Crveno i Crno, to jest vojnik i sveštenik, vojničko slavoljublje i svešteničko slavoljublje, dolazeći jedno iza drugog, ratnička energija i spletkaška diplomatija željna da ostvari san o gospodarenju koji je ona prva smislila. Devetnaesto stoleće, u to doba, ima trideset godina. Ono je rođeno u huci i buci oružja; ono je imalo kao prvi razgovor svoje misli osvojenje sveta. Dve stvari, potpuno nepoznate prethodnome veku, postale su za nj dve stalne misli: prijem svih Francuza u sve moguće službe, ako umeju da ih uzmu; suverena moć, čak nad čitavom Evropom, koja se nudi svakome, ako ume da je otme. Te stvari su potpuno nove. Pre četrdeset godina, o njima se nije moglo čak ni sanjati. One su istinite; one su činjenice, i to skorašnje činjenice. Budućnost će dokazati da su one, iako istinite, ipak zato skoro varke; da su one stvarnost samo za jednog ili dvojicu mezimaca sudbine, da su izuzetna stvarnost; ali budućnost nije došla, i, kao skorašnje činjenice, ove stvari imaju ogromnu moć na uobrazilje. Roman Crveno i Crno je hteo da nam predstavi dejstvo koje su proizvela, u jednoj vatrenoj duši udruženoj sa neobičnom inteligencijom, ova nespokojstva, ova nestrpljenja, ove požude. To je roman XIX veka. Žilien Sorel je video Carstvo, u tom smislu što je njega odnegovao jedan kapetan koji je služio pod Napoleonom. Žaljenje za tim vremenom kad su ljudi bili generali u tridesetoj godini, i kad su se mogli uzdići dotle da postanu carem u Francuskoj, ili bar kraljem u Švedskoj, bilo je sva njegova misao za vreme njegovog detinjstva. Od žaljenja, on je brzo prešao na ambiciju jer on je energičan, i, na kraju krajeva, svi putevi nisu zatvoreni;ali na ambiciju osobenog karaktera, ambiciju toga doba. Svi putevi nisu zatvoreni; ali su oni koji ostaju krivudavi. Ne uspeva se više ratobornom energijom; uspeva se intrigom, to jest energijom stvorenom od hladnokrvnosti, stalne prilježnosti, ogorčene obazrivosti, i dovitljive niskosti.
