FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

Gordana Radovanović je rođena 23. avgusta 1963. godine u Mariboru.

Piše pesme, haiku i kratke priče. Više puta je nagrađivana na konkursima za poeziju i kratku prozu. Nekoliko pesama joj je prevedeno na bugarski, engleski i makedonski jezik, a pojedini haikui su joj objavljivani na engleskom, italijanskom, rumunskom, japanskom, nemačkom i kineskom jeziku.

Autor je jedanaest samostalnih knjiga: »Dok pevaju kapi svetlosti« – zbirka poezije, »Pet koprena sna« – priče, »Brodeći za maglinama« – pesme, »Lile u noći« – zbirka haiku poezije, »Kremen« – pesme, »Anđeli i oni drugi« – priče, »Mađioničar« – pesme, »Mihoľske vatre« – zbirka haiku poezije, »Pesme za poletarce i malo veću decu« – zbirka pesama za decu, »Pod jedrom mesečeve barke« – zbirka haiku poezije i »Na tamnoj strani pesme« – zbirka pesama.

Po obrazovanju je diplomirani inženjer mašinstva, profesor informatike, profesor engleskog jezika i književnosti i diplomirani komunikolog.
Živi u Banjaluci.

Gordana Radovanović je rođena 23. avgusta 1963. godine u Mariboru. Piše pesme, haiku i kratke priče. Više puta je nagrađivana na konkursima za poeziju i kratku prozu. Nekoliko pesama joj je prevedeno na bugarski, engleski i makedonski jezik, a pojedini haikui su joj objavljivani na engleskom, italijanskom, rumunskom, japanskom, nemačkom i kineskom jeziku.

Autor je jedanaest samostalnih knjiga: »Dok pevaju kapi svetlosti« – zbirka poezije, »Pet koprena sna« – priče, »Brodeći za maglinama« – pesme, »Lile u noći« – zbirka haiku poezije, »Kremen« – pesme, »Anđeli i oni drugi« – priče, »Mađioničar« – pesme, »Mihoľske vatre« – zbirka haiku poezije, »Pesme za poletarce i malo veću decu« – zbirka pesama za decu, »Pod jedrom mesečeve barke« – zbirka haiku poezije i »Na tamnoj strani pesme« – zbirka pesama.

Po obrazovanju je diplomirani inženjer mašinstva, profesor informatike, profesor engleskog jezika i književnosti i diplomirani komunikolog.
Živi u Banjaluci.

Aleksa Šantić pesnik multinacionalnog Mostara

“Sve nam se više čini da Šantić nije sam potražio azil ulepoti poezije. Pre bi se moglo reći da je sama poezija našla svojazil u lepoti ovog čoveka. Bio je srpski pesnik, a muslimani su ga,kažu, osećali da je njihov. Kada je umirao, mora da se ceo Mostarvajkao: Kuda će sad Aleksa? U raj ili dženet? Mostar se prekopoezije i života Alekse Šantića izvio na jedan tako zagonetannačin da nam se iz daljine pričinjava kao blizak i naš a kada smou njemu - svečan i uzvišen.Kada se iz svojih daljina približavamo Mostaru, pa ako se tajnaš nailazak poklopi i sa sumrakom, pri prvoj, a neizbežnojpomisli na Aleksu Šantića, prepustimo se malo i poeziji.Osetićemo se kao da ne ulazimo u grad, nego u pretprazničko veče”.
– Stevan Raičković za svečani broj lista “Zora”

Jedan od najpoznatijih pesnika pre svega srpske (ali i muslimanske), lirike na razmeđi XIX i XX veka, Aleksa Šantić, rođen je u višenacionalnom Mostaru gradu u srcu Hercegovine, 27. maja 1868. godine u srpskoj, građanskoj i trgovačkoj porodici od oca Rista. Imao je dva brata Peru i Jakova, kao i sestru Radojku koja se udala za Aleksinog prijatelja pesnika Svetozara Ćorovića. Život u trgovačkoj porodici, gde se porodični posao, pre nosio s generacije na generaciju, frustrirajuće je delovao na pesnički talenat mlađanog budućeg pesničkog velikana, ali mu nije smetao da velikan stiha i postane. Poštujući tradicionalne porodične vrednosti tog doba, odlazi na školovanje za trgovca u Trst kod privatnog učitelja Ljudevita Vuličevića i u Trgovač ku školu u Ljubljani, odakle se vraća u Mostar 1883. godine. Po povratku sa školovanja stupa na posao u trgovinskoj radnji svog oca.

“Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije“. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad.” – napisao je o začecima književnog rada Svetozar Ćorović. Bio je jedan od osnivača kulturnog lista “Zora” kao i predsednik Srpskog Pjevačkog Društva “Gusle” koje je osnovano 1888.godine. Tu je upoznao i družio se sa poznatim pesnicima tog doba:Svetozarom Ćorovićem, Jovanom Dučićem, Osmanom Đikićem i mnogim drugim koji su poput Šantića obeležili epohu u kojoj suživeli i stvarali.

U društvu “Gusle” iskazao je svoje raskošne talente, sem štoje vodio društvo, bio je i: recitator, glumac, pevač, solista naviolini, horovođa, kompozitor… Tako je u “Guslama” ostavio neizbrisiv trag svoje svestrane ličnosti.

Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem 1896. i 1897. godine biva urednik lista “Zora” a 1898. tu funkciju deli sa Jovanom Dučićem.Svojim delovanjem, i delanjem svoje pesničke sabraće, AleksaŠantić od lista “Zora” stvara prvorazredni kulturni događaj nesamo za bosansko-hercegovačku književnost već i za celokupnu srpsku književnost.

U listu svoje radove objavljuju: Stevan Sremac, Janko Veselinović, Simo Matavulj, Radoje Domanović, Ivo Ćipiko, Branislav Nušić, Jovan Skerlić i mnogi drugi srpski književnici. Sa “Zorom” sarađuju i Hrvat Antun Gustav Matoš iSlovenac Ivan Cankar. Učešćem književnika sa prostora Hrvatske i Slovenije, “Zora” predstavlja klicu jugoslovenske ideje u književnosti.Negde oko 1907. godine Šantić počinje da se pomalo bavi politikom sa ljudima okupljenim oko lista “Narod” koji počinje da izlazi u Mostaru. Već u vreme aneksione krize, 1909. godine,pod pretnjom hapšenja, zajedno sa Svetozarom Ćorovićem beži u Italiju. Po povratku iz izgnanstva postaje poslanik u Bosanskom saboru, a za vreme balkanskih ratova vatreni je zagovornik slobodarskih ideja koje podrazumevaju oslobađanje, sada već, ex-jugoslovenskih prostora od svih zavojevača. Zbog takvih ideja tokom Prvog svetskog rata često biva hapšen kao talac i optuživan za izdaju Austro-ugarske monarhije i buntovništvo. Srpska kraljevska akademija ga je izabrala za svog dopisnog člana 3. februara 1914. godine.

Kraj rata dočekuje u znaku nacionalnog i ličnog stradanja a ostatak života, do smrti, provodi u materijalnoj bedi, ali se književnog stvaralaštva ne odriče. Umro je 2. februara 1924. godine u rodnom Mostaru od, tada neizlečive bolesti, tuberkuloze. Nepoznati pesnik je dopisao jedan stih na Šantićevu pesmu “Emina”, koja se i danas izvodi kao jedna od neprevaziđenih sevdalinki, i taj stih se peva u gotovo svim integralnim, muzičkim verzijama “Emine”:

“Umro stari pjesnik,
Umrla Emina
Ostala je tužna
Bašta od jasmina
Razbio se ibrik
Uvenulo cvijeće
Pjesma o Emini
Nikad umrijet’ neće”

Aleksa Šantić bio je mnogo više od pesnika koji je napisao „Eminu“ - po kojoj ga mlađe generacije danas uglavnom prepoznaju. Bio je humanista koji je upozoravao da se rodna gruda ne napušta. A iznad svega Mostarac koji je voleo svoj grad i koga je grad voleo svim srcem. Za takve vrednosti u Mostaru, čini se, danas nema mesta. Zato je čuvena mostarska gimnazija koja je do građanskog rata devedesetih godina nosila Šantićevo ime, danas samo Gimnazija Mostar, dok je Šantićeva ulica postala Ulica Mile Budaka. Ali veliki pesnik je samo “skrajnut” u stranu u svom rodnom i voljenom gradu, i nadamo se da to neće dugo potrajati. Dan danas u okolini Sombora postoji naselje Aleksa Šantić koje je dobilo ime po ovom velikom pesniku 1924. godine. Formirano je za potrebe srpskih dobrovoljaca iz Prvog svetskog rata.

Stvaralaštvo Alekse Šantića

Stvaralaštvo Alekse Šantića počinje krajem XIX veka i obeležava početak XX veka. Prvu pesmu objavio je 1886. godine a prvu zbirku pesama 1891. godine. Na pesničko formiranje, ovog velikog pesnika, ex-jugoslovenskih prostora, najviše su uticali Vojislav ilić i Jovan Jovanović Zmaj, sa naših prostora, a veliki udeo imao je i veliki nemački pesnik Hajnrih Hajne. Šantić je iskazivao divljenje i prema drugim nemačkim romantičarima, koji su, takođe, uticali na stvaranje njegovog pesničkog profila. Od svojih uzora veoma lako je prihvatao ideje i razrađivao na svoj,
osoben način. Poezija Alekse Šantića oslanja se na ljubavnu, nacionalnu i socijalnu tematiku, što ga, na neki način odvaja od, takođe, poznatih pesnika njegovog doba Jovana Dučića i Milana Rakića, koji su u svoju poeziju unosili nove evropske vrednosti u pesništvu. Sudbonosno vezan za poeziju sa ognjišta, sa pravom nosi epitet nacionalnog pesnika. Književna kritika nije blagonaklono gledala na Šantićev stil pisanja. Na samom početku, oštre kritike i nimalo birane reči u njima („... Šantić u ljubavnoj lirici „brblja, koješta“...“) mnoge pesnike bi naterale da se okanu ćorava posla i okrenu svom svakodnevnom ispraznom životu, no ne i Aleksu. On je upornošću jednog iskrenog Hercegovca, mada nedovoljno obrazovan, „radio“ na samom sebi, i već posle nekoliko godina iz njegovog pera klizila je poezija koju ni kritika nije mogla, i da je htela, da ignoriše. Najuporniji u podeli negativnih kritika mladom pesniku bio je kritičar Bogdan Popović, veliko ime književne kritike tog doba, on piše o Šantiću:

„G. Šantić dobro piše kad piše dikcijom koja mu je poznata, dikcijom koje obrazac imate u Branka (Radičevića – prim. SK) i u narodnom pesništvu, i kojom su sa srazmerno malim razlikama, prema svom temperamentu pisali i Zmaj (Jovan Jovanović – prim. SK) i Jakšić (Đura – prim. SK). A piše rđavo kad piše onim umetničkim, kitnjastim stilom, kojim su naši pesnici počeli pisati od Vojislava Ilića, i koji se uglavnom sastoji u traženju živoposnih i beleženju suptilnijih pojedinosti, u biranju lepih reči (lepih po značenju i po izgovoru, u većem šarenilu boje i preliva. Međutim ni on ni većina njegovih drugova nisu za takav stil bili spremni. Tim stilom je naročito teško pisati: tu su pojedinosti češće i suptilnije, prelivi tananiji, potreba za maštom i emocijom veća, a i harmoniju je tu mnogo teže održati; u tom stilu pogdekad greše i veliki veštaci. Tim će pre grešiti naši pesnici, u kojih i inače stil nije nikad bio najjača strana. Čovek se uči na obrascima, a obrasci na kojima su se naši pesnici mogli učiti tom stilu bili su nesavršeni u mnogom pogledu. Oni naši pesnici koji su znali samo srpski (a to je najčešće slučaj sa današnjim našim pesnicima) imali su i malo obrazaca i obrasce najčešće sumnjive vrednosti...“

Bogdan Popović je s pravom u svojim kritikama pominjao i Šantićev jezik, ponekad i nerazumnjiv, kao da je pesnik u očajničkoj potrazi za rimom kratio ili produžavao reči čineći ihnerazumljivim. Te su kritike imale očigledno pozitivan uticaj na Šantića koji vremenom sve više obraća pažnju, trudeći se da usavrši svoj „kitnjasti stil“. No nijedna, pa i najlošija kritika nije mogla od Šantića da napravi izveštačenog pesnika, ostajao je veran svom narodu i govoru i emocijama naroda iz koga je potekao i sa kojim je živeo.Deceniju kasnije posle kritike Bogdana Popovića, Jovan Skerlić piše o Šantiću u „Istoriji nove srpske književnosti“:

„Šantić je počeo podražavanjem Zmaja, tim je podpao pod jakuticaj Vojislava Ilića, i za dugo se nije mogao osloboditi tuđih uticaja. Za poslednjih desetak godina on se razvio u originalnogpesnika, koji ima dva osnovna i jaka osećanja: žarku ljubav prema svome narodu, i duboku setu za mladošću koja odlazi. Iskren i prirodan, on u stihove stavlja otkucaje svoga srca, i peva ne kao pesnički zanatlija no kao čovek koji je sve to živeo i osećao. On je jedan od onih koji su obnovili stariju, gotovo zaboravljenu patriotsku poeziju, davši joj stvarniju i razumniju sadržinu, a
isreniji i topliji ton“.

Skerlić je o Šantiću pisao još, na primer jedno vrlo zanimljivo i pre svega jako afirmativno mišljenje:

“… najbolji rodoljubivi pesnik naš, koji poniženu i gotovo zaboravljenu rodoljubivu poeziju podiže do njene negdašnje visine iz doba Zmaja i Jakšića”.

Kada se sve sabere Šantić ne samo da nije bio miljenik kritike, već ga je ona ponekad i “ubijala u pojam”, mada, da li zaslugom kritike ili njegovim pesničkim sazrevanjem, izgledalo je kao da “umesne” primedbe kritičara usvaja i menja u svojoj poeziji, ono što, nije bilo “savršeno” i “po meri”. Da mu odista nepravedne i negativne kritike stvarno ozbiljno smetaju može se pročitati iz jednog Šantićevog pisma iz 1912. godine, gde kaže:

“Od sinoć kako sam u pošljednjoj svesci “Ljetopisa” pročitao kritiku Vase Stajića na moju knjigu pjesama još ne mogu da sebi dođem, kao da me neko po mozgu smanderiso’… Šta sve u toj kritici nije rečeno? Na prvo mjesto i glavno moj kritičar ističe da nemam nikakva talenta, da nisam pjesnik, a drugo – da sam pozajmljivao građu za pjesme od Dučića, Rakića i Veljka Petrovića, naročito od ovog pošljednjeg. Međutim, ja sam sve svoje pjesme skoro napisao prije nego li se V. Petrović javio, a naročito pjesme patriotske. Da je ova kritika izašla u jednom političkom listu, ne bih se na nju ni osvrnuo. Ali pošto je izišla u “Ljetopisu” kome je danas urednik jedan T. Ostojić, boli me i veoma boli i za dugo neću imati mira niti volje za rad, sve dotle dok bar jedan bolji kritičar naš ovu kritiku ne obori ili je ne potvrdi, pa da jednom znam na čemu sam. Htio sam pisati Skerliću, ali sam od toga odustao, jer se bojim da ne bi krivo tumačio da sam malodušan i sujetan. A vjeruj mi, niti sam malodušan ni sujetan, nego me samo nepravda boli, jer onaku kritiku nisam bar ovoga puta zaslužio, jer ipak držim da nešto vrijedim”.

Ljubavno pesništvo Alekse Šantića odiše žalom za neostvarenim ljubavima. Posebno, što je, prvo, bio zaljubljen u Anku Tomlinović, gde je vera bila smetnja da svoju ljubavnu žar zadovolji. Anka je bila katoličke a Aleksa pravoslavne vere. Potom, propala mu je ljubav i sa Zorkom Šolin, bogatom mostarkom, čija je porodica uticala da se Zorka trajno ne veže za mladog pesnika. Obhrvan ljubavnim jadima njegova ljubavna poezija ne odiše optimizmom već ih obeležava snažna emocija ljubavne tuge.

Ljubavna poezija Alekse Šantića obeležena je i jakim uticajem bosanko-hercegovačkih narodnih pesama tog doba. poznatijim kao sevdalinke. Poezija smeštena u prirodnom okruženju, tamo gde je nastala, gde se događala: u baštama, hamamima, pod šadrvanima, pod mušebacima, s mirisom đula i behara... odiše čežnjom za neostvarenim ljubavima. Devojke u njegovim pesmama su okićene đerdanima, zanosnih bokova, imaju lepotu nedodirljivih žena... opisane jezikom neostvarene čežnje, one i dan danas, muškim čitaocima Aleksine poezije, dočaravaju žar koju je i on osećao dok je te pesme stvarao. Veličinu takve ljubavne poezije umeju da shvate samo oni koji mogu da vole i znaju šta je to patiti zbog ljubavi. U poznijim godinama neostvarene ljubavne želje i čežnja prerastaju u žal za mladošću, što je dakako odlika svih romantičnih ljudi koji s godinama sagledavaju šta su sve propustili i tek tada pronalaze puteve koje u mladosti nisu mogli da sagledaju. Na drugoj strani Aleksa Šantić piše vrlo upečatljivu socijalnu poeziju, ni malo ne mareći, što u istoj, bez imalo milosti, bičuje građanski stalež kome i sam pripada. Ta socijalna nit, danas bi se mogla nazvati angažovana, u poeziji Alekse Šantića pre svega je inicirana teškim položajem seljaka i radništva, razapetim između bezdušnih vlastelina i okupacione austro-ugarske oligarhije, spremne da iscede poslednju kap znoja iz napaćenog naroda. Vapaj ugnjetenog naroda, pre svega seljaka i pečalbara koji sa znojem okupane zemlje i brodova koji ih vode u nepoznato gledajući u nebo, traže, “Hljeba, hljeba!”. Pesmom “Ostajte ovde”, poetskim urlikom punim opravdanog gneva, Aleksa poziva “ pečalbare” da ne odlaze “trbuhom za kruhom” i grade na svom znoju tuđi bolji svet. Zadojen srpskom ali i jugoslovenskom idejom, on je fanatično na strani onih koji su spremni da ostajući na ovim prostorima, daju sve, pa i sebe, za bolje sutra naroda kome pripadaju. U nekim strofama pesimistički nastrojen ipak, ma kako to sad nekom bude gorko zvučalo, Šantić govori: “vaskrsenje ne biva bez smrti”.

Poveznicu između socijalne poezije i nacionalno osvešćene pronaćićemo lako u pesmama koje je Aleksa Šantić, tokom svog plodnog poetskog delatništva, pisao daleko od rodne grude. Ako je u ljubavnim pesmama, neskriveno koketirao sa muslimanskim sevdalinkama, pesmama iz naroda, onda se u nacionalnoj poeziji Aleksa Šantić dobro snalazio imajući za uzor srpske narodne pesme, junake i mitova iz najsvetlijih srpskih dana. Sveti Sava, mit o Kosovu, srpski vladari i junaci u rodoljubivoj poeziji Alekse Šantića predstavljaju barjak pod kojim je pozivao da se oslobođeni, vaskoliki srpski narod, okupi za konačno oslobođenje od stega svekolikih zavojevača. Bilo bi nepravedno istaći, da je Aleksa Šantić u svojoj rodoljubivoj poeziji mislio samo na srpski narod. Naprotiv, upravo u tim vezama socijalne i rodoljubive poezije, Aleksa je uspešno povezivao i druge narode, pre svega muslimane i hrvate, da se ujedine u ideji za oslobođenje od tuđinske vlasti.

Logično je da pripadnost srpskoj etničkom korpusu, za rezultat ima i najveći deo pesama u kojima je srpstvo na prvom mestu, što je svakako iniciralo Skerlića, da, (gore navedeno, u kritikama), Šantića proglasi “najvećim rodoljubivim pesnikom”. Naprosto moramo zaključiti da je Aleksino rodoljublje bilo široko kao i njegova balkanska, hercegovačka duša, začeta u višenacionalnom Mostaru! Slično je razmišljao i dr Vojislav Đurić koji je upravo na
ovu temu, u predgovoru, svojih SABRANIH DELA – Alekse Šantića, zapisao:

“Šantićeva patriotska poezija ne sastoji se samo iz temperamentnih pokliča, iz lirskih deklaracija, iza kojih bi stajao nekakav apstraktni narod i otadžbina, nego – najčešće – iz živih i inpresivnih slika naših ljudi i naše zemlje”.

ZBORNIK MEDITACIJA je petnaesti multimedijalni Zbornik u izdanju „Kreativne radionice Balkan“

Sadrži:

147 autora
185 radova

- 33 prozna rada, uključujući i predgovor
- 8 radova aforizama
- 83 pesme (82 plus + prevod na slovački)
- 1 rad haiku
- 33 tvitova
- 17 radova slika
- 8 fotografija
- 1 karikatura
- 1 kolaž
- QR cod

Zbirka poezije „Ostrvo leptira“ Anđele Stefanović sastoji se iz uvodne, završne i šest ciklusa ljubavnih pesama između njih.

Da sve lepo i teško u životu počinje leptirima u stomaku, nagoveštava nam uvodna pesma: „Leptir u stomaku“, nakon koje sledi šest ciklusa u kojima versi pogađaju svaki damar i podeljeni su: VERSI O LJUBAVI I MORU; VERSI O LJUBAVI; VERSI SAMOĆE; VERSI O TAJNI LJUBAVI; VERSI IZGUBLJENI U SNOVIMA; VERSI BEDEMA SAMOĆE ‒ koji svedoče da ljubav nije samo laka i lepa, da ume da bude i bolna, da je patnja uzvišeno i univerzalno osećanje, tiče se oba pola (te je manji broj pesama napisan u muškom rodu). Svi versi predstavljaju faze ljubavi, ali i sazrevanja ličnosti, a završna pesma „Ostrvo leptira“ nije uteha, već ishodište i dobra osnova za srećne, nove početke, stoga ovu poeziju će čitati sve generacije i u njoj pronalaziti mir i spokoj, ali i snagu. -Marina Đenadić

Prva knjiga hrvatske književnice Lele Vučković Radmanović uspešne pesnikinje i autorke sjajnih kratkih priča. Za prvu knjigu objavljenu u Srbiji odabrali smo izbor najzapaženijih priča i pesama iz opusa književnice.

Koliko godina zaista ima pesnik? U veku u kojem živimo uveliko postoje specijalne klinike koje određuju „pravu“ starost čoveka na osnovu stanja njegovih organa. Međutim, to kod pesnika ne vredi. Rezultat njegovog „tehničkog pregleda“ u otisku je duše. A za takva merenja ne postoje lenjiri, lakmus-papir ili Gajgerovi brojači. Jedino merilo pesnikove duše je njegova poezija.

Ana Nikolić, mlada pesnikinja poreklom iz Loznice, nam je u svom poetskom prvencu „Pesme za odrasle“ ponudila mustru svoje duše i svoga doba. Otvarajući ovu knjigu, čitalac otvara prozor Anine duše i gleda u nju. A u njoj vidimo na početku, dete. Ko je prvo biće čijeg postojanje dete postane svesno? Majka. Zato je baš majka u naslovu i biću pesme kojom autorka otvara zbirku. Ona je njena „snaga, magnet za sreću, religija“.

Prvi stih ove pesme („majka je moja pesma“) može se protumačiti i drugačije. Majka je pesma, ali možda je i sama pesma neka vrsta majke koja rađa umetnika, opet i opet...

U prvom delu knjige pesnikinja je dete. Svitac koji lebdi nad knjigama kao nad Malim princem. Kao Zvončica nad Petrom Panom, simbolom večitog detinjstva. Ona bi da zauvek ostane dete okruženo Deda Mrazevima i Baba Martama.

Ovakav sadržaj pesama savršeno je ispraćen stilom i formom. Ono što je vidljivo na prvo čitanje je potpuno odsustvo aktuelne estetike koja je karakteristična za pesnike mlađe generacije. I pored toga što ne insistira na rimi, ona je daleko od danas dominantne razbijene, postmoderne forme i od pesama koje su više performans, slem, nego klasična poezija.

Njen stih je čist, lagan, prirodan. Na momente deluje kao da čitamo dečiju poeziju, a zapravo, radi se o poeziji večitog deteta. Bića koje je stasalo na Jovanu Jovanoviću Zmaju, Vladislavu Petkoviću Disu, Miki Antiću i mnogim drugim stanovnicima čitanki i lektira.
Ipak, razigrano dete iz prvih pesama odrasta pred našim očima. Ubrzano i pomalo tužno. Čitalac želi da ga uspori, jer dobro zna šta ga čeka. Kao što je Prometej platio kaznu krađe vatre od bogova, tako i autorka postaje svesna tamne strane ovog sveta. Motiv starmale melanholije, nostalgije za vremenom koje je još tu, dopire sve češće, kako se udaljavamo od početne stranice. Tako će na jednom mestu Ana napisati:

„Nekada smo bili deca -
Voleli i praštali sve i svima,
Nekada su snovi bili važniji
Od onoga što imamo u snovima...“

Svitac sa početka knjige pretvara se u Antićevu „pticu u večnom pubertetu“. Ta ptica i dalje leti okolo, ali sve češće navlači stari kaput da bi se prisetila vremena i mirisa kojih više nema. Rođendani i prve ljubavi nižu se jedni za drugim, ali svaki taj dukat radosti ima dva lica, a jedno je uvek „povuklo vlagu“.

Promena atmosfere i uvođenje motiva ljubavi, prolaznosti i starosti, pa i smrti, ne menja estetiku pesama. One su i dalje suptilne, dečiji iskrene i bez suvišnih reči. Čitajući ove pesme proničemo i sami u dušu pesnikinje za koju se ne zna da li je dete koje nikad nije odraslo, ili možda dete koje je odraslo prerano?

Takva suptilna duša ne može da ostane nema na nepravde društva. Stoga, romantična devojčica sa početka postaje buntovni borac protiv nepravde sistema i piše o tome kako „najveća uštva, bez zasluge i znanja, postaje organ društva“. U ovim pesmama oseća se pravdoljubivi impuls jednog Sime Pandurovića, žica Bećkovića, pa donekle i rok – poeta, poput Štulića i Bore Čorbe.

Iako je krhka i svesna nemogućstva potpunog trijumfa, pesnikinja ne ide do krajnje rezignacije. U pesmi „Potrošačko društvo“ ističe kako magarci i klovnovi mogu da je nateraju na traženo ponašanje ali ne mogu da poseduju njen um i slobodu misli:

„...ne mogu mi uzeti um
ni želju da menjam svet
Ni nadu da ću u tome uspeti...“

Hemingvej je u romanu „Starac i more“ napisao da „čovek može biti uništen ali ne i pobeđen“. Ana Nikolić je u zbirci „Pesme za odrasle“ pokazala da dete može da odraste, ali ne mora da prestane da bude dete. Tuge, smrti, neki martovi i juni, uštve i akrepi potrošačkog društva, samo su, balaševićevski rečeno, crne boje na portretu života, bez kojih one bele - ne bi vredele.

Stihovi poslednjih pesama jasno govore da je devojčica sa početka postala žena. Svesna prolaznosti ali i toga da je umetnost večna. Sve ono što stvaramo i čime oplemenjejemo ovaj svet ostaje i posle nas, a uvek će biti drugih koji će nastaviti misiju.

Zato su ovo pesme za odrasle. U kojima žive mala deca. - Miodrag Stošić

Uz Brankove pesme može se voleti, veseliti se, ali i tugovati i promišljati o životu. Pesme se mogu podeliti na one u kojima dominira uticaj narodne poezije, i druge stvorene pod uticajem evropskog romantizma.

U prvoj grupi su pesme koje govore o mladosti, čulnoj ljubavi, prirodi, na autentičan način, ali sa snažnim oslanjanjem na narodno pevanje. Najistaknutije pesme ove skupine su „Putnik na uranku“, „Devojka na studencu“, „Vragolije“, „Ukor“, „Kletva“, i kao kruna svega „Đački rastanak“. Ta poema obuhvata gotovo sve motive Brankove poezije: rastanak sa zavičajem, ljubav, prirodu, mladalačka uživanja, prijateljstvo, rodoljublje, i doživljava se kao Brankovo najbolje delo. Slagao bi svako ko bi rekao da posle ove pesme nije poželeo da ode u Karlovce, u plodne vinograde, da zaigra u „vilovitom“ kolu...

A čežnjive, melanholične duše pronalaze se u Brankovim pesmama stvaranim pod uticajem evropskih romantičara. One se najčešće bave temom nesrećne ljubavi, rastanka, smrti drage, kao što su „Dragi“, „Dva kamena“, „Jadi iznenada“, i među njima najpoznatija „Tuga i opomena“. U njima već dominira osećanje sete i velikog bola, uvodi se i motiv smrti koji će najrazvijenije biti obrađen u pesmi „Bolesnikov uzdisaj“ i „Kad mlidijah umreti“. Poslednja, izuzetno lična pesma obuhvatiće dva najznačajnija motiva Brankove poezije: ljubav i oduševljenje životom i tužni predosećaj smrti. Branko kao da je sve već unapred znao. I ne znajući, anticipirao je svoju sudbinu stihovima: „Mnogo hteo mnogo započeo...“, naslutio je svoju smrt, ali i u pesmi ostavio želju da počiva na njemu najdražem mestu – Stražilovu...

Priredio Stevan Krstec Starčinski

PESNIČKE STAZE JOVANE OBRADOVIĆ
(Recenzija)



Mlada književnica– Jovana Obradović prethodne je godine objavila pesnički prvenac u kojem je objedinila poeziju i lirsku prozu u zanimljivu poetsku celinu, najavivši da je na pomolu srpskog pesništva jedna nova poetesa kojoj je ljubav osnovna preokupacija, a što je sasvim razumljivo i prihvatljivo, s obzirom na njene godine i njenu potrebu da se to uzvišeno osećanje neprekidno neguje.
Uprkos vremenu krajnje otuđenosti u ovom našem savremenom svetu, koja je prisutna i kod mladih, autorka Jovana Obradović uporno, evo i u svojoj drugoj knjizi, peva o najuzvišenijem čovekovom osećanju. Iznenadila je prijatno svojom odlučnošću da piše poeziju sa ljubavnom tematikom u vremenu alijenacije i svekolikog nesaglasja sa emotivnim životom, o čemu je već pisano u recenziji za njenu prvu knjigu.
Na početku ove, 2022. godine mlada poetesa, evo, već ima novu knjigu u kojoj se veoma originalno i uspešno mešaju žanrovske strukture. Naime, radi komparacije i uviđanja „rasta“ ove umetničke imaginacije, navodimo da su u prethodnoj zbirci na prvom mestu bili stihovi kao dominantno opredeljenje i fokus ove mlade književnice, a na kraju se ističu tekstualni zapisi koje smo žanrovski preciznije odredili kao lirsku prozu. U svojoj drugoj knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU Obradovićeva je inovirala postupak organizacije tekstova.
Nova zbirka je imenovana inspirativnom i veoma zanimljivom naslovnom sintagmom SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU, gde se uočava da jedan simpatičan detalj na nečijem obrazu može značiti čitav kosmos i biti povod za radost, vedrinu, sreću, za ljubav...
Takođe, naslov ove knjige ubedljivo gradi stilsku figuru sinegdohu, u kojoj jedan efektni detalj preuzima funkciju celine, pokazujući da je možda od nje i značajniji, s obzirom da je istovremeno i metafora za pozitivnost, za vragolasto prepoznavanje i prihvatanje ljubavi, a sve to zajedno naginje ka simpatičnoj, možda i infantilnoj iskrenosti. To odmah čitaoce može asocirati na pesmu Vaska Pope, gde se njen naslov, kao i njena suština temelji upravo na figuri sinegdohi: „Očiju tvojih da nije“.
Zanimljivo je i to da pesnikinja uočava detalj na licu, kada se obično u okupiranošću savremenom tehnologijom ne primećuje ni čovek. Ona se stihovima suprotstavlja široko rasprostranjenom trendu koji često primećujemo kod mladih, da se „lepo druže“ za istim stolom, svi sagnuti nad mobilnim uređajima, nemi i odsutni jedni za druge. Ovu, pomalo ironičnu, ali i bolno-tužnu konstataciju upoređujemo sa rečenicom poljske književnice Olge Tokarčuk, koja je takvo stanje stvari i okolnosti uvidela, nažalost, i kod najmlađih, u svom slavnom romanu Beguni: „Kažu da se mnogo dece igra sa izmišljenim prijateljima“(2019: 88).
U novoj zbirci Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU odnos poezije i proze je drugačije organizovan, reklo bi se na pimereniji, estetskiji i na smisleno ubedljiviji način. Tome je, svakako, možda i ponajpre, doprinela činjenica, a što treba istaći, da je pesnikinja uvela sentencije kao posebni vid izražajnosti koje su se mogle primetiti u prethodnoj zbirci, ali ne kao autonomne celine, već unutar pesama, ili kao delovi koji su prenesvesno i spontano, inkorporirani u stihove. Sve ovo ukazuje i na zreliji iskorak ove mlade pesnikinje ka novoj izražajnosti i ka uređenijoj poetskoj emocionalnosti.
Sada su u slojevitim strukturama predstvaljene naizmenično sentencije, potom, prozni lirski zapisi, kao lirski medaljoni filigranski doterani, i stihovi, koji jesu u skladu sa osnovnom emocijom, ali su organizovani i u vidu sadržajne priče kroz koje često provejava dijalog kolokvijalnog jezičkog izraza. Ta posvećenost dijalogu kao osnovnoj odlici dramske žanrovske strukture je upadljiva potreba mlade osobe za razgovorom kao osnovnom sponom razumevanja i bliskosti među ljudima. Čini se da upravo taj nedostatak u životu savremenog čoveka utiče da književnica iznova podstiče dijalošku formu izražavanja i onde gde se po odlikama žanra ona ne očekuje.
Dakle, mlada poetesa Jovana Obradović nije, kako je to uobičajeno, organizovala tekstove prema ciklusima, već je pristupila originalnijem načinu podele poezije, proznih zapisa i sentencija, po kompozicionom principu red sentencije, red poezije, red proze, gradeći tekstovne koncentrične krugove koji se šire i pretapaju smisleno jedan u drugi. Nekom čitaocu će možda delovati da nema čvršće semantičke veze između njih, ali da bi se ta veza uočila neophodno je doživeti, čitajući knjigu, „prisniju“ vezu sa njom i ponirati u njene dublje smislove.
Ponekad tekstovi deluju lepršvo, mladalački opušteno, primereno godinama mlade književnice, ali iz te fine jednostavnosti izbija katkad, kao iz nekih dubina bistri izvor, zrelo promišljanje koje može da iznenaditi, kao da dolazi od mnogo starije i životno iskusnije osobe.
Kao kredo ili moto ove pesničke zbirke ističe se misao: “Svaka priča o tebi počinje tom malom savršenošću – tvojom smejalicom na desnom obrazu.“ Izdvojena i istaknuta fontom italikom, ova misao na samom početku stihovanja obznanjuje, kao univerzum pojedinosti, njenu veliku temu o ljubavi, čime se mapira i otklanja prisustvo praznine koju inicira savremeni način života i trajanja, kada je sve podvrgnuto brzini, kada su ljudi, pa i najmlađi, podređeni neminovnostima civilizacijskog napredovanja, koja volšebnim koracima grabi napred, udaljavajući pri tom čoveka od njegove suštinske prirode.
Već u početnoj pesmi: “PRIRUČNIK ZA BUDUĆU LJUBAV“ autorka Obradović koristi pogodnu i intimističku formu obraćanja. Svoje misli upućuje nekome ko bi se mogao zaljubiti u nju, koristeći vešto, verovatno po ugledu na slavnu Kiplingovu pesmu „Ako“, stih sa početnom uslovnom rečenicom u inverziji i njenim najučestalijim pogodbenim veznikom ako: „Ako ikad poželiš / da se zaljubiš / u mene“.
Ove stihove autorka varira i gradira, ponavljajući ih srazmerno, do samog kraja pesme, ističući da je protiv svake lažne emocije i izvrtanja ljubavnog osećanja u profanost i u patetičnost, što je opet u raskoraku sa vremenom u kome živimo, gde se ljubav, izgleda, pretvorila u čudno i opako biće izveštačenosti. Protiv takvog bića Obradovićeva se uporno bori svojim emocijama pretočenim u stihove.
Sledi potom sentencija-pitanje i odgovor na njega, u vidu eha na tu zapitanost:
„Koliko jednom pesniku znači njegova pesma – eto, toliko.“
//ako se ikad zapitaš koliko//.
Ispod je konstatacija i pomisao da li će se to pitanje ikad postaviti. Opet uočavamo kondicionu (uslovnu) zamenicu kojom se intezivira mogućnost pogodbenosti. Izvesna setnost proizilazi iz saznanja i opšteuvreženog mišljenja o besmislenosti pesničkog stvaralaštva. Zato je odgovor neutralan, neodređen, a značenje naizglen minimizirano, ali u tom malom odgovoru:“– eto, toliko“ sačuvana je zamisao, mudrost i istina da sve na ovome svetu može značiti baš toliko, možda malo, možda mnogo, kako ko odmerava situaciju, uostalom tako je i u samom životu.
Pesma NEDODIR je napisana u prvom licu muškog roda i u direktnoj je sprezi sa prethodnom, mogli bismo reći sa uvodnom pesmom, koja je napisana u prvom licu ženskog roda. Ona je njen odjek i iskazani očaj mladog čoveka kome nedostaje bliskost dragog bića: „Krvavo / pljujem / sve reči / koje ti nisam rekao, / a poželeo sam“. Sve ono što nije rečeno peče i boli, a nedostatak dodira kao blagorodnog okrepljenja dovodi do očajanja i stradanja. Na kraju pesme izdvojen je „zaključak“ koji se u suštini podrazumeva, pa možda na prvi pogled deluje suvišno, ali se ovim ispravnim stilskim postupkom apostrofira i naglašava misao: //eto šta sve jedan nedodir može da učini čoveku//.
Funkcionalna je i veoma ubedljiva kovanica nedodir u kojoj je sublimirana sva istina o potrebi svakog čoveka, mladog ili starog, žene ili muškarca, slabog ili jakog za dodirom kao izrazom prisnosti, topline i poverenja.
U muškom rodu, u formi obraćanja napisana je i pesma NAKON TEBE, gde se stiče utisak da se radi o epistolarnoj formi, o nekom pismu koje je potom pesnikinja pretvorila u stihove, u veoma lepu pesmu. Čini se, da je doživljajnost drugosti veoma duboka, pa je zato bilo lako, ili se samo tako čini, pretočiti emociju drugog u ličnu osećajnost. Stilska ubedljivost ovih stihova ogleda se u personifikaciji koja se niže iz stiha u stih: „slabosti / uspavane /na tvom ramenu. Potom, putevi urezani na dlanovima: „Ostali su,/ na tvojim dlanovima, / urezani moji putevi“.
Kako smo već primetili, u recenziji na pesnički prvenac Jovane Obradović, ova mlada i darovita književnica je vešto gradila sinesteziju, stilsku figuru u kojoj se različite čulne senzacije vešto prepliću:
”Sinestezije smatramo najupečatljivijim figuralnim izrazom u poeziji Jovane Obradović, uz konstataciju da je njena poezija za sada izvan tog kruga, što je predstavlja i određuje kao poeziju postignute atmosfere, utiska, doživljaja, ambijenta“(2021:132).
Upravo tu već uočenu potrebu da se iskaže na moderaniji stilski način, gde su čulni utisci važni, primećujemo i u njenoj drugoj knjizi:
„Zaljubljenost je kad mi ti kažeš da je ljubav žute boje i ja ti verujem.
Ljubav je kad ja vidim da je crvene boje, ali je ofarbam da bude žuta.“
Veoma je upečatljiva ova navedena sentencija gde se emocija boji, a kakve je boje, to je najmanje važno, saopštava pesnikinja. Najbitnije jeste da se ona može prilagođavati voljenoj osobi.
„Dobiješ priliku da postaneš najlepši crtež, a ipak izabereš da ostaneš najobičnija žvrljotina.
Pretužno.“
U navedenoj sentenciji nailazimo na figuru poređenja u kojoj neko gubi mogućnost da izraste u najlepši crtež, a eto, desi se, čak se čini i ličnim izborom, da se ostane na nivou obićne žvrljotine. Pesnikinja Jovana Obradović tako šalje duboko promišljenu poruku da propuštene prilike, nepromišljenost, možda i mladalačka brzopletost i želja da se što šre i bez napora stigne do zacrtanog cilja, dovodi do fatalnih grešaka i do gubitka. Odjek ili odgovor na ovu pesnikinjinu konstataciju je pridodat izraz „Pretužno“, koji je i mogao izostati, s obzirom da se to tužno podrazumeva, a nekada može biti i u vezi sa velikim životnim promašajima, pa čak i tragičnim iskustvma.
Stihove poznatih autora, pesnika ili pak pop muzičara pobuđuju ustreptale trenutke jake emotivnosti što možemo prepoznati u stihovima:

„Danas gotovo da svi znaju
da je Van Gogh na tebe mislio
kada je pevao o moru bez obala,
jedina bezgraničnosti svih mojih granica,
planirana slučajnosti moja izmaštana“
(MORE BEZ OBALA)



„Miroslav Antić hoda na rukama,
a ja bih,
evo,
zbog jednog plavušana,
čak i letela.“
(STAZE PESNIKA)

Jedna pesnička kosmogonija kao posebnost može inspirativno delovati na stvaranje novih stihova kroz probuđena osećanja. Razumljivo je, to su stvaraoci koje mladi vole, a pre svega Miroslava Antića, čiji stihovi odišu mladošću i svežinom i mnogo godina posle njegovog odlaska.
Kao i u prethodnoj knjizi i u ovoj najnovijoj, Jovana Obradović stvara duže pesme u kojima se skladno smenjuju kraći i nešto duži stihovi, katkad i sastavljeni samo od jedne reči. Tim naizmeničnim smenjivanjem krtakih i dužih stihova gradi osobeni ritam kojim se ne dozvoljava upadanje u značenjsku i melodijsku monotonost. Ritam koračanja, kretanja gradom, bat koraka koji kao da odzvanjaju u stihovima. Pesme imaju svoju priču, ponekad su prožete dijalogom, a iznad svega zaodenute su osnovnom emocijom, što ih suštinski čini tipično lirskim tvorevinama.
Neke pesme su kraće, kao recimo pesma SATURNOV PRSTEN, gde se prepoznaje ljubav na distanci, u nagoveštajima, slučajnim susretima („ulicom slučajnih susreta“), gde se: „stvra po jedan novi krug ljubavi“. Gradski ambijent, dugačka ulica, slučajni susreti sa dragom osobom svetle kao zvezde u beskrajnom i nedokučivom svemiru.
Sceničnost, atmosfera gradskog ambijenta i slikovitost, takođe se razvijaju u ovoj zbirci, kao i u prethodnoj, ali se sve suvišno i opterećujuće briše i otklanja. Čini se da se u duhu Platona i njegovog poznatog spisa Gozba, gde dve osobe u svetu uporno traža svoju drugu polovinu... Mnoge se često ne nađu, a kada se to dogodi, to je slavlje za ljubav i praznik u životu.
Primećuje se da su prozni zapisi, lepe lirske beleške kraće po obimu od onih u prethodnoj knjizi, što smatramo poboljšanjem u stilskom izrazu, s obzirom da je proza zgusnutija, sadržajnija i u njoj se smenjuju emocije i promišljanja mlade osobe o suštinskim pitanjima života: „Ispred mene stoji hladna stena, sa likom čoveka kome je u grudima vatra gorela, u trenutku u kom nam se pogledi sretnu. A ja se pravim da ne vidim.“(REČI).
Citirani zapis započinje uspešnim kontrastiranjem između hladne stene naspram vatre u grudima, kojim se pokazuje stanje skrivene osećajnosti. Nakon toga sledi rečenica iz kolokvijalnog vokabulara koja na neki način neutrališe prethodnu rečenicu i vraća u realni svet mladalačke opuštenosti, možda i nonšalantnosti, pa i između te dve situacije, odnosno dva doživljaja, takođe se uočava oštro kontrastiranje.U duhu razvijanja kontrastiranja kojim se intenziviraju suprotnosti nastavlja se i u proznom zapisu TAČKA: „Previše si nežna, za moje grube dodire – govorio si.“
Na raskrsnici ljubavi gde se rađa nerazumevanje opisano je stanje iz koga se želi pobeći. A, ono što kao biser skriven u školjki izbija na površinu jeste velika i upečatljivo iskazana misao da:
„Lakše je otići. Ali je vrednije ostati“(RASKRSNICA).
Između lakoće odlaska i vrednosti ostajanja, dvema kratkim rečenicama, stilski i značenjski veoma ubedljivo, rečenao je baš sve, kazana je suština odnosa i potrebe čoveka da bude sa nekim dragim bićem i tako popuni prazninu svog trajanja.
Po proznom zapisu SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU nazvana je cela zbirka. Doživljava se kao zamišljeni dijalog dvoje mladih, rekli bismo i kao pevanje u dva glasa, ili sviranje u dve ruke. Ističe se iskrenost kao suštinski odnos u ljubavi, a smejalice na licu su detalj koji govori o mladoj zaljubljenoj osobi koja se raduje ljubavi, životu, trajanju: „Da li se smeješ? Da li rupicom na obrazu privlačiš one koji je neće milovati trepavicama, već je grubo ljubiti?
Samo te molim. Nek bude iskreno. Sve što radiš. Jer jedino tako nećeš pogaziti iskrenost koju si unela u moj život.“
Zanimljiva je i neposredna dijalogičnost u kratkom proznom tekstu PRIZNANJE, koji je zato više dramski i po formi i po sadržajnosti, iako ga svrstavamo po osećajnosti iskaza i doživljaja u lirsku prozu. Tako se nastavlja tendencija ove mlade književnice da neposrednim dijalogom, koji podseća na svakodnevnu komunikaciju, opiše i dočara odnos dvoje mladih, čini se na zalasku ljubavi, ili pri naknadnom susretu kada naviru prisećanja:
„– Šta i da priznam? Šta ćeš i moći s tim priznanjem? Ništa.
– Ništa. Samo bih ga urezao u misli i čuvao kao najveću svetinju.
– Šteta. Tako je trebalo da čuvaš mene.“
Pesme, sentencije i prozni zapisiu knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU su savremeni, kako po tematici, tako i po sadržajnosti, po emotivno-misaonim obeležjima i jezičko-stilskim postupcima. Po razuđenosti motiva ova knjiga je raznovrsna, pa uočavamo motive grada, osećanje izvesne otuđenosti u njemu, traženje sebe i sopstvenih puteva u životu, tu su i pokušaji osmišljavanja besmislenog, a pre svega dominira, kao i u prvencu Jovane Obradović, veliki motiv ljubavi koja je sklonište i pribežište od svih nepovoljnosti što ih stvarnost nameće.
Lirski melanž u kome dominira izrazita dijalogičnost i narativnost, kao i doživljavanje sveta kroz različite slojeve, pre svega emotivne, ali i etičke, estetičke, psihološke, sociološke, kada se apostrofira i formira osnovno stanovište, glavna misao i emotivna okosnica u kojoj je ljubav suština života.
Jednostavno, prožeto nežnošću, čisto, jezički oplemenjeno i lirski sugestivno teku emocije pesnikinje Jovane Obradović u njenoj drugoj po redu knjizi poezije i lirske proze. Ona plemenito i sa očiglednom darovitošću sakuplja i slaže ljubavni i poetski mozaik.
Lirski ubedljivo, uz primenu narativnosti, mlada književnica se neprestano kreće na skali pesničke inspirativnosti kada se varira motiv usamljenosti, uzaludnosti, bola zbog rastanka, ali i sreće zbog pronalaženja smisla trajanja u ljubavi, nakon njenog uzvraćanja i u svoj njenoj punoći i lepoti.
Iako se možda čini da je lako pisati o ličnim emocijama, o doživljenom, o očekivanjima, ipak se mora reći da to nije nimalo jednostavno, s obzirom da se tako iznosi najdublja intima svog emotivnog bića. Čak se čini da je prostije pisati o emocijama upšteno, o doživljajnom svetu drugih ljudi.
U zbirci SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU mlada pesnikinja Jovana Obradović se u potpunosti priklonila slobodnom stihu, sa obaveznim, ali ne i nametljivim porukama, poentirajući ih najčešće u poslednjim stihovima ili pak u sentencijama, kao zasebnim umetničkim celinama, prirodno, neposredno, bez napadne tendencioznosti.
Upravo, zbog svega navedenog u ovoj recenziji, drugu knjigu autorke Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU preporučujemo njenim sadašnjim i budućim čitaocima, kao i izdavačima za štampanje.

Dr Danica Stolić

Obimna zbirka pesama VEČNOST NAM SE SMEŠILA podeljena je na dve celine, na poeziju i prozu, s tim da su brojnije pesme u prvoj celini, a proznih tekstova je manje. Ali ih, po jačini iskazane emocionalnosti, ne možemo u potpunosti svrstati u kategoriju proze, pa ćemo reći da se radi o lirskoj prozi, što potvrđuje da je Jovana Obradović pesnik u pravom smislu te reči i da je osobeno promišljanje ljubavi i sveta uvodi u poetički stvaralački krug i da na tom planu, izrazito pesničkom, treba da se ostvaruje i dalje.

Vešto kombinujući sonete sa lirskim tekstovima autor je stvorio zbirku pesama i priča koje se mogu čitati i poimati kao roman. Izneo je pred nas drhtaje duše koji u ljubavi nalaze utočište, a u vremenu slute prolaznost. Pisano klasičnom formom starih liričara, bez patetike, iako se u pojedinim stihovima oseća žal za vremenima koja su stvorena za ljubav, jer je ljubavi u njima cvetala. Knjiga će biti topla luka svima koji su željni nežnih izliva osećanja, a svi koji su voleli pronaći će sebe ili nešto za sebe između njenih korica...

Zbirka poezije pesme zavičajne je omaž starobosanskom načinu života poznate brčanske književnice i autorke više zbirki poezije Suade Malkoč Kovačević. Poezija za sve one koji žele da doznaju više o tradiciji ex-jugoslovenskog prostora - Bosni.

NOV “KATALOG MISLI” NA NAŠEM POETSKOM NEBU koji donosi poeta Albina Pramenković
Vrlo je interesantno kada se mlad čovjek lati olovke i otvori stranicu sveske kako bi u njoj slagao svoje misli i osećanja da ne ostane neispunjen ili nezirečen. U ovaj svoj KATALOG Albina Pramenković svoje misli i osećanja slaže na sebi svojstven način. Sve to je predočila širem auditorijumu kroz reč, stih, strofu i pesmu. Vidimo je, jedna sokolica razmahala svoja krila i sa pešterskih visina poletela kako bi se vinula među one koji je čekaju da im se pridruži. Ona svojim pevanjem već traži svoje mesto među njima i gradi svoj jedinstven prepoznatiljiv stil kako bi bila na mestu koje joj već pripada.

U ovaj KATALOG je složeno oko 76. što dužih, što kraćih pesama. Sve one pevaju o ljubavi ili opevaju ljubav. NIje to ljubavna poezija sa klišeom, ustaljenih tema i oblika, već je to poezija koja će biti dugo godina prepoznatljiva po svojoj originalnosti.
Naime, Albina je devojka koja otvoreno, bez ustezanja govori o ljubavi kao nasušnoj potrebi svakog živog stora ali sa jedne strane sa koje još niko nije pokušao da priđe. To je ta njena individualnost i iskrenost u kazivanju. Većina od pedesetak dužih pesama i govore o toj nesebičnoj ljubavi. Kada se čitaju stihovi ovih pesama čitalac ima utisak da se sve to i odigrava tu ispred njegovih očiju bez skrupula ili uzmicanja od onoga što je pesnik hteo da kaže. Za svoje godine Albina je prerasla sebe i svoju generaciju i preskočivši jedan period obrela se mnogo ispred te generacije.

Kada je jedan moj prijatelj pričitao ovo što je Albina napisala rekao je: parafraziram, Ove pesme neće moći da shvati njena generacija već malo obrazovaniji, intelektualniji auditorijum. Devojka piše ispred svoga vremena!

I zaista kada budete imali ovaj KATALOG u rukama i sami ćete se uveriti u tvrdnju mog prijatelja i znalca poezije.
Početne pesme odmah govore o metaforičnosti poruka koje pesnikinja šalje.

Okovratnik tvoje košulje
...Nemir je svratio večeras
doneo tebe zamotanog u crno.
Stoji ti, ne slutiš koliko dobro,
samo te molim, ne skidaj onu belu košulju
poželim da uvijek budem okovratnik iste.

Naizgled date su samo napomene u ovoj ljubavnoj pesmi. Molim vas za dublju analizu kako biste spoznali poruke. Ovaj okovratnik je ono što dvoje spaja jer se nalazi pripijen uz onoga ko nosi košulju..

Loša procena

..Šta se desilo?
ostavljaš me,
ostavljaš me,
ostavljaš me!!!
Ne čuješ me,
grešim.
Ne prolazi tek tako
ne opiri se!!!
Volim te.
Voliš me.
Volimo se..

Naizgled ništa novo rečeno ali to samo privid stvara no dubina ljubavi prolazi kroz kosti posmatrajući joj jačinu u ponavljanju reči VOLIM u svim njenim oblicima.

Sve ono što je zamislila kao ljubavni okvir u svom opisu dato je u ovim stihovima. ON je tu negde pored našeg vidika vešto skriven pesnikinjim rečima ali jako prisutan toliko da ga ona oseća u svakoj pori svoga bića. Dovoljno rečeno zadnjim stihovima jedne pesme;

Što nisam i ne mogu biti
ćerka svojim roditeljima
majka tvom sinu..

Koliko samo bolne istine, u neshvatanju onoga što se zbiva u psenikinjoj duši, što je ON tu a nema ga. Sve su to ljudska iskušenja koja napadaju ranjivu dušu i protiv čega se mlad čovek ipak bori na jedan sasvim poseban način, drugačiji od svih dosadašnjih.

I tako u ovih pedesetak dužih pesama prelama se ljubav u svim oblicima i jačinama. Ovim pesmama Albina je napravila sebi mesto na pesničkom nebu.

Ostalih tridesetak pesama su minijature od po dva do pet stihova u kojima će ona poput japanskih pesnik slati poruke kroz malo reči a mnogo misli kakva je haiku poezija.

Transformišući svoje misli prepune osećaja iz klasične pesme u minijature i haiku Albina pokušava da isproba mogućnost svoga poetskog iskaza i tako da doprinos onome što ja trvrdim da je rođena još jedna sokolica na našem poetskom nebu.
Ramiz Šaćirović

SIMBOLIKA ČEDNOSTI POETSKOG IGROKAZA
/ Saša Mićković o poeziji Čedne Radinović Lukić /

Čednost je oličenje anđela i muza, plemenitih, svevidećih i spasonosnih duša, pa nebolikih bića koja borave u onostranim, nadmisaonim, skrivenim i ušuškanim svetovima. Bogoljubna bića su nadahnuta, opčinjena, uzvišena i nadasve osećajna. Ona su zaokupljena raznolikim lepotama, kako duševnim, tako i materijalno opipljivim, vidljivim, znanim i jasnim. Čarolikosti i krasote su uvek pred očima takvim ljudima, a reflektujuća stvaralačka energija ih zasipa i ne dozvoljava im da utihnu i klonu...
Zato sam se iznenadio kada sam saznao da jedna pesnikinja nosi ime, kao zastavu, simbolično i ponosno, a retko – ČEDNA Radinović Lukić! Ne samo to, čak je i kreativni naboj – kapisla i puls, odzvon – kod naše poetese čedan, nežan, vibrantno snažan, a stihovi jesu umiljati, mazni, ali i razarajući, pulsirajući, krvotočni i eksplozivni, hučni, kada je to potrebno i neophodno zarad opstanka i napredovanja versifikacijske veštine i normativa. Ona pripada sorti bića koja se ne plaše, a i ne stide da najtananije emotivne strune razapnu i razgranaju preko Beograda, cele Srbije, Hrvatske, Balkana, naravno i šire... Čedna dozvoljava olujama i beznadicama da te mikronske duhovne niti ljuljaju, zatalasavaju, upliću i mrse niz životni pejzaž, koji je često zelenkast, šarenolik i opojan, ali ponekad i sivkast, jesenji, tužan i suzoklizan, Ujevićevski gorak...

Čednine poetske oči su širom otvorene i uperene u istinitost življenja, a vidikove crte su pomerene k nedokučivim daljinama, koje su dostupne samo umetnicima i fantastima. Takva je pesnikinja Čedna. Retko se sreću žene koje svoj duboko skriveni emotivni instrumentarij štimuju i sviraju neprekidno, a skladno, nadahnuto i muzikoljubno. Pesnikinja poetske dirke, crnim i belim poljima života, stiska i muzicira kao po klavirskoj, zvonkoj skali. Nema odustajanja od bola, sreće, ushita i straha u stihopletu, dok ga Čedna daruje, a svako podarivanje je čiste, kristalisane božanske prirode, jer je korisno poetoljupcima i zanesenim, opčinjenim nebotražiteljima. Čedna je pored svega toga u sazvežđu stihova i pevopoja, sačinila zaokruženi duhovni egregor – čitavu paletu energetskih struja, pa silnih pokretača životne energije i ovatrenosti.

Ako bih osmatrao stihove i tehnike s oštrog i britkog stanovišta kritike, odmah bih akcentom naglasio, prelomljen ritam, zalomljenost misaonih sfera... Ali naspram poetskih klizišta uvek stoje bravure, maestriranja i visprena poentiranja rečima, tako da ću se u recenziji baviti samo ključnim šiframa knjige, a one su otključaonica za svaku bravu i katanac u versifikacijskoj nauci.
Čedna je pevljiva, pričljiva i otvorena prema zemljanima, i oni su naravno prema njoj. A kako i ne bi bili kada se pročita: Ipak je lepše biti pesma, nego pesnik... što tugu neretko ispisuje... Treba se odreći mnogih dnevnih lepota, zarad krasote pesme, otkazati poslušnost životu, da bi u stih bio ubrizgan eliksir iz vena. Čini se da žrtvovanje pesnika zbog lepote pesme u knjizi poprima smisao uzvišenog čina umiranja Čoveka, da bi se rodila mlada i krhka Pesma, kao lastar s duše, dok lebdi. Feniksova je to žrtvena žeravica, zatim jaka vatra, koja svakako pročišćava i oslobađa pesnikinju. Jasno je da se dobra poezija rađa iz pakleno vrelog bola, pa zato i Čedna oscilira u bolno misaonom procesu, koji je stvaralački zarobljava, pa raskiva sve lance nakon vaskrsavanja slobodnog stiha. Konzumiranje ovakve poezije preporučujem u malim količinama, a svakodnevno. Na takav način čitanje će biti lekovito, blagotvorno i melemno.

Razgledajući prvu Čedninu knjigu „Refleksija jednog tanga”, uočio sam da je njen stihoplet duboko zašao u sve životne tokove, dešavanja i protoke, ali je pesnikinja fino i odmereno koristila i filosofska načela, koja nisu napadna, opterećujuća, već lakoletna, prihvatljiva i svima dostupna, razumljiva. U ovoj knjizi Čedna se rukovodi sopstvenim filosofskim zamislima i proračunima, a njena druga knjiga je ostvarila napredak na svim poetskim poljima: versifikacija, sintaksa, ovladavanje mislima, kontrolisanje energije reči, stišavanje emotivnih oluja, upotreba metafora i novih stilskih figura... Tako nas naizgled neprimetno poetesa uvodi u svet reči i misaonu centrifugu:

Misli moje bune se, s puta skreću,
nerazumljiv razlog, nepotpun,
verovanje u privid,
bledom istinom predstavljen...
(Iz pesme Misli moje)

Da, promišljaji u knjizi koja će čitaoce oplemeniti i privući, jesu buntovni, mada stranputica nema i nisu naznačene u mom osvrtogledu, ali prividi, često dubokosežno uklesani u ovoj pesmi, pa i u celokupnoj poetskoj građi – japiji, pažljiv posmatrač, analitičar i slovobrižnik, moraće dobro da prouči, do tančina razvrsta i razdeli, kako bi pravedno i precizno na kraju opusa dao i konačan sud… Poetesa je nošena novim talasom i stilom, slobodnim stihom, koji je oslobođen od mnogih strogih pravila, zakona i potreba, tako da ona pripada novonastaloj pesničkoj struji. Nadam se da će lirika u novim tokovima uspeti da se zadrži, ojača i rasplamsa. Što se tiče poetesine lirične note, ona je prozno komforna, a lirski zastupljena u tačnoj meri koju slobodan stih i iziskuje. Mnogi će joj zameriti na slobodoumnom ponašanju prema starokovnoj poeziji, ali ja kao recenzent i sonetista, ljubitelj stroge forme, neću, jer verujem da se iz svakog poetskog eksperimenta stvaraju oličenja nove lepote i tehnike. Zar to i nije svrha uvođenja noviteta? Odgovor će dati knjiga čitaocu kada je pročita u celosti. Oslušnimo:

Znaš li da samo tvoje ruke
dlanove užarene imaju,
dok na njima moje uče da snivaju?
Znaš li da kroz moje pore
tragovi tvoje sete se čuvaju?
Oni me čudnim mirom uspavljuju...
Znaš li da mi koža tvojim mirisom odiše?
Ni kiše hladne ne mogu joj ništa više!
(Iz pesme Znaš li)

Usred slobodnog stiha Čedna na veoma fin način provlači rimovanu skalu, nenametljivu, pitku, a muzikalnu i dopadljivu. U nekim slučajevima nije dobro nasilno umetati rimovan sistem kroz pesmu, ali poetesa zadnje slogove u stihu naslanja jedan na drugi, treći... tako da se stiče utisak koji širi himnični prizvuk prilikom čitanja. Neruda je lirsku poeziju slogotvorno stvarao, a bez rimovanih bravura, dok Čedna slobodan stih u nekim segmentima ozaruje rimom, i na taj način daje do znanja da veoma dobro vlada, a i sve bolje, raznim tehničkim tajnama i sistemima. Iz pesme u pesmu, iz knjige u knjigu, stvoriteljka ovog vrednog poetskog dela napreduje, ostvaruje se, uzleće i postaje zaista vredna pažnje, razmatranja i čitanja!

Mnogo knjiga poezije se tokom jedne godine odštampa. Neke završe u knjižarama i tu skupljaju prašinu na rafovima. Neke zbirke se poklone i razdele uz nadu da će ih neko odškrinuti, a tek mali broj knjiga, onih dobrih, zaluta baš do sladokusaca i ljubopitkih snevača o lepoti stiha. Ova knjiga neka doluta do vaših ruku, poštovani čitaoci, jer će vam prekratiti patnje, a doneće fine osećaje, dobronamerne stihove i uzvišene krasote umetničkih cvetova! Čedna je veoma brzo napredovala, ostvarujući se kao pesnikinja, neka joj je na čast. A vi, koji sada ovu knjigu držite u rukama i čitate recenziju, odmah napustite moj osvrt na poeziju, i preusmerite se na početak knjige i stihovez, jer lepota se tu krije i oblistava!

Kragujevac, 30. 09. 2017.
Saša MIĆKOVIĆ

RODONAČELNIK MODERNOG SRPSKOG PESNIŠTVA

Dr Laza Kostić je rođen 31. januara 1841. godine u selu Kovilj, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Osnovnu školu je učio u Kovilju, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava (koji je odbranio na latinskom jeziku) na univerzitetu u Pešti.
Potom se vraća u Vojvodinu gde službovanje započinje kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu, zatim radi kao advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima.
U mladosti je bio jedan od omladinskih prvaka, buntovan, nacionalno prosvećen, baveći se politikom za dobrobit srpskog naroda. Dva puta je zatvaran u Pešti: prvi put zbog lažne dojave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana. Kad je oslobođen, u znak priznanja, izabran je za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost", ali pod pritiskom reakcionarne vlade mora da napusti Srbiju.
Pred starost opredeljuje se za klerikalizam i napušta svoje saborce iz naprednog pokreta iz mladosti i ideje za koje se zalagao. Zbog toga biva osporavan, no kritici se izlaže i njegov celokupan rad. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i knežev politički saradnik. Potom se vraća u Bačku gde u Somboru provodi ostatak života relativno mirno. Živeo je iznad sredine u kojoj je boravio. Bio je u stalnom sukobu sa sredinom: niti je on shvatao ljude oko sebe, niti su se oni trudili da prihvate njega. Krupan i stasit, uvek obučen po najnovijoj modi, apolonski lep, sa neskrivenim prkosom se odnosio prema okolini. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883. godine a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909.
U suštini romantičar Laza Kostić je začetnik novog srpskog pesništva. Bio je jedan od najobrazovanijih književnika toga doba: znao je grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski i mađarski jezik. Čitao je antičke pisce i filozofe, u prvom redu Homera, Eshila i Heraklita. Interesovali su ga još i Dante, Gete, mitologija i estetika. Kostić je naš prvi šekspirolog. Na srpski je preveo neka Šekspirova dela(Romeo i Julija, Hamlet, Ričard III).
Laza Kostić je bio pesnik, dramski pisac, esejista, novinar, prevodilac, književni i pozorišni kritičar, estetičar, filozof... U jednome se odvaja od romantičara i približava na jednoj strani klasicistima a na drugoj modernim pesnicima, u svojim naučno-teorijskim, estetičkim i filozofskim preokupacijama. Govorio je da "nema pesnika bez mislioca, ni pravog mislioca bez mašte".
U njegovom delu povezane su pesnička imaginacija i pesnička refleksija, stvaranje poezije i razmišljanje o poeziji. Njegov naučno-teorijski rad došao je posle pesničkog. Najveći deo svojih pesama napisao je između 1858. i 1870. Od sredine 70-tih godina XIX veka do smrti napisao je malo pesama, uglavnom prigodnih i manje značajnih ali i svoju najbolju pesmu “Santa Maria della Salute” (1909).
U tom periodu njegov esejističko-kritički i filozofski rad mnogo je izrazitiji od pesničkog. Tada je napisao najveći broj svojih kritičkih prikaza i ogleda kao i tri obimnija rada: estetičku raspravu “Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme” (1880.), filosofski traktat “Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju” (1884.) i veliku monografiju “O Jovanu Jovanoviću Zmaju” (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902.). Napisao je dve istorijske drame, “Maksim Crnojević”(1866.) i “Pera Segedinac”(1882.), dve komedije, “Gordanu”(1889.) i “Okupaciju”(napisana na nemačkom 1878/79. a objavljena prvi put 1977.). Živeći između sna i jave i svoj zanos izrazio je u pesmi “Među javom i međ snom” (1863.). Za života objavio je tri knjige pesama: Pesme, 1873.,1874., i 1909. Svoju najbolju ljubavnu pesmu nije napisao u mladosti, nego pred smrt. Nju je godinama nosio u svojoj mašti(dnevnik koji je vodio na francuskom jeziku otkriva genezu te pesme) dok nije dobila konačan oblik, savršen, klasičan. Međutim, ljubav u “Santa Maria della Salute” nije osećanje nego princip, osnovni princip ljudskog života i kosmičkog poretka stvari, sila koja, kao i kod Dantea, pokreće svetove.
Pesma je posvećena Lenki Dunđerski devojci neizmerne lepote. Laza je imao 50 godina, a ona tek 21. Platonski je hranio svoju ljubav prema prelepoj Lenki zadovoljavajući se prijateljskim druženjem sa njom: razgovorima, slušanjem klavira, vožnjom kočijama ili šetnjom. Da bi se odvojio od svoje neizbežne i večite ljubavi Laza Kostić se ženi Julkom Palanački, ali svoju ljubav prema Lenki, koja prerano umire od tifusne groznice (u 25. godini), odslikava u svojim pesmama.
Umro je 26. novembra 1910 god. u Beču.

Priredio Stevan Krstec Starčinski

Tepih koji je pred čitaoce raširio Mladomir Knežević veoma je raznolik. Različite vrste pesama su grupisane u više ciklusa: „Ovaj svet“, „Život“, „Razum“, „Sudbina“, „Ljubav koja vredi“, „Svaka ljubav“, „Ljubavne iskre“, „Smer ljubavi“, „Ljubav divna“, „Šta više“, „Za nauk“. Ova raznolikost, osim na tematskom nivou – rodoljubiva, ljubavna, socijalna i refleksivna poezija – ogleda se i u vidu različite pozicije lirskog subjekta. Nekada je lirsko ja rezignirano, ponekad neutralno, ponekad ekzaltirano (ljubavna poezija), nekad ravnodušno i pomirljivo (socijalna poezija). Upravo ove razlike predstavljju šare na tepihu koji je pred čitaoce rasprostro Mladomir Knežević, tako da svako može birati po volji, ukusu i želji, a čitati redom koji odabere.

Sudbina pesnika je da VOLI! Ljubav pesnika je opšte dobro, u slavu pesnika, a u čast i veru u ljubav i ljude. Ljubav se iz
stihova valja kao snežna lavina ili odron kamenja niz liticu, koji zaustavlja automobile, vozove pa i vojske, ako zatreba! Hiljade tona, a u slavu ljubavi, jer, sve što ljubav nije, treba zaustaviti. Staviti veliki znak STOP! Čelična volja i odlučnost pesnikinje da svoju ljubav razastra pred noge onima, kojima ta reč nije samo reč i ništa više, zasniva se na pojmovima zapisanim u svim religijama sveta u kome živimo. U jevanđelju po Mateji kaže se „Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe“!
Violeta Aleksić je svoju nepodeljenu ljubav prosula, kao iskidanu nisku bisera, najbližima, deci Vanji i Danielu, sestri Jasni,
majci Dinki i ocu Dušanu! Prijateljima, skrivenim i neskrivenim ljubavima, drugaricama i drugovima!
Iznad svega, ovo je zbir stihovanih zahvalnosti ljudima koji su deo Violetinog života ili koji su kroz njen život prošli i zaslužili
onu fiokicu u sećanju koja se s radošću pokatkad otvori i sen nostalgije probudi. A zahvalnost je izraz duše i Violeta se nije zadržala na mislima da opravda svoj duhovni mir kao obični smrtnici. Naprotiv, kroz ove stihove, ovu knjigu, prekoračila je granice koje mnogi od nas nisu i pustila da se duša izrazi! A to je tako hrabro, i neveštom srcu nezamislivo. Njoj nije bilo, njeno srce odiše veštinom koja se zove LJUBAV!
Obračajući se ocu Dušanu za života, snažno je prodrmala sve one koji se nikad svojim roditeljima nisu zahvalili za sve ono što
su za njih uradili. A mislili smo, a hteli smo, a nismo imali kad. I zakasnili smo! Pa majci, i sestri!
Violeta, ovom knjigom, je mislila i učinila, htela i ostvarila, i najvažnije, imala vremena! A deci, svojim „pilićima“, kojima je podarila svoju podanost, koju samo majka zna i ume, ostavila u amanet, za života, da je zahvalnost dar a ne potreba. Zahvalnost je izraz čistote duše i što je neko zahvalniji on je i plemenitiji i mudriji!
Kažu da se ljubavlju i zahvalnošću mogu preobraziti neke duše!
Možda?

Zato i ne čudi da se ova knjiga zove NISI TI MENI BILO KO!

Još manje čudi da je, o gle, doživela peto izdanje.
No ova knjiga je izuzetak koji ne potvrđuje pravilo. Teška vremena koja su se odlikovala izuzetnom književnošću netragom su nestala. Nekvalifikovani izdavači i amateri „pesnici“ zasuli su nas brojnim naslovima sa „astronomskim“ tiražima od 20 do 100 primeraka. Postalo je važno „izdati“ knjigu, pa time mantraju svi koji iole poznaju slova i tipkaju po tastaturi računara. Objavljuje se sve i svašta, bez imalo želje da to što se objavi ostane u pamćenju čitalaca, da se multiplicira.
Knjiga koju ćete čitati nije u prvi mah trebala da bude knjiga već poster-knjiga, no, kao što je poznato, na prvi pogled nije sve kao što se čini, Violeta je sa svojim izdavačkim timom napravila knjigu i to ne običnu. Nije to bio ni jednostavan ni lak proces,
ali ako nešto želite potrebno je puno truda da se uloži. Njena rešenost i energija koju ulaže u sve što započne dovela je da
ova knjiga doživi peto, a doživeće i još izdanja. Videćete!
I ne samo izdanja, sa ovom će knjigom Violeta još dugo krstariti drumovima Srbije i Evrope a možda i sveta na promocijama
koje uz njenu svestranost sve više liče na male multimedijalne performanse.

Uživajte u čitanju. - Stevan Krstec Starčinski