MATERIJA I PAMĆENJE

Dugo je Anri Bergson bio skrajnuta filozofska figura, uprkos tome što niko ozbiljan nije osporavao njegov značaj, ali se i niko dovoljno ozbiljan nije iscrpnije bavio njegovim delom, sve dok ga šezdesetih godina prošloga veka mladi francuski filozof Žil Delez nije izvukao iz formalina, svežeg kao da nije prespavao pedesetak godina. Materija i pamćenje najvažnije je Bergsonovo delo. Potpuno je zapanjujuće da se taj tekst pisan krajem 19. veka, uglavnom o mozgu i njegovom funkcionisanju, savršeno uklapa u savremena istraživanja mozga kojim se bave timovi stručnjaka, uz enormne budžete i uz svu silesiju najsavremenijih tehničkih pomagala. Bergson je, m

eđutim, od tehničkih pomagala imao olovku, a nekakvu podršku pružala su mu dotadašnja, skromna valja reći, izučavanj mozga. Ipak, za razliku od savremenih neuro-naučnika, Bergson je bio filozofski obrazovan i mozgu nije pristupao kao pukom organu. Naime, za Bergosna stvarnost nije naprosto data, već je zadata kao zadatak koji valja rešiti. Otud i uvid koji prethodi izučavanju mozga: „Čim od činjenica zatraži precizne naznake za rešavanje problema [a i mozak je nekakva činjenica], čovek se obrete prenesen na teren pamćenja“. Utoliko za Bergsona nipošto nije rešeno šta prethodi čemu: mozak pamćenju, ili pamćenje mozgu? Drugim rečima, za Bergsona sećanje je presek duha i materije.
Uzbudljiva Bergsonova knjiga i danas postavlja izazove kako stručnjacima koji izučavaju mozak, tako i savremenim filozofijama.