U ovoj knjizi razmatra se tzv. paradoks progresa (u literaturi često nazivan Isterlinovim paradoksom), odnosno teza o dugoročnoj nepovezanosti ekonomskog rasta sa tzv. subjektivnim blagostanjem. Knjiga predstavlja u izvesnoj meri izmenjenu i dopunjenu verziju disertacije „Povezanost ekonomskog rasta i subjektivnog blagostanja – preispitivanje Isterlinovog paradoksa u slučaju ekonomski razvijenih društava“, odbranjene 2017. godine na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
U knjizi se daje odgovor na pitanje da li je dalji ekonomski rast razvijenih zemalja neophodan i/ili dovoljan uslov povećanja nivoa subjektivnog blagostanja njihovih populacija. Naime, već nekoliko decenija izražena su u prilično velikoj meri sporenja između autora o prirodi dugoročne povezanosti između ekonomskog blagostanja unutar određenog društva ili grupe društava i socijalnog blagostanja njihovih populacija. Posmatrano uz utilitarističke perspektive, s obzirom na značaj koji se već dugo pripisuje ekonomskom rastu, čini se veoma bitnim ispitati njegovu svrhu u smislu rasta socijalnog blagostanja, ovde shvaćenog kao nivoa subjektivnog blagostanja unutar populacija. Socijalno blagostanje, mereno subjektivnim indikatorima, možda se može smatrati ključnim aspektom kvaliteta društava, što je ideja sa veoma dugom tradicijom. Da bi se dalji ekonomski rast razvijenih zemalja mogao smatrati opravdanim, neophodnono je, dakle, pokazati da je dalji rast neophodan uslov za povećanje nivoa subjektivnog blagostanja populacija.
