Velika imigraciona pomeranja naroda Evrope uzela su maha u II veku po pojavi Hrista. Naredni iseljenički talasi povukli su ka srcu našeg kontinenta i raznoimena srpska plemena, kojima rodno zaleđe Transkarpata (iza karpatskih gora, pravcem od reke Visle do Azotskog mora i preko oblasti koju neki zovu Bojkovina ili Bela Srbija) nije davalo dovoljno hrane.
Na nevolju, začetnička imigraciona srpska plemena uglavnom su završavala pod nogama brojnijih osvajačkih varvara: Huna, Avara, Gota, Hrvata, Longobarda.
Tako su Prasrbi do Dunavskog limesa stizali masovnije u drugoj polovini VI i prvoj polovini VII veka. Naravno, ako nisu bili žrtve jakih mrazeva, brzotočnih reka, potoka i izgladnelih divljih zveri, i ukoliko su im dlakavi konjići, drvene dvokolice i čvornovate noge obmotane kožom od divljači izdržali sve usputne nedaće. Predvođeni svojim plemenskim starešinama, oni su po zaposedanju dunavske Mezije, nastavili pohod do Carigrada, Egejskog i Jadranskog mora i samog centra Dalmacije.
