenutka u kojem jesmo. Po nama, i ova poezija prava je i autentična lirika. Ona ima, i mora da ima, i metafizički naboj jer, po Ernestu Grasiju, „erotsko je stanje onoga koji se nalazi između bića i nebića“.

Zahvat kojim je obuhvaćena srpska erotska književnost je izuzetno širok: od narodne poezije preko dubrovačkih pesnika, on vodi do najznačajnijih srpskih književnika poput Milorada Pavića i Danila Kiša, pa sve do pesnika najmlađe generacije.

Odlučili smo da predstavimo frankofonu afričku poeziju ubeđeni da je našoj čitalačkoj publici – i ne samo da bi se njena znatiželja zadovoljila, već i da bi se sapesništvom nama prilično nepoznatom ali ponekad stvaranom i od velikih svetskih pesnika – jedna ovakva knjiga potrebna kako bi se mnoge predrasude razbile i ukazalo da veliki pesnici nisu mogući samo u okvirima tzv. velikih poezija, već svuda u svetu. Po Sartru, crnačka poezija na francuskom jeziku, koju on naziva orfejskom, je „danas jedina velika revolucionarna poezija“. „Od Haitija do Kajene postoji samo jedna ideja: ispoljiti crnačku dušu. Crnačka poezija je jevanđeljska, ona donosi dobru vest: crnaštvo je ponovo nađeno“. Crnci nemaju svoj zajednički jezik i zato im je potrebno pravo „dovijanje“. Moraju da nađu jezik koji će im omogućiti da ispolje, ogole svoju dušu. Velika je razlika između evropskih i crnačkih pesnika: „Današnji evropski pesnik pokušava da dehumanizira reči kako bi ih vratio prirodi; crni glasnik, međutim, hoće da ga defrancizuje: on će da ih zdrobi, da prekine njihove uobičajene asocijacije, da ih nasilno spaja“. Sartr izdvaja tamtam, njegov zvuk, čitav koloplet asocijacija koje on izaziva. Pošto je tada crnaštvo bilo aktualno, i pošto su ga zagovarali svi bitni pesnici i mislioci sa crnog kontinenta koji su pokušavali da se užlebe u francusku kulturu a da pritom zadrže i poprilično od svog iskonskog porekla, Sartr se pozabavio i time da ga odredi: „Ali mada crnaštvo u suštini izgleda nepokretno šikljanje, jedinstvo falusne erekcije i vegetalnog rašćenja, ono se ne može iscrpsti samo tom poetskom temom. (…) Apsurdnom utilitarnom nemiru belca crnac suprotstavlja smirenu autentičnost svoje patnje“.

Knjiga predstavlja plod dugogdišnjeg istraživanja i prikupljanja poezije srpskih pesnika iz celog sveta. Ona sadrži pesme 150 pesnikinja i pesnika, koji su pisali dok su privremeno ili trajno boravili izvan granica Srbije. Neki od njih izbegli su pred ratovima, neki su bili politički emigranti, a neki su odlazili iz ekonomskih razloga.

U knjizi su sakupljeni radovi pisani u dugom vremenskom rasponu, od srednjeg veka (Domentijan, Teodosije…) do današnjih dana. Između ostalih, tu su i pesme Dositeja Obradovića, Disa, Milutina Bojića, Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Danila Kiša, ali i Nine Živančević, Nebojše Vasovića, Čarlsa Simića, Monija de Bulija, Milovana Danojlića, Boška Tomaševića… Obuhvaćen je širok raspon pesnika različitih vrednosnih opredeljenja i književnih struja kojima pripadaju.

Antologija koju je priredio Dušan Stojković sadrži poeziju 191 pesnika, njihove biografije, ilustracije i fotografije, na 900 strana, u tvrdom povezu.

Zbirka koja je pred vama pruža maksimalno širok uvid u nadrealističku poeziju napisanu na francuskom jeziku. Njeni tvorci, njih sto devedeset jedan, rođeni su, osim u Francuskoj, još u trideset dve zemlje. Unutar Neprekidne nesanice poezije nalazi se bonus-antologija pesništva belgijskog nadrealizma koja obuhvata devetnaest pesnika i šezdeset pet pesme, kao i mini antologija nadrealističke kanadske poezije sa pet pesnika i devetnaest pesama. Tu je, takođe, i antologija pesništva pesnika koji su pripadali grupi Le Grand Jeu. Jedanaest ih je (Anri, de Buli, Delon, Domal, Žilber-Lekont, Mine, Odar, de Renevil, Ribmon-Desenj, Serne i Šabren) a prevedene su trideset tri njihove pesme. Mogla bi se oformiti mala antologija od priloga onih pesnika koji su sarađivali unutar Pokreta otpora u časopisu La Main à plume. Dovoljno je i pesnikinja da bi se od njihovih pesama dala skladati antologija ženskog nadrealističkog pesništva. Veliki broj zastupljenih pesnika su slikari (mnogi su mnogo poznatiji i cenjeniji kao takvi).

Termin nadrealizam uzet je od Gijoma Apolinera koji je kao nadrealističku odredio svoju dramu Tiresijine dojke (napisana 1916, igrana 1917). U isto vreme istu reč je koristio i u programu za mjuzikl Parada Žana Koktoa i Erika Satija. Pamtimo i njegovu rečenicu: „Kada je čovek odlučio da oponaša hod izmislio je točak koji ne naliči nozi. Tako je, i ne znajući, stvorio nadrealizam.“

Postoji krak planetarne književnosti, upravo onaj koji mi pokušavamo našom antologijom da predstavimo. Pesme koje smo birali pesme su kojima reč nije najmanja jedinica. Osnovni atom ovog pesništva postalo je, i ostalo, slovo, glas. Ove, i ovakve pesme, barem u futurističkoj, ali i u dadaističkoj i letrističkoj, poeziji izgovarale su se i postajale osobena glasovna poezija. Dadaista Hugo Bal, na primer, izvodio ih je u posebnim performansima. Ako se vizuelna poezija sa slikarstvom bratimila, za glasovnu/fonetsku možemo reći kako ona to sa muzikom čini.

U našu antologiju uključili smo i pesme kojima vitla najekstremnija neologizacija. Novoskovane reči uvek ostaju reči koje čitaoci ovih stihova ne znaju, ne upotrebljavaju ih u svome govoru i nemaju nameru to da učine. One tvore zasebni jezički kosmos velikih jezičkih pesničkih inovatora koji nemaju nikakve ambicije da njime „zaraze“ pesničke konzumente. Takav je naš Koder. Takvi su Hlebnjikov i Kručonih. Aleksandar Vučo i Dušan Matić koji pišu, pesnički se nadmećući, pesme istog naslova – „Zarni vlač“.

I glasovne, kao i vizuelne, pesme bile su pesnički otklon od onoga što je bilo sasvim uobičajeno, poetički eksces. No, njega je gotovo neprestano bilo i on je bila neka vrsta podzemne struje koja je lirikom uporno tekla. Simias sa Rodosa (IV vek pre nove ere) stvara pesme u obliku sekire, krila i jajeta. Njegov zemljak, Dosiados pesmu oblikuje kao dva oltara, a Teokrit piše pesmu u formi Panove svirale. Još pre Simiasa, u petom veku pre nove ere, u Aristofanovim Pticama ptice horski progovore svojim ptičjim jezikom. Ubuduće se, započeto nastavlja.

ĐORĐE MARKOVIĆ KODER:
PLJUŠTALAC

Pljuštalac, ѕ. Um, bilo ma u kojoj struci Nauuke, veštini, vnutrostrojno razvijen, nedokučimo uviđa u slezu sa Srcem probudi sva čuvstva, unaštesrdči svaku Otnosicu k` vilovu, i u tajnoj pokajci suzu roni pa romori:
Zemsko znanje!
Roso pranje,
Ravka Slada!

Starost mlada.
Zujke Nizvat
Zemzrice svat.
Stik pauka
Tisma muka.
Ravak sporim (falim)
Plitke morim […] To na nešto srce učim,
Kad Sundica plitke lučim
Ostajemo obojega Lušt
U utrobi Ospa, srca pljušt.

MIROLJUB TODOROVIĆ:
JAKGE CAGLAN KEGULJAR

jakge caklan keguljar
bogz ljeglavab
jepi cugaravi
gomgen đaga cagegav


regelipte
vegoti kageja
žudi mu žuga
degla ljuglavab
ljajuispr keguljar

IVO ANDRIĆ:
LILI LALAUNA

Lala lula, luna lina
Ala luna lani lana
Ana lili ula ina
Nali ilun liliana

Lila ani ul ulana
Lani linu ul nanula
Anali ni nina nana
Ila ala una nula

Alauna lul il lala
Alilana, lan, lu, li, la.
Nalu nilu nun ninala
Nala una an anila.