Uz Brankove pesme može se voleti, veseliti se, ali i tugovati i promišljati o životu. Pesme se mogu podeliti na one u kojima dominira uticaj narodne poezije, i druge stvorene pod uticajem evropskog romantizma.
U prvoj grupi su pesme koje govore o mladosti, čulnoj ljubavi, prirodi, na autentičan način, ali sa snažnim oslanjanjem na narodno pevanje. Najistaknutije pesme ove skupine su „Putnik na uranku“, „Devojka na studencu“, „Vragolije“, „Ukor“, „Kletva“, i kao kruna svega „Đački rastanak“. Ta poema obuhvata gotovo sve motive Brankove poezije: rastanak sa zavičajem, ljubav, prirodu, mladalačka uživanja, prijateljstvo, rodoljublje, i doživljava se kao Brankovo najbolje delo. Slagao bi svako ko bi rekao da posle ove pesme nije poželeo da ode u Karlovce, u plodne vinograde, da zaigra u „vilovitom“ kolu...
A čežnjive, melanholične duše pronalaze se u Brankovim pesmama stvaranim pod uticajem evropskih romantičara. One se najčešće bave temom nesrećne ljubavi, rastanka, smrti drage, kao što su „Dragi“, „Dva kamena“, „Jadi iznenada“, i među njima najpoznatija „Tuga i opomena“. U njima već dominira osećanje sete i velikog bola, uvodi se i motiv smrti koji će najrazvijenije biti obrađen u pesmi „Bolesnikov uzdisaj“ i „Kad mlidijah umreti“. Poslednja, izuzetno lična pesma obuhvatiće dva najznačajnija motiva Brankove poezije: ljubav i oduševljenje životom i tužni predosećaj smrti. Branko kao da je sve već unapred znao. I ne znajući, anticipirao je svoju sudbinu stihovima: „Mnogo hteo mnogo započeo...“, naslutio je svoju smrt, ali i u pesmi ostavio želju da počiva na njemu najdražem mestu – Stražilovu...
Priredio Stevan Krstec Starčinski
