JEZIK I KNJIŽEVNOST

„Čest je kulturni fenomen da se naši najbolji filmski autori okreću pisanju. Kad im je režim onemogućio da snimaju, oni su se okrenuli jednostavnijem i jeftinijem načinu pričanja priča. Od toga je teško stradala kinematografija, kojom vladaju ulizice i nesposobnjakovići, ali književnost bilježi veliki dobitak. Knjiga koju držite primjer je takve jedne sreće u nesreći. Markovića i Grlića nagovorili smo da se dopisuju u času kad im je njihov redateljski posao bio sve nedostupniji. Oni su nam pokazali kako istinski talent, bez obzira na to je li riječ o pokretnim slikama ili riječima, uvijek nađe način da se izrazi. S nenadmašnom pripovjedačkom vještinom i strašću njih dvojica bilježe političke prevrate, društvene lomove, zanosne večeri, mamurna jutra, sramotna barbarstva, trijumfe ljudskosti, blistave uspjehe i neoprostive promašaje. Osobito je zadivljujuće i za primjer mlađima, kako su kroz duga desetljeća naših političkih užasa, između gomila onih što su se bijedno pokoravali diktaturama, Marković i Grlić ostali gospoda, neustrašivo uspravni i svoji.“ – Ante Tomić

„Njih dvojica su nacionalna klasa reditelja i dokaz da je za sreću potrebno troje – Goran, Rajko i portal Velike priče gde se dopisuju iz nedelje u nedelju. Ćaskaju o raljama života a ova knjiga je sabirni centar tih tekstova. Njih dvojica su majstori, majstori. Neka ostane među nama – to dopisivanje je zarazno kao variola vera.“ – Dragoljub Draža Petrović

SFRJ za ponavljače – Dejan Novačić

Kako je zaista izgledala svakodnevica u bivšoj Jugoslaviji? Kakav je bio život između pionirskih marama, radnih akcija, štafeta i letovanja na Jadranu? Knjiga „SFRJ za ponavljače“ donosi duhovit i nostalgičan povratak u svet jedne države koja je nestala, ali nikada nije potpuno iščezla iz sećanja.

Sa mnogo ironije, topline i britkog humora, Dejan Novačić vodi čitaoce kroz mali lični muzej jugoslovenske svakodnevice. Pred nama oživljavaju mirisi i ukusi jednog vremena – od kafanskih razgovora i porodičnih putovanja, do proizvoda, navika i običaja bez kojih se nekada „nije moglo“. Autor na duhovit način razotkriva mitove i legende o socijalističkoj Jugoslaviji i vraća nas u doba Josip Broz Tito, samoupravljanja i ideje bratstva i jedinstva.

„SFRJ za ponavljače“ je istovremeno leksikon, zbirka uspomena i satirični vodič kroz predmete, pojmove i rituale koji su obeležili jedno vreme – od sitnih svakodnevnih detalja do velikih društvenih simbola.

Za starije generacije ova knjiga je nostalgično putovanje kroz mladost i sećanja, dok će mlađi čitaoci u njoj pronaći duhovit i zanimljiv pogled na život u zemlji koja je oblikovala istoriju čitavog regiona.

U predgovoru književnica Dubravka Ugrešić ovu knjigu opisuje kao svojevrsni leksikon jugoslovenske svakodnevice – katalog stvari, običaja i fenomena ispričan sa ironijom, humorom i nežnošću.

„SFRJ za ponavljače“ je knjiga koja će vas nasmejati, podsetiti na prošlost i pokazati koliko se istorija ponekad najbolje razume kroz male, svakodnevne priče.

Istinite priče o magiji knjižara i bibliotekara – ljubavno pismo čitanju

Ovo je toplo, inspirativno štivo za sve ljubitelje knjiga i strastvene čitaoce. U svojoj zbirci Džejms Paterson donosi istinite priče o životu knjižara i bibliotekara – onih ljudi koji svakodnevno stvaraju magiju tako što pronalaze savršene knjige za svakog čitaoca.

Biti knjižar ili bibliotekar znači biti detektiv, provodadžija, sjajan slušalac i ubedljiv zagovornik priče. Svaka preporuka je čin strasti, a svaka knjiga izvučena sa police ima potencijal da promeni život. Ove priče otkrivaju unutrašnje živote ljudi koji nas inspirišu da volimo čitanje, otkrivamo nove glasove i nalazimo upravo ono što nam treba u svetu knjiga.

Kritičari ističu da je ovo zbirka koja dirljivo prikazuje svet knjižara i bibliotekara:

Nina Baret: „Knjiga posipa bajkovitu prašinu pripovedanja po vašem životu.“

Publishers Weekly: „Vesela zbirka ličnih ispovesti koja pruža utehu knjigoljupcima.“

Kirkus: „Slavlje živahne zajednice čitalaca i sveta knjiga.“

Zašto pročitati ovu knjigu:

istinite i inspirativne priče o knjižarima i bibliotekarima

uvid u magiju preporučivanja knjiga i ljubavi prema čitanju

idealno za čitaoce svih generacija i strastvene ljubitelje knjiga

podstiče radoznalost, otkrivanje novih autora i svetova

Otkrijte kako su falsifikati, prevare i zataškavanja krojili sudbinu čovečanstva.

Da li ste znali da je istorija koju poznajemo često samo dobro upakovana obmana?

U ovoj fascinantnoj knjizi, autorka nas vodi iza kulisa svetskih događaja, razotkrivajući kako su laži – od antičkog Rima do modernog doba – oblikovale granice, izazivale ratove i menjale svest miliona ljudi. Od propagandne mašinerije Julija Cezara do mračnih tajni Černobilja, ova knjiga dokazuje da moć ne počiva uvek na sili, već često na manipulaciji istinom.

Falsifikati koji su menjali vekove: Saznajte istinu o Konstantinovoj darovnici, Protokolima sionskih mudraca i lažnom testamentu Petra Velikog.

Politička zataškavanja: Kako su velike sile decenijama krile postojanje koncentracionih logora, montirale sudske procese poput Drajfusove afere ili sramno ignorisale glad u Ukrajini.

Opasne posledice: Istražite tragične priče poput Taskigi eksperimenta i saznajte kako prevare iz prošlosti i danas direktno utiču na naše živote.

Fikcija kao činjenica: Kako je stvorena crna legenda o Španskoj inkviziciji i zašto i dalje verujemo u mitove koji su davno opovrgnuti.

„Knjiga nam jasno dočarava da trijumf istine nije zagarantovan. Laži poseduju sopstvenu moć i nezadrživ zamah.“ – Daily Mail

„Sjajan uvid u svetsku istoriju koji pokazuje kako laži i propaganda iz prošlosti i dalje snažno utiču na našu sadašnjost.“ – School Library Journal

„Slabo spava, povremeno šeta gola, nema mira... Ivana piše s mesta gde svet ulazi u nju, baš na mestu preloma spoljašnjeg u unutrašnjeg. Taj kontakt, taj prelom, najintimnije je moguće mesto. Toliko intimno da mi se čini da znam kako je to biti Sajsi…
Najteže mi pada što slabo spava i nema mira.“ – Konstrakta

„U ovom poetskom dnevniku Ivana Rašić pruža ruku Sajsi MC i pomaže joj da siđe sa scene. Kad se reflektori ugase, ritam ostaje; pesme pulsiraju poput noćnih žurki, nemirne i strastvene. Bit je sporiji, ali udarci su dublji.“ – Radmila Petrović

„Ove su pjesme na neki način spomenar ili je bolje reći – uspomenar; težnja da pronađemo sebe ne samo u prostoru nego još više u vremenu, kao da možemo jasno vidjeti sebe kako rastemo, kroz vrijeme, u javnom prijevozu, na rubu parka, na još jedini mogući način – u jeziku, stih po stih i eto života, tjelesnog, putenog, strastvenog, kojeg može zapisati samo jedini mu svjedok. A život u jeziku ponekad postane poezija koju je napisala neka žena, možda djevojčica, koja nam riječima drsko i nježno otkriva sebe – jer mi i jesmo jezik kojim se koristimo, poezija smo, pjesma. Možda baš to žulja zgrade, jer što bi ih drugo žuljalo osim onoga što žulja one koji ih nastanjuju.“ – Marko Tomaš

U prvim decenijama dvadesetog veka u Parizu su se pojavile organizovane bande koje su obijale, pljačkale, podvodile i bezobzirno vršile brojne zločine.


Početkom dvadesetog veka Pariz je postao poprište delovanja dobro organizovanih kriminalnih grupa koje su se bavile provalama, pljačkama, nasiljem i raznim oblicima podzemnih poslova. Njihovi članovi, uglavnom mladići sa margine društva, prozvani su apašima i ubrzo su stekli zloglasnu reputaciju.


Ovaj model kriminalnog udruživanja nije ostao ograničen samo na Francusku. Apaške bande su se s vremenom pojavile i u Beogradu, gde su ostavile snažan trag u gradskoj hronici. Među njima se posebno izdvajao Dragutin Dragi Mitrović, poznat pod nadimkom Majmunac, čovek koji je decenijama uspevao da izmiče zakonu. Tokom gotovo trideset godina njegova aktivnost predstavljala je ozbiljan izazov za beogradsku policiju i postala deo urbane legende prestonice.

„Profesor Đarmati nas vraća u prošlost i doba kad se lopovi nisu mnogo razlikovali od ostalog sveta, bili su isto obučeni, sličnog ponašanja, ali je fascinantno koliko je surovosti pa čak i zločina bilo među apašima. Preporučujem ovu knjigu o lopovluku, kriminalu i hajdučiji, raskalašnom životu, o gospodi lopinama, lopingerima, kicošima i kokošarima. Jedini materijal koji je preživeo milione i milione godina je kamen. Uz kamen su preživeli i lopovluk i kriminal. Preživeo je i jedan stari, skoro zaboravljeni naziv – apaši.“
– Bora Otić, novinar

„Ljudi često romantizuju prošlost, prikazuju je kao neko doba koje nam je izmaklo i za kojim valja patiti. U svojoj novoj knjizi Šimon A. Đarmati radi ono što mu najbolje ide: prikazuje nam prohujala vremena ne skrećući pogled od onog ružnog i kriminogenog, istovremeno uspevajući da nas zabavi, začudi, zaintrigira. Ovo je mozaička hronika u sada već prepoznatljivom đarmatijevskom stilu u kojoj iz prošlosti izranja galerija živopisnih ličnosti predvođenih famoznim Dragutinom Mitrovićem Majmuncem, beogradskim probisvetom svetskog kalibra.“
– Đorđe Bajić, pisac

Na prelazu iz XIX u XX vek položaj žena zavisio je od mnogih društveno-istorijskih prilika, a ako ih je krasio i izvanredan talenat, to je nosilo sa sobom teret sudbine i pritisak okoline. Pred vama su biografije onih žena koje su se svojim zalaganjem istakle kao pionirke u oblastima kojima su se bavile. Među njima su one koje su se za poštovanje u društvu borile rame uz rame sa muškarcima i koje su ostavile značajan trag u našoj istoriji. Životne priče kraljice Natalije Obrenović, Nadežde Petrović, Milunke Savić i mnogih drugih služe nam kao inspiracija i podsetnik da su prepreke u uspehu savladive iako je put do zvezda posut trnjem.

„Knjiga Ljiljane Čubrić donosi životne priče izuzetnih žena iz XIX i prve polovine XX veka, čije su sudbine neraskidivo povezane sa borbom za stvaranje moderne srpske države i društva. Kroz biografije naših prvih intelektualki, umetnica, humanitarki i pionirki u različitim oblastima, autorka osvetljava kako su se one, često bez podrške sredine i uz velike lične žrtve, borile za svoje mesto u javnom životu. Prikazana je i delatnost prvih ženskih udruženja, koja su, kroz humanitarni i društveni rad, davala važan doprinos razvoju zajednice i otvarala prostor za žensko delovanje. Pisana pitkim, živopisnim jezikom, knjiga Znamenite žene srpske je plod dugogodišnjeg, predanog istraživanja autorke. Ona svedoči o upornosti i solidarnosti žena koje su menjale svoje okruženje, pomerale granice mogućeg i utirale puteve budućim generacijama.“
– Aleksandra Vuletić

Kada ste se poslednji put poljubili?
Šta vam znači poljubac?
Šta može da ga zameni?

Pošavši od ova tri suštinska pitanja, Zorica Tomić analizira istorijat, simboliku i značaj ljubljenja u različitim vidovima socijalnih relacija, i navodi nas na duboko razmišljanje o savremenoj društvenoj klimi. U atmosferi sveopšteg distanciranja – fizičkog i emotivnog – čini se da je poljubac, kao paradigma prisnosti, izgubio svoje osnovno značenje. Uz presek društvenih obrazaca i analize savremenog poimanja identiteta, autorka razonodi čitaoca zanimljivim činjenicama o poljupcu i ljubljenju uopšte, zbog čega ova izvanredna studija ulazi u flert sa formom priručnika na temu bliskosti.

„Da je poljubac više od poljupca, pokazuje novo i dopunjeno izdanje knjige prof. dr Zorice Tomić, u kojoj se ovaj kompleksni čin ljudskosti razmatra iz više različitih teorijskih polazišta. Iako važno sredstvo komunikacije i složen gest u kojem se sabiraju biologija i metafizika, i u kojem je mogućno prepoznati kako prisnost, ljubav, brigu, tako i pretnju, zazor, znak rastanka ili poziciju moći, poljubac je oduvek u svim kulturama imao izuzetno snažan simbolički potencijal. Danas, u doba sve snažnije digitalizacije i postepenog iščezavanja dodira iz naše svakodnevice, bavljenje poljupcem kao susretom jedan je od pokušaja da se odupremo nadolazećem talasu otuđenosti i besmisla.“
– Prof. dr Jovan Babić

„Presretna sam što moje priče drže vodu, prežalosna što se ništa ne mijenja nabolje“, zapisala je Vedrana Rudan pre više od petnaest godina u uvodu ove knjige. Ništa se, naravno, nije promenilo – osim što smo svi još umorniji, luđi i licemerniji.

U ovom novom, dopunjenom izdanju, ona piše o svemu – o braku, smrti, bolesti, seksu, politici, o licemerju i ljubavi – bez zadrške i bez straha. Njeni tekstovi su britki, duhoviti i brutalno iskreni.

Bespoštedno i autentično, Vedrana Rudan se obraća svim generacijama čitalaca i čitateljki – onima koji vole, mrze, lažu i onima koji još imaju snage da čitaju istinu – sa porukom: „Nadam se da ćete u ovoj knjizi otkriti ono što sam ja otkrila jučer, život je ipak prekrasan.“

U saradnji sa BookMentor timom

Napiši najbolju verziju svoje priče

Kako napisati „živu“ rečenicu?
Kako stvoriti lik koga se čitalac seća?
Kako od prve rečenice osvojiti pažnju i povesti čitaoca kroz priču koja „diše i pulsira“?

Ova knjiga je vodič za sve koji žele da unaprede svoje umeće pripovedanja – od početnika koji prave prve beleške do autora koji već imaju rukopise, ali žele da ih učine snažnijim i ubedljivijim.

Na vispren i pitak način, uz obilje primera iz svetske i domaće književnosti, autor pokazuje kako da ovladate ključnim elementima umetničkog pisanja: izborom teme, oblikovanjem likova, građenjem dijaloga, opisom i strukturom. Posebnu vrednost priručniku daju vežbe i zadaci, koji će vas podstaći da pišete hrabrije, maštovitije i – bolje. Ilustracije Dušana Pavlića oplemenjuju humorom knjigoljubački univerzum: „knjiški moljci“, Olga i Filip, na simpatičan i duhovit način raspravljaju o literaturi koju konzumiraju sa poznavanjem i slašću.

Ali ova knjiga nije namenjena samo onima koji žele da pišu. Ona je dragocen priručnik i za sve strastvene čitaoce koji žele da nauče da dublje percipiraju književna dela, da uoče skrivene slojeve značenja i da razumeju kako tekstovi funkcionišu. Čitajući je, otkrićete kako da svaku knjigu doživite bogatije i smislenije.

Bilo da želite da napišete kratku priču, roman ili jednostavno da jasnije i lepše oblikujete misli, Prikaži, ne prepričavaj je vežbalište za um i pouzdan saveznik na putu stvaranja i čitanja

Brak je najstarija i najvažnija društvena institucija u kojoj se prepliću i sukobljavaju interesi države, crkve, društva i pojedinca. Ova knjiga sagledava brak kroz uticaje pomenutih aktera u Srbiji XIX i XX veka – u vreme stvaranja moderne države i društva. Predstavljena su i preovlađujuća mišljenja o braku u široj javnosti, a pogotovo o braku „iznutra“ – iz perspektive samih bračnih partnera. Rekonstruisani su prizori iz bračnog života običnih, „malih“ ljudi, koji su u tradicionalnoj istoriografiji retko kad vidljivi. Uvidom u bračnu svakodnevicu onovremenih žena i muškaraca – u njihov emotivni svet, želje, težnje, potrebe, brige i probleme, znatno se ne samo širi već i menja oveštala perspektiva iz koje savremeni čitalac obično posmatra srpsko društvo u prošlosti.

„Zabranjuje se svakom ocu i materi ženika i devojke da ne bi prinuđavali momka da on onu devojku uzme koju nema volju uzeti, ravno i devojku silom naterati za momka da pođe kog ona ne miluje, zato što iz ovakve protivnosti mnoga zla sleduju momcima i devojkama, i ovim načinom nazivaju se otac i mati svoje dece ubice.“ – Uredba o braku, 1818

„U XIX veku gotovo sve političke elite u Evropi smatrale su da je brak prevashodno javna institucija, a ne privatni aranžman dvoje ljudi. Stabilnost braka smatrana je jednim od najvažnijih preduslova za stabilnost društvenog poretka u celini. Stoga osnovni principi bračnog zakonodavstva nisu podrazumevali individualnu slobodu i volju bračnih partnera, već je brak smatran moralnom i pravnom institucijom nezavisnom od volje supružnika.“
– citat Jozefa Emera iz poglavlja „Brak“, Porodični život u dugom XIX veku 1789–1913)

Nobelova nagrada za književnost 2019.

Objavljena 1969, ova zbirka Petera Handkea, nobelovca i jednog od najprovokativnijih pisaca našeg vremena, donosi tekstove koji nisu ni nalik onome što se do tada podrazumevalo pod poezijom: sastav fudbalskog tima, informacije o redu vožnje, nabrajanja klišea i svakodnevnih fraza – sve ono što čini našu svakodnevicu, a što Handke preobražava u književnost. Time pokazuje da umetnost ne nastaje u „uzvišenom jeziku“, već u samoj svesti o jeziku, u pomaku kojim obično postaje neobično.

Handkeova knjiga je istovremeno provokacija i ozbiljna meditacija o samom jeziku – u kojem, poput Mebijusove trake, unutrašnje i spoljašnje prestaju da se razlikuju: spoljašnji svet opažamo i opisujemo jezikom, a taj isti jezik oblikuje našu svest. Iza ove Handkeove subverzivne jezičke igre izranja ozbiljno pitanje: Da li su naše misli zaista naše ili se izražavamo „tuđim“ rečenicama, gotovim obrascima koje nesvesno ponavljamo?

Zbirka je po objavljivanju izazvala skandal i oduševljenje u isto vreme – i upravo su ove podeljene reakcije imale očekivan rezultat: knjiga je postala bestseler, a danas se smatra kultnim delom koje je zauvek proširilo pojam onoga što književnost može biti.

Godine 1998, dok se nad Jugoslavijom nadvijala pretnja bombardovanja, Peter Handke je bio jedan od retkih stranih gostiju Smederevske pesničke jeseni i laureat Zlatnog ključa grada. Tom prilikom objavljeno je prvo srpsko izdanje njegove zbirke Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta, u izboru i prevodu Zlatka Krasnog. Novo izdanje donosi celovit prevod sa nemačkog jezika, dopunjen pesmama koje su izostavljene u prvom izdanju, sada u prepevu Jana Krasnog.

Osim što na obuhvatan i analitičan način tumači dela Gogolja i Čehova, Mihiza i Pekića, likove Falstafa i Šajloka, kao i domete velikih glumaca poput Lorensa Olivijea i Bate Stojkovića, autor će se pozabaviti kako pojedinim tabu temama u proslavljenim dramskim delima, kao što je pitanje antisemitizma u Mletačkom trgovcu, tako i novijom istorijom političkih zabrana u pozorištu ili zanemarenim zadacima pozorišne kritike.

Ali, iznad svega, ova knjiga nastoji da potkrepi i jedno uverenje koje se tiče rediteljskih sloboda u odnosu na originalan dramski tekst. Ono, kao što je rečeno, glasi da su zaista velika dramska dela poput rimskog Koloseuma: iz njega je vekovima, kao iz majdana, svako uzimao kamenih blokova koliko je hteo, pola renesansnog Rima sagrađeno je tim materijalom, ali ova flavijevska građevina i danas stoji skladna i moćna, a od njenih delova nastajale su i blistave palate i padu sklone čatrlje. Upravo kao i u slučajevima neprolaznih dramskih dela i njihovih slavnih ili promašenih scenskih postavki.

Jedinstvena i preko potrebna knjiga ogleda i kritičkog promišljanja o drami i pozorištu univerzitetskog profesora i dugogodišnjeg predavača uporedne istorije evropske drame.

U srcu Evrope gori razoran rat koji budi najgore traume iz prošlosti; neprestano nam se preti nuklearnom kataklizmom dok Zapad, Kina i Rusija odmeravaju snage.

Udbina ubistva u srcu Evrope

Priča o ubistvima jugoslovenskih emigranata u poslednje tri decenije 20. veka, koja je organizovala Služba državne bezbednosti SFRJ, poslužila je piscu ove jedinstvene hronike da u maniru uzbudljivog dokumentarnog romana, na osnovu temeljnog istraživanja, dopuni priču o hladnom ratu u Evropi – među izbeglicama poreklom iz Jugoslavije. Rat između starih neprijatelja, četnika i ustaša, dobio je posle 1945. novu stranu u sukobu, jugoslovensku Udbu, koja je političku emigraciju smatrala za opasnog predvodnika antijugoslovenske propagande.

Sedamdesetih i osamdesetih godina propagandni rat ove dve zaraćene strane pretvorilo se u pravi okršaj sa oružanim obračunima, kada su ostrašćeni politički emigranti napadali jugoslovenske ambasade i službenike u Evropi, a Udba uzvraćala slanjem svojih tajnih agenata i likvidiranjem najistaknutijih pripadnika emigrantskih organizacija, bili oni srpski, hrvatski ili albanski emigranti sa Kosova. U tom „neutralisanju“ državnih neprijatelja, Udba je pored slanja svojih tajnih agenata ubacivala među redove ekstremnih emigrantskih udruženja egzekutore iz kriminalnog jugoslovenskog miljea, čime je otvorila vrata službe bezbednosti plaćenicima i zlikovcima, i taj komplot s vremenom je jačao i produbljivao se, pružajući svoje pipke u srpskoj Udbi, preko ratova 1990-ih, do današnjih dana…

Vixere, čuvena lapidarna Ciceronova izjava koja je dala naslov ovoj knjizi, zapravo je odgovor na pitanje gnevnih Rimljana poznatom senatoru šta se dogodilo sa zaverenicima koji su uhvaćeni u pokušaju državnog udara, a koji u prevodu na srpski glasi: Živeli su!

U striktno poetičkom smislu Mirovićeva pesma se razlistava kao mera saodnosa između onog što je njegov lični karakter i njegovog dara. Ona nedri iz punoće energije doživljaja, sa svešću o njegovoj neponovljivosti – jer, nije naodmet podsetiti, novo proleće ne vraća na drveće staro lišće. Ona se, hoće i kao sadejstvo i saodnos uobrazilje i sećanja. Jer ne postoji snaga uobrazilje koja ne počiva na sećanju i ne postoji sećanje koje već ne sadrži u sebi neku stranu snage uobrazilje.

Kao što nas je, u prethodnim dvema knjigama, suočio s iskušenjima duhovno obolelog savremenog čoveka, bez unutrašnjeg saglasja, koji je prepušten divljem galopu čula, tako nas, novom knjigom, šeta civilizacijsko-istorijskim horizontima, skrećuć pažnju na one izrazite ličnosti koje su ih obasjavale. I u jednom i u drugom slučaju – jednako poneseno i jednako uspešno.
– Selimir Radulović

Usred buke i besa sve ubrzanije svakodnevice, pesnik Igor Mirović u svojoj novoj knjizi uvodi čitaoca u jednu uzbudljivu paralelnu igru iskustava, ličnih i opšteg. Tragom lične percepcije odabranih elemenata istorijskog na platformi dilema današnjeg čoveka, on učitava jedan deo istorije civilizacije kao ličnu pesničku ontogoniju. No, te istorijske reminiscencije samo su okvir za egzistencijalne reminiscencije, iz razgovora na klasične teme izrasta ubedljiva priča o surovim antinomijama našeg savremenog sveta, sveta u kome „pakao grize raj”.

Tražeći uporišne tačke između erosa i etosa, kao ključnih elemenata našeg postojanja, materijalnog i duhovnog, Mirović zaranja u drevne civilizacije koje čine smisaoni okvir projekciji sveta savremenog čoveka. Uz pomoć ogledala prošlosti, i ogledala ironije često maskirane u rimu, ovaj pesnik nam nepatvoreno i čisto iznosi svoju viziju savremenog sveta.

Etos imaginacije pesničkog glasa slaže slike i ožiljke isteklog vremena kao da postoji. Oživljava njegova čvorna mesta, muku i dilemu, sažetak smisla trajanja. Pesnik podnosi zakletvu etosu kao smislu. Haos i ravnoteža istorije i sadašnjice, vide se ovde, u tami zlosluta nadnetog nad erosom samoodržanja, dok se izlizane košulje znanja oblače na nova i nova odela tela.

Iza ove duboko pesimistične vizije sveta – u kojoj se ovde i sada, preliva u tamo i onda, ili obrnuto – prepoznajemo i smisao zrele mudrosti koja se ne libi da postavlja ono najteže pitanje ovog pesnika - da li je pesnikovo ja i dalje njegovo iskonsko ja?
– Nenad Šaponja

Legende i mitologije koje su nadahnule Roberta Džordana

S predgovorom Harijet Mekdugal

„Džordan je zavladao svetom koji je Tolkin tek počeo da otkriva.“
– New York Times

Legende i mitologije koje su nadahnule Roberta Džordana

Otkrijte kako je nastao i kako se upotpunjavao jedan od najpoznatijih i najvoljenijih serijala epske fantastike, što uključuje i:

- potpuno novu mapu sveta koju je nacrtala Elisa Mičel prema zapisima iz neobjavljenih beležaka Roberta Džordana;
- kako je mogla izgledati Zenica sveta;
- dugoočekivanu pozadinsku priču o Nakomi;
- osam stranica fotografija u boji.

Zaronite duboko u stvarnu istoriju i mitologiju koje su inspirisale svet Roberta Džordana. Poreklo Točka vremena napisao je Majkl Livingston, profesor srednjovekovne književnosti na koledžu Sitadel, uz predgovor Harijet Mekdugal, Džordanove urednice i supruge koja je preuzela brigu o njegovoj zaostavštini.

Pred vama je vodič za upoznavanje i bolje razumevanje remek-dela Džordanove epskofantastične književnosti koji se oslanja na intervjue i dosad neobjavljene autorove radne beleške. Majkl Livingston otkriva priču iza kulisa o tome ko je bio Robert Džordan, kako je stvarao i zašto zauzima tako važno mesto u savremenoj književnosti.

U drugom delu knjige dat nam je ključ za prepoznavanje „stvarnog sveta“ u Točku vremena. Možda nas ne čudi što su tu Kralj Artur i Merlin, ali važnu ulogu imaju i Aleksandar Veliki i svemirski program Apolo, nordijski bogovi, Napoleonova najveća pobeda i još mnogo toga.

Poreklo Točka vremena donosi uzbudljiva saznanja i uvide kako novim, tako i dugogodišnjim obožavaocima koji žele da detaljnije proniknu u serijal ili otkriju izvore koje je Džordan koristio u građenju svog sveta – sve u jednom, veoma preglednom tekstu.

Nema plemenitije stvari nego kad čoveku omogućiš da zabeleži sebe.

Dok je radio kao profesionalni novinar, Miroslav Antić je u novosadskom Dnevniku pisao kolumnu „Obično petkom“, u kojoj je donosio reportaže, anegdotska razmišljanja, prikaze, svedočanstva i opaske. Ali ne treba tražiti u tim tekstovima prozaičan novinarski opis ili puko prenošenje informacija – Antić i u novinskom tekstu uvek ima zrno poetske pobune i lirski komentar.

U lepoti ovih tekstova treba tražiti pre svega istinu da u našem trajanju nailazimo na razna pitanja, a pesnik u ulozi novinara na njih uvek ima odgovor: neočekivan, nužan, nepobitan...

„’Obično petkom’ bio je moj pokušaj da sa malo tuge i osmeha imitiram Čehova. Ja sam drukčiji temperament, pa to nije ni nalik na njega, mada bih bio ponosan da jeste... Mislim da sam u novinarstvu stvorio nešto između informacije i književnosti – nekakav hibrid koji je potreban čitaocima, koji smo mi zvali feljtonistika. Novine su, iz dana u dan, pune vesti, informacija, a čoveku je to malo. Voli da pročita tekst koji ne pripada šemi, liči na život. To sam našao.“ – Miroslav Antić

„Ova knjiga nam otvara lik Alije Izetbegovića u ogromnom spektru, gdje dominiraju sivilo njegovih uvjerenja, slabost karaktera i način na koji je bio teledirigovan iz srca kolonijalnog Zapada. Čovjek sa lažno zamišljenom facom do kraja je u sebi iscrpio užas praznine čije posljedice će dugo plaćati njegovi sunarodnici. Nenad Kecmanović i Darko Tanasković su napisali važnu i zanimljivu knjigu.“
– Emir Kusturica

„Knjiga Nenada Kecmanovića i Darka Tanaskovića Alija:ulema ili balija? malo je remek-delo kome ne treba predgovora, ali će njen pogovor dugo ispisivati čitalački narod.“
– Matija Bećković

„Kapitalno djelo dva izuzetno kompetentna autora. Kecmanović i Tanasković maestralno kombinuju psihološko portretisanje ličnosti Alije Izetbegovića s analizom njegovog političkog djela i islamističkih spisa. Knjiga ponajviše kazuje o negativnom nasljeđu ’oca nacije’ koje kao noćna mora pritišće i svijest savremene generacije bošnjačkog naroda. Definiše političku praksu i vlasti i opozicije, i islamista i građanista, te truje odnose sa druga dva naroda u ’nemogućoj državi’. Obogaćena neposrednim svjedočenjima i ličnim susretima autora, knjiga se čita nadušak.“
– Aleksandar Vranješ, ambasador BiH u Srbiji

U svojoj najnovijoj knjizi Umrijeti bez stresa Vedrana Rudan nas britkim humorom i beskompromisnom iskrenošću vodi kroz političke, društvene i svakodnevne apsurde, otkrivajući istine koje nas često ostavljaju bez reči, ali i s osmehom na licu.

Čitajući ovu knjigu, naići ćete na pasuse koji će vas nasmejati, ali i na one koji će vas u isti mah iznervirati i osnažiti. Jer, kako autorka poručuje, pravo na svoj glas, pravo da glasno kažemo „je*e mi se!“ i pravo da progovorimo protiv svega što nas ograničava zaslužuje svako.

Zato ovo nije priručnik o pomirenošću s postojećim stanjem. Ovo je oštar, lucidan i iskren obračun sa onim što nam ide na nerve dok smo još ovde, živi.

Iznad svega, Umrijeti bez stresa je svima podsetnik da je život prekratak da bismo, skriveni iza pristojnosti, ćutali i trpeli.

Bestseler autorka Sunday Timesa.

„Ovo je knjiga za svakoga ko ima srce što bije.“
– Dona Ešvort

„Koliko si hrabar, kad pustiš nekoga u srce, a znaš kakvu štetu može tamo da napravi.“

Ova knjiga je melem za slomljena srca, za one koji tuguju ili prolaze kroz teške životne trenutke. Stihovi u njoj obuhvataju sve odnose i pružaju isceljenje. To je poklon od žene ženi, prijatelja prijatelju, sestre sestri, majke kćeri. To je ljubav. To je prijateljstvo. To je početak povratka kući, ka vašem unutrašnjem detetu.

Prelepa zbirka poezije Done Ešvort nas ohrabruje da volimo, i podseća da se ljubav nalazi na najneočekivanijim mestima. Komponovane kao jedinstven vodič za plovidbu kroz mnoge komplikovane veze, ove pesme nude mudrost i savete za održavanje i razvijanje ljubavi koju negujemo prema prijateljima, porodici i partnerima.

„Nisam bila ni svesna koliko su mi bile potrebne reči napisane na ovim stranicama.“
– NetGalley

„Stihovi ove talentovane autorke obraćaju se pravo našem srcu i duši.“
– Amazon

„Dirljiva, lepa i umirujuća zbirka pesama o ljubavi prema sebi, prijateljstvu, partneru i deci. Dona Ešvort nas podseća da nam sve te veze obogaćuju život, oblikujući nam pogled na ljubav, saosećanje i oproštaj.“
– goodreads.com

„Niste sami, nikad niste sami.“
– Dona Ešvort

Od bestseler autorke Sunday Timesa

„Ah ali šta je život ako ne sve ponekad sve u jedan tren.“

Ova knjiga će vam pomoći da iz dana u dan promenite perspektivu, da sebe sagledate u boljem svetlu i pronađete snagu da prevaziđete brojne prepreke. Probudiće u vama radost, uliti hrabrost, pomoći vam da izgradite mir. Sa sobom i ljudima oko sebe. Sa svetom.

Podsetiće vas na to šta je važno, a šta nije. ): Ako ste se izgubili, vratiće vas na pravi put, ako ste već na jednom takvom - daće vam vetar u leđa.

Pesme Done Ešvort daju uvid u misterije života, pružaju nadu i utehu kad se osećamo nesigurno u ovom svetu koji se prebrzo menja. Ona nas podseća na to koliko su važni samopouzdanje i solidarnost, ali i predah i sposobnost prepuštanja trenutku. Da najveća radost ne leži u našim dostignućima ili u spoljašnjem izgledu, već u stvaranju uspomena i uživanju u takvim trenucima sa onima koje volimo.

„Ova podsticajna i prelepa zbirka pesama nam poručuje da živimo punim plućima, graciozno starimo, prihvatimo promene i samo budemo.“
– goodreads.com

„Priručnik za uspone i padove koje doživljavamo dok se penjemo na planinu zvanu život.“
– booktopia.com

„Donine mudre i lepe reči pomažu nam da dosegnemo unutrašnji mir i prihvatimo sebe. Volela bih da sam ih pročitala mnogo ranije.“
– Liza Snoudon

„Kao pojas za spasavanje, ova knjiga će vas spasiti kad vas bura života ponese.“
– Dona Ešvort

Od bestseler autorke Sunday Timesa.

„Nada je unutrašnji glas koji se uzdiže kroz poraz i šapuće probaćemo sutra ponovo.“

Zbirka pesama čije nas mudre poruke podstiču da gajimo nadu i spokoj, prihvatimo sebe i pronađemo inspiraciju onda kada nam je teško, kada se osećamo bespomoćno ili nas obuzme tuga. Napisane s ljubavlju i razumevanjem, ohrabriće nas onda kad se osećamo kao da su nam sve lađe potonule, i podsetiti na to da smo svi mi deo velike slike koju i sami možemo učiniti boljom.

Dona Ešvort nam pomaže da uvidimo da je dobro svuda oko nas, da svaki naš postupak vođen dobrom namerom, koliko god bio mali ili veliki, doprinosi da ovaj svet bude lepše mesto, a budućnost svetlija. Uz njene pesme učimo da budemo nežniji prema sebi i prihvatimo sopstveno biće.

Nada klija i u najvećoj pustoši. U trenucima kada sve izgleda neprozirno i mračno, Divlja nada će uneti svetlost i obasjati vam put.

„Poezija koja govori o tome kako je biti ljudsko biće.“
– portobellobookblog.com

„Divlja nada je puna lepih i mudrih pesama koje će vas podsetiti da uvek treba ići napred.“
– goodreads.com

„Vrlo inspirativno i duševno… Dona prelepo piše.“
– Liza Snoudon

Tekstovi zbog kojih sam proteran

„Kada sam prije četvrt vijeka pokrenuo magazin Buka, imao sam samo jedan cilj: raskrčiti zapuštene predjele nemara i nevolje i zasijati na njima sjeme slobode. Markova brazda je bila pošteno uzorana – šest godina je, gotovo svake sedmice, pisao jednu od najtrajnijih kolumni u regiji. U društvu prećutkivanja svojim tekstovima pravio je buku nalik udarcima iz potpalublja. Kao da je iz dubine davan znak života, signal da još nismo svi potonuli.“
– Aleksandar Trifunović, glavni i odgovorni urednik magazina Buka

„Sto puta sam mu govorio: 'More, Marko, ne ori drumove!' Ali on ne odustaje. Ore li ore i još stalno viče: 'More, Turci, ne gaz’te oranje.' I šta mi tu sad da radimo? Moramo da ga čitamo i hrabrimo na njegovim raznim relokacijama, gde u poslednje vreme živi zato što nastavlja da piše, ponekad i da psuje. Zato ga i volimo.“
– Draža Petrović, glavni i odgovorni urednik lista Danas

„U Markovim kolumnama jasno vam se predočava atrofija svega što jedno društvo i državu čini poželjnim za život. Istovremeno, svedočite mukama i nevoljama hroničara, koje se usložnjavaju sa svakim novim tekstom. Iako progonjen od moćnih i obesnih likova, iako izložen teroru medijskog smećarnika koji je prekrio Srbiju, Marko ne posustaje, naprotiv, nastavlja da duhovito i hrabro secira svoje progonitelje – od podivljalih nacoša do novopečenih kicoša. Borba se nastavlja...“
– Željko Bodrožić, predsednik NUNS-a

„Do apsurda zagovornik svake slobode, pre svega slobode govora, Marko Vidojković svojim tekstovima namerno provocira čitaoce, budi ih iz ravnodušnosti, intelektualno i emotivno ih uznemirava kako bi ih naveo na uvid koliko su besmislene mržnje, isključivanja i nacionalizmi, te koliko je važna inkluzivna demokratska zajednica.“
– Tanja Tuma, potpredsednica međunarodnog upravnog odbora PEN-a

Ko je dostojan jednog crnog reda
taj je dostojan i reči,
ko je dostojan reči
taj je dostojan i prostora beline,
ko je dostojan beline
taj je dostojan iskustva
da godinama krotio je samo
između redova male praznine
i da nema knjige
kojom bi zimi obložio
unutrašnju stranu kaputa.

Što više čitam, o poeziji znam
sve manje...
Sve lošiji sam gonič malih zebri
niz blage padine kolena i stola.

Anatomija jedne jerusalimske tragedije

Pulicerova nagrada 2024.

Knjiga godine po izboru časopisa New Yorker, Economist, Time, New Republic i Financial Times.

„Najbolje stranice o Palestini koje sam u životu pročitao.“
– Dž. M. Kuci

Petogodišnji Milad jedva čeka da se ukrca na autobus za svoj prvi školski izlet. Dok pozdravlja mamu i izlazi na pljusak, njegov otac Abed još spava. Dan koji će zauvek promeniti život Abeda Salame počinje nekoliko sati kasnije, kada čuje vest o udesu s mnogo žrtava na „drumu smrti“, jednoj od retkih saobraćajnica pod kontrolom Izraela na kojima Palestinci još smeju da putuju. Predosećajući najgore, Abed stiže na mesto nesreće, gde ga čeka pravi pakao: ogroman prevrnut kamion, školski autobus u plamenu. Deca su prebačena u različite bolnice u Jerusalimu i na Zapadnoj obali; neka su nestala, a druga se ne mogu identifikovati. Abed kreće u očajničku potragu za svojim sinom Miladom. Najgori košmar svakog roditelja za Abeda je dodatno otežan fizičkim, emocionalnim i birokratskim preprekama koje mora da savlada jer je Palestinac.

„Knjiga Nejtana Trola naterala me je da često zastajem, zaobiđem pa se vratim na određeno poglavlje, pasus, ponekad čak i rečenicu samo da bih mogla da apsorbujem brutalnost, patos, čeličnu nežnost i zapanjujuću perfidnost i složenost načina na koji država može da tlači jedan narod a da ipak zasluži aplauz i divljenje civilizovanog sveta za svoje postupke.“ – Arundati Roj

„Razorno... s retko oštroumnim političkim uvidom.“ – Juval Noa Harari

„Ova briljantna i potresna knjiga pravo je remek-delo. Čita se kao roman, a ipak je, nažalost, sve istinito. Završio sam je u suzama.“ – Džejms Ribanks

Kada smo pokretali sajt Velike priče, znali smo dve stvari: da ne smemo da ga zovemo regionalni, iako je on prvi veliki regionalni sajt, i da na njemu moraju da pišu dvojica najduhovitijih ljudi u regionu.

Draža Petrović je odmah pristao, pošto je moj prijatelj i kolumnista Nedeljnika od prvog broja. „Kako ću s Antom?“, imao je tremu, doduše. I Ante je odmah pristao. Ali nije imao tremu. Njegova prva kolumna bila je Zagrebački sporazum četnika i ustaša (pošto je tada u Zagrebu predstavljena knjiga Bosanska golgota četnika 1945. godine). Na prelomu smo videli kako uz taj naslov izgleda ono „Draža i Ante“, pa smo Draži dodali njegovo pravo ime Dragoljub. Niko to nije ni primetio osim jednom prilikom pomalo uvređeni Sergej Trifunović.

Sve ostalo bilo je toliko dobro, toliko čitano i toliko drugačije da je zaslužilo knjigu. Autori su sami otkrili da su im ovo najličnije kolumne. Svaka kreće s originalnim oslovljavanjem: Visokoprepodobni Petroviću, Brate i prijatelju Ante, Dragoljube pobratime, Zaslužni građanine Tomiću... A sve dalje je testament jednom vremenu, kako ga vide nesuđeni profesor sociologije i filozofije u srednjoj školi i nesuđeni organizator pozorišnih predstava, što nam je u jednom tekstu otkrio Draža.

Kako izgleda njihovo dopisivanje, šta je za njih humor, po čemu se razlikuju mediji „ovde“ i „tamo“ i najvažnije – kako se razumeju Srbi i Hrvati, otkriće svaki čitalac ove knjige... Mi smo to znali i pre početka ove prepiske: razumeju se odlično!

– Veljko Lalić, glavni urednik Nedeljnika i Velikih priča

„Pesnički neokonzervativizam Selimira Radulovića je prirodna, samorazumljiva datost: njegova pesnička reč odjekuje, danas, na početku XXI veka, s istom merom smirenosti i usmerenosti ka perspektivama večnosti, kao što je to bio slučaj s arhajskim oblicima pevanja i mišljenja. Ako neko misli da ovakav pesnički oblik nije usklađen s duhom vremena, onda moramo reći: ovom nesrećnom vremenu velikog tehnološkog napretka i strasnog usmerenja ka apokaliptičkim ishodima ovoga sveta, preko su potrebni upravo pesnici koji će, na različite načine, pevati iz smirenosti uma, iz večnosti bivanja i iz arhaičke nadahnutosti Svetim Trojstvom.

Saglasno tome, pesnički neokonzervativizam je nužan, meleman i blagotvoran kao alternativa lakomislenosti postmoderniteta, prevarnosti čulnoga sveta, zavodljivoj igrivosti kapitalističke liberalne ekonomije, ali i kao obnovljena potvrda nužnosti svedočenja o Živom Bogu, u živim dušama ljudi. U takvom poetičkom stavu, u takvoj argumentaciji, u takvom pesništvu, koje nastaje opredeljenjem za arhajsku duhovnu, religijsku stvarnost, koja mnogima izgleda potpuno nestvarna, u vremenu materijalističkog, tržišnog, marketinškog sjaja, u svemu tome, prepoznajemo stav da se pesmom mora odlučno nastupiti protiv nepesničke stvarnosti, odnosno, protiv prozaične i konzumerističke svakodnevice postmodernog doba. Tu negde nalazim jake razloge zbog kojih mi se misija Selimira Radulovića čini važnom i dragocenom u vremenu u kojem živimo. Njegovo pesništvo je najizrazitiji primer pastirski čistog, hrišćanskog pevanja, zasnovanog na utvrđivanju pojma svetosti u ljudskom životu, na obnovi, ponavljam, uvek žive ikone Živoga Boga u živoj čovekovoj duši.– Ivan Negrišorac

Testamentarna knjiga svedoka jednog vremena

Mislim da nema čoveka u Srbiji koji je bio prisutan na toliko poprišta kao Ivan Ivanji. Možda nema ni u Evropi. Stvarno prisustvo pruža šansu da se stvarnost vidi van obrazaca. Ne koristi svako tu šansu. Ivanji je koristi.

Ako čitamo njegovu ispovest, vidimo i to, da stvarnost i logika nisu uvek pod istim krovom. Prvih desetak godina svog života Ivanji je proveo u Bečkereku/Zrenjaninu, u građanskoj porodici u kojoj je guvernanta bila Austrijanka iz Slovenije. Ispostavilo se da ona radi za Gestapo, ali baš zahvaljujući njoj Ivanji je dostigao takav stepen poznavanja nemačkog jezika da je mogao postati Titov prevodilac.

Ivanji zna šta je jednom bilo u Jugoslaviji. Zna, jer je stanovao u Francuskoj 7, poznavao je Ota Bihaljija Merina, Branka Ćopića, Ivu Andrića, sretao je Ivana Stambolića i mnoge druge znamenite ličnosti. Ta imena su i nama poznata, ali preko Ivanjija saznajemo mnogo više nego što je poznato. Saznajemo recimo za razgovor sa Titom na Brdu kod Kranja čija tema nije bila ni Jugoslavija ni nesvrstanost, već Titov pudlan Bil, kao i zašto Krleža nije hteo da se kupa kod Opatije... I još mnogo toga što stvara upečatljivu sliku o Jugoslaviji, zemlji koja je nekada bila na mestu na kojem se danas i mi nalazimo. Ako nas zanima gde smo zapravo, mislim da treba čitati Ivanjija. – Tibor Varadi

Poema o Svetom Vasiliju Ostroškom

Početkom XVII veka, stoleća koje će u srpskim zemljama ostati zabeleženo po neviđenim zulumima turskog okupatora i lokalnih poturica, u Mrkonjićima ponad hercegovačkog Popova polja rađa se dečak koji će, kao paroh, monah, vladika i podvižnik, na sebe preuzeti nevolju pravoslavnog i ne samo pravoslavnog srpskog naroda, kod Gospoda se moliti za spas njegovih zemnih tela i njegovih besmrtnih duša. U toj plemenitoj borbi, prestaviće se Gospodu i posvetiti. Oganj i kelija je knjiga o Svetom Vasiliju Ostroškom, o keliji u kojoj se sjedinio sa Svevišnjim i o čudima koja je, kao Božija produžena ruka, činio za života, a koja će, od njegovog Vaznesenja, pa do kraja sveta, nastaviti da čine Svečeve netaknute mošti.

„Oganj i kelija Vladimira Kecmanovića navodi na pomisao da je srpska poezija bolja što su vremena gora. Ova poema, kao forma neograničenog značenja, možda je roman, možda spev, možda nešto treće, ali siguran sam da je jedno od čuda Ostroškog čudotvorca.“ – Matija Bećković

„Vladimir Kecmanović snažnim stihom u kome se dozivaju epski ton vijekova i poetska intuicija XXI v. provodi kroz put Stojana Jovanovića do Svetog Vasilija Ostroškog. Taj put može biti pojmljen i kao hod od kamenite divljine naše duše ka božanskoj uzvišenosti koja i dalje živi u ostroškom kamenu, u moštima, u tijelu, u čovjeku, u ovom narodu. Svaka od slika prošlosti, uzeta iz života Svetog Vasilija, ujedno je slika našeg postojanja danas, pa nas Kecmanović podsjeća na Svetog Vasilija Ostroškog kao čovjeka u kome se kao ponornica pojavila božanska pomoć u zla vremena.“ – protojerej-stavrofor dr Darko Ristov Đogo

„’Budalama kad bi vjerovali, poete su pokoljenje ludo’, kaže Njegoš. Dragi Kecmanoviću, dobro došao u novo pokolenje.“ – Hadži Petar Božović