ISTORIJA BRAKA

Od istopolnih zajednica do ličnih zaveta i vanbračnih zajednica, iznenađujuća raznolikost jedne tradicije

„Podtekst Istorije braka jeste veza između prošlosti i sadašnjosti, gde smo dosad bili i dokle nas je to dovelo. (...) Ljudi se raspravljaju o braku, plaču zbog njega i slave ga zato što je na mnogo međusobno isprepletanih nivoa, emotivno, logistički, socijalno i finansijski bitan. Istorija braka prati njegovu evoluciju kao institucije kroz prizmu zakona, običaja, i religije. Istražuje i činjenice o braku u kakvom su pojedinci živeli u kontekstu ljubavi i dužnosti, seksa i odanosti, podizanja dece i suživota, zajedničkih finansija i društvenog priznanja.“

Istorija braka je treći deo trilogije koju čine i Istorija celibata (Geopoetika, 2007) i Istorija ljubavnica (Geopoetika, 2006), te obimne priče o vezama između muškaraca i žena kroz vekove. Autorka stiče u Uvodu da je za razliku od prethodne dve knjige ova treća ograničena na istorijsko iskustvo Severne Amerike. Istina je da taj toponim predstavlja okosnicu ovog dela, ali samim tim što ono govori o prošlosti i tradiciji, evropske preteče su nezaobilazni deo priče o Severnoj Americi, te brojni primeri, ne samo iz Evrope već i sa Dalekog istoka, proširuju značaj i polje delovanja ove knjige na nivo univerzalnosti. Na drugoj strani, usmerenost na Severnu Ameriku dala je prostora da se posebno obrade indijanski brakovi, te brakovi crnoputih robova, i iznedre najpotresniji delovi ove knjige.

Pred čitaocima je često iznenađujuća slika ove najjavnije, a opet najintimnije institucije – njena složena istorijska tradicija koja uključuje istopolna partnerstva, ugovorene brakove, otkupljivanja, brakove sa samim sobom i sasvim male devojčice pretvorene u neveste, a značajan deo knjige posvećen je i razvodu, tom mračnom dvojniku braka. Sama ceremonija venčanja imala je, takođe, razna lica: od ranog perioda kada se podrazumevala samo privatna izjava pristanka, do venčanja kao samodovoljne industrije, pojave otuđene od samog smisla braka. Ova knjiga obiluje ispovestima, originalnim dokumentima, pismima, ali i zanimljivim podacima koji će za mnoge biti otkriće, kao na primer da se čuvena bela venčanica pojavila tek sredinom devetnaestog veka, kada je kraljica Viktorija 1840. godine nosila raskošnu belu haljinu, učinivši je novim krikom mode.

Brak – u svim svojim ljubavnim, neljubavnim, dekadentnim i osiromašenim manifestacijama – oživljen je zaraznim entuzijazmom i znatiželjom Elizabet Abot u ovom istovremeno i potresnom i urnebesno zabavnom delu.

Velika pažnja koja je u Istoriji braka posvećena činjenici da je rodna jednakost i dalje ključno pitanje u raspravi u braku, te da je ogroman procenat brakova u kojima je prisutno zlostavljanje dece ili žena, čini od ove knjige i glas protesta društveno angažovane autorke.