Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka ruska filosofska misao se konačno oslobađa iga u kome je obitavala punih sedamdeset godina. Godine 1991. Sovjetski Savez je prestao da postoji, a sa njim je u prošlost otišla i njegova zvanična ideologija zasnovana na marksističko-lenjinističkom pogledu na svet. To je označilo ne samo kraj sedamdesetogodišnjeg pokušaja da se učvrsti apsolutno jednoumlje, već i početak ere potpune, ničim ograničavane slobode za svaki oblik čovekovog stvaralačkog ispoljavanja pa tako i za njegovo filosofsko stvaralaštvo. Više nije bilo nikakve prepreke da se filosofsko nasleđe Rusije konačno pojavi pred ruskom mislećom javnošću. Ta je javnost u vrlo kratkom vremenskom periodu bila i bukvalno preplavljena ogromnom količinom dela koja su stvarana čitavih vek i po a koja od trenutka zavođenja komunističke intelektualne i svake druge strahovlade nisu imala ni najmanjeg izgleda da, osim u ilegalnim prepisima i fotokopijama, ugledaju svetlost dana. Naravno da je ovakvo stanje za posledicu imalo i intenziviranje rada na sakupljanju, proučavanju i sistematizaciji čitavog tog ogromnog, u dugom vremenskom periodu gotovo nepoznatog misaonog nasleđa. Može se reći da je ruska filosofija, pogotovo ona koja je rasla na hrišćanskom i nacionalnom tlu, danas prevashodni predmetinteresovanja specijalista na raznim visokoškolskim ustanovama Rusije, ali i svih onih koje neugasli filosofski eros tera na traganje za smislom života i odgovorima na večna pitanja ljudskog postojanja. NJoj se posvećuju mnogobrojni naučni skupovi i konferencije na kojima učešće uzimaju ne samo filosofi već i bogoslovi, filolozi, istoričari, psiholozi, pedagozi, fizičari, umetnici; pišu se monografije, studije, ogledi i članci, brane se i objavljuju magistarski i doktorski radovi koji za predmet imaju ideje i učenja vodećih predstavnika ruske filosofije 19. i 20. veka. Intenzivan rad na izučavanju filosofskog nasleđa Rusije doveo je i do pojave prateće, takozvane sekundarne literature, tj. udžbenika i specijalizovanih priručnika. Spomenimo samo najznačajnije: Ruska filosofija. Mali eciklopedijski rečnik (Moskva, 1995), rečnik P. V. Aleksejeva Filosofi Rusije 19. i 20. veka. Biografije. Ideje. Padovi (do sada četiri izdanja), Ruska filosofija. Rečnik (Moskva, dva izdanja 1995. i 1999), Nova filosofska enciklopedija u četiri toma (2000-2001), te Ruska filosofija. Enciklopedija (Moskva, 2007) koja predstavlja do sada najpotpuniji pregled ruske filosofije od početka njenog uobličavanja (11. vek) do danas. U njoj su iscrpno predstavljeni svi najznačajniji ruski mislioci, njihove biografije, ideje, dela, kao i najvažnija literatura o njima; pojedinačni filosofsko-istorijski periodi; specifična shvatanja i ključni pojmovi; osnovni filosofski tokovi i pravci; spoljašnji, pre svega zapadnoevropski, ali i istočni filosofski uticaji; filosofski časopisi i zbornici, kružoci i društva, te zvanične školske ustanove na kojima se predavala i izučavala filosofija: univerziteti, akademije i škole; istoriografija ruske filosofije, te klasične filosofske discipline u kojima je ruska filosofija ostvarila svoje najznačajnije rezultate: aksiologija, ontologija, teorija saznanja, etika, filosofska antropologija i dr.
