Autor pokušava da „isprati“ razvoj nauke o književnosti, književnih rodova i vrsta polazeći od antičkih osnova, postavljenih pre svega u delima Platona i Aristotela (s posebnim osvrtom na Aristotelov pojam katarze i njegovo kasnije tumačenje), kroz srednji vek sve do naših dana. U tom pokušaju on i uspeva: naime, erudicija i lucidnost, ništa manje i zavidna pismenost i „načitanost“, te dar da na razumljiv i sažet način izloži tuđe i svoje ideje, omogućuju mu da da pregledan i precizan opis tog razvoja, zbog čega će ova knjiga svakako biti nezaobilazan priručnik za sve studente koji imaju nameru da se bave teorijom i istorijom književnosti uopšte, ili pak nekih njenih posebnih vrsta i žanrova
Autor u ovoj „književno-teorijskoj“ studiji razmatra „ulazak Rusije u Boga“ kroz tumačenje dela Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Za središnju se uzima ideja Dostojevskog, koju inače izriče starac Zosima u romanu „Braća Karamazovi, da su „svi krivi za sve“. I da je sve povezano, kao okean. „Na jednom kraju sveta se podižu talasi, na drugom – udaraju“, takođe su reči starca Zosime. Ovu ideju autor potkrepljuje svojom ispovešću, to jest pričom o Velikom sudiji, koji se u sudnici suočava sa dvostrukim ubicom, koga na prvom ročištu prepoznaje – tog ubicu je on, kao malog dečaka, naučio da puca...
primena semiotičko-strukturalističke metode na pesme Puškina, Vedenskog, Zabolockog, Majakovskog, Hlebnjikova i drugih značajnih ruskih i sovketskih pesnika
DOĐE TO DA JE BAŠ TAKO
Dešava se da žrtve svedu ubicu na reku
Da reka iz ubice iznese srce na dlanu peska
Da sin ubice jeca u zagrljaju sina žrtve
Dođe to da nije to – da nije lako kinuti
Da te ždrk vrati u vinkl
Da Žućov mudro ćuti ko drug Stari
Kuća svemoćnika besmrtno bludi
Dan kamenovan senkom žmira kolenom
Ratko Marković Riđanin (1949) je diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu u grupi za srpski jezik i jugoslovensku književnost. Radio je kao profesor u gimnaziji, u Srpskoj Crnji, rodnom mestu Đure Jakšića, u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu. Proveo je u radu na Svetoj gori, više od dve godine, boraveći po mesec dana u jedan mah. Stihove sa temom svetogorja objavljivao je u perodici od prvog odlaska, 1984. godine do danas. Najbolja ilustracija za pesnički rad Riđanina na Svetoj gori su knjige «Stopa» (1998), «Otajnik» (1998), «Vesla za grešnike» (2007)... Dobitnik je Nagrade za prvu knjigu na književnom konkursu "Disovo proleće" 1986.
Knjiga GDE. KAD donosi čitaocu sabrana dela jednog od najznačajnijih ruskih pesnika Aleksandra Vedenskog, bliskog prijatelja i saradnika Danila Harmsa, Velikog Oberiuta i Činara zaumne poezije, neodoljivog melanholika, koji je, putujući na svojim zaumnim i apsurdnim stihovima, koji pod kraj pesnikovog života počinju da odišu setnom i
nostalgičnom uspomenom, dospeo tamo gde je malo
ko među pesnicima uspeo i da priviri – u božanske odaje savršene poetske harmonije svog večnog imenjaka i skrivenog uzora Aleksandra Puškina. To prefinjeno tkanje u stihovima, koje je, kako se čini, moguće samo u stihiji ruskog jezika, uspela je da na srpski jezik prenese Kornelija Ičin, svakako naš najveći poznavalac umetnosti ruske avangarde i njenih idejnih tokova, čiji tekst Svetovi Aleksandra Vedenskog i završava ovu knjigu.
Glava prva – Gogoljev stvaralački proces
Glava druga – Gogoljev siže
Glava treća – Slikovitost kod Gogolja
Glava četvrta – Stil Gogoljeve proze
Glava peta – Gogolj u devetnaestom i dvadesetom veku
