Pošto je greh, kaže filozof, deo sveopšte harmonije stvari, treba reći da Bog njega samo dozvoljava, a ne i da želi, ili ne želi. Naime, sve što je deo neke harmonije – koja, inače, prija – ne mora i samo biti takvo, poput disonanci u muzičkoj kompoziciji, a koje su nužne po zakonima umetnosti. Bog, dakle, ne želi greh pojedinca, a žele ga samo čovek i đavo, koji jedini imaju zadovoljstvo od zla, a što ne ide na uštrb opštem dobru, koje biva „nadoknađeno“ drugim putem. Drugačije nego kad je reč o smrtnom grehu, koji se vrši nasuprot sveopštem dobru, a s kojim može ponovo da se sjedini tek putem kazne. Greh, dakle, nije izraz božanske volje, već stanja svih stvari u svetu oko nas, a koje pak svoj najdalji izraz duguje večnim i nepromenljivim idejama u univerzumu. Onim idejama koje obitavaju u božanskom razumu ne zato što ih on hoće, već stoga što postoji kao takav.
