Proizvodi

"U životu možemo pobeći od svega, ali ne i od srca. Ljubav nas uvek nađe. Putevi ljubavi su čudesni. Ljubav je najveća inspiracija, najveća pokretačka sila i najjača isceljujuća snaga, veličanstvena i moćna u svakom svom aspektu. Upravo o tome govori roman Dane Vitor „Ako želiš nešto od Marsa budi Venera“. Suptilno, nadahnuto napisan, pitak, lagan probudiće u Vama i suze i smeh i zebnju i radost i toplinu...
Na potpuno lagan i očaravajući način Dana Vitor nas vodi kroz različite životne kulise, sudbinu glavne junakinje Marije, predratni i posleratni Beograd, kroz liniju predaka, sudbinu porodice i njenih prijatelja, igru života, radosti, ustreptalosti, ljubavi, porinuća, nove nade, kroz spasonosni obrt sudbine, koji nam poručuje da su jedine isceljujuće snage i najjača oružja u svim životnim situacijama upravo ljubav, vera i nada.
„Život je plima i oseka lepih i manje lepih trenutaka“ — navodi Dana Vitor u svojoj knjizi, ali ova knjiga nosi jasnu i glasnu poruku da za ljubav ne postoji nepremostiva prepreka i putevi srca, ma koliko na izgled delovali ponekad čudno, su zapravo najispravniji u svakom trenutku. Sledite srce i put će biti uvek otvoren.
Budite Venere, u svetu pomešanih uloga. Dozvolite toj Veneri da zablista u svoj svojoj veličanstvenosti, nežnosti, ljupkosti, lakoći i lepoti. Tek tako probuđena Venera aktivira muški princip jakog, muževnog Marsa, zaštitnika i partnera. Upravo, ova sjajna Venera lutajući dolinom iskušenja, životnih prevrata, neispunjenih nada, spas nalazi u poimanju ljubavi kao najveće vrednosti, a isceljenje u zagrljaju Marsa.
Ljubav sve isceli, čak i ono na izgled nemoguće. Iz pogleda ljubavi — sve je moguće. Stoga prepustite se i zaplovite kroz ove redove u čaroban svet svemoguće ljubavi, koja iznova rađa i čudesno isceljuje. Sledite put ljubavi kao jedini ispravan put.
Jelena Andrić"

Živorad Žika Lazić (1933 - 2009) javio se u srpskoj književnosti zbirkom pripovedaka «Putem pored reke». Objavio je dvadesetak knjiga, romana i zbirki pripovedaka. Prevođene su mu priče na engleski, nemački, ruski, danski, bugarski, albanski, azejberdžanski. Napisao je scenarija za popularne serije «Muzikanti», «Građani sela Luga», i «Doktorka na selu». Autor je i scenarija za nekoliko igranih filmova, a komadi po motivima njegovih istorijskih romana, izvođeni su na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Nagrađivan je više puta. U dugoj šetnji od beogradskog Novog groblja, gde se poklonio senima Nikole Pašića, do spomenika na bivšem trgu Marksa i Engelsa, sada Pašića, Živorad Lazić je ispričao kako se najveći srpski političar s kraja 19. i početka 20. veka nosio u politici sa lozama Obrenovića (Milanom i Aleksandrom) i Karađorđevića (Petrom i Aleksandrom). Kako na kraju ovog romana Lazić napisa: Beograđani su se šalili da bi epitaf na Pašićevom grobu trebalo da glasi: SAHRANIO SAM TRI KRALjA, A ČETVRTI JE POKOPAO MENE IZ STRAHA DA I NjEGA NE STRPAM U GROB. Lazić je roman „Pašić i četiri kralja“, pisao ži- vo, duhovito, s mnogo zanimljivih dijaloga i dočarao je atmosferu epohe. Radnja je zasnovana na istorijskim ličnostima i vernim datumima ali je pisac u dozvoljenim granicama pesničke slobode pravio priču i ukrasio je izbiranim jezikom i upečatljivim slikama. Ova knjiga ima i jednu veliku poruku. Pašić je rođen u kneževini Srbiji, a umro je 1926. u velikoj državi, kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, Jugoslaviji.

Živorad Žika Lazić (1933 - 2009) javio se u srpskoj književnosti zbirkom pripovedaka «Putem pored reke». Objavio je dvadesetak knjiga, romana i zbirki pripovedaka. Prevođene su mu priče na engleski, nemački, ruski, danski, bugarski, albanski, azejberdžanski. Napisao je scenarija za popularne serije «Muzikanti», «Građani sela Luga», i «Doktorka na selu». Autor je i scenarija za nekoliko igranih filmova, a komadi po motivima njegovih istorijskih romana, izvođeni su na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Nagrađivan je više puta.

U romanu Ubiše knjaza autor opisuje poslednja tri dana iz života kneza Mihaila Obrenovića. Za ta tri dana Živorad Lazić je čitaocima ponudio čitavu istoriju vladavine dinastije Obrenovića i svu složenost društvenih i političkih prilika u Srbiji koje su dovele do atentata na kneza Mihaila.

Roman Kad Bogovi Zarate je slovenska mitološka priča u kojoj se svetovi smrtni, dugovečni i besmrtni, udružuju u borbi protiv podzemnog sveta. Kroz priče nas vode junaci iz redova ljudi, zmajevića i vilenjaka. Pored njih pojavljuju se i slovenski bogovi od kojih su neki preobraženi u smrtnike. Ovo je prva od dve knjige u kojoj se čitalac upoznaje sa likovima i njihovim pustolovinama.

Danica ga udari nogom u prepone, od besa nije videla narod koji se skupljao pored njih. Neko je obuhvati otpozadi, čula je Mladenov glas u svom uvu, lagano bes ju je napuštao, a telo joj se opuštalo. Čula je žagor oko sebe, okrete se lagano prema Mladenu. „Deca.“ uspaničeno mu reče i otrča u pravcu gde ih je ostavila.
Nastavak popularnog romana Kosovka devojka prati život Danice i njene porodice. Danica, koja je sada majka, mora da brani sebe a prvenstveno svoju porodicu od svakakvih problema – napada Turaka, nestašice hrane, sukoba između ljudi u selu... Ona strepi od mogućeg rata i napada na seljake koji samo pokušavaju da prežive ovaj težak period i smišlja kako da se snađu ako im se desi neka od mnogih nesreća.

Autorka vešto plete priču, postepeno uvodi likove u nju i sa lakoćom gradi njihove karaktere. Profesionalni istoričar bi nas precizno obavestio o datumima pojedinih događaja, makar o tome da je izbio Prvi srpski ustanak, a Pavlovićeva umešno to radi onako usput, dopuštajući čitaocu da iz dijaloga aktera to sam zaključi. Jer, centralna tema romana i nije hronika srpskog naroda tokom njegove borbe za oslobođenje od turskog jarma, već životi srpskih porodica u to vreme, svakodnevna zbivanja. Ovo je i priča o dobroti, plemenitosti, požrtvovanju, rađanju i negovanju ljubavi, topla, gotovo bajkovita storija, u kojoj skoro da nema negativnih junaka, osim naravno, onog „pustog turskog“. Pravo osveženje na našem književnom tržištu.
Branislav Vučković, istoričar

Za Stojana Bogdanovića čitanje nije samo stvar uživanja i zadovoljstva već i podsticaj za razgovor – otvoren, vrcav, duhovit, polemičan – kako sa pročitanim delom tako i sa samim sobom. Čitati znači nabasati na izazov, na „krivca“ za novu priču, o drugima ili o sebi – svejedno. Književnost već odavno nije ništa drugo nego komentar već napisanog. U krajnjem slučaju, komentar komentara.
Stojan Bogdanović je krivca za ovu knjigu pronašao u Milisavu Saviću, odnosno u njegovim romanima „Pepeo, pena, šapat“, „Hleb i strah“, „Ožiljci tišine“ i „La sans pareille“ i esejističkoj zbirci „Fusnota“. Iščitavajući prozu i esejistiku svog generacijskog drugara, Bogdanović, svetski poznati matematičar i autor na desetine zapaženih pesničkih, proznih i aforističkih knjiga, beležio je neposredno svoje utiske, ne čekajući da dođe do poslednje stranice, što je rezultiralo nizom briljantnih analiza Savićevih tekstova, u formi fusnota i digresija, često anegdotski i autobiografski obojenih. Knjiga je, u neku ruku, razgovor između dva pisca i njihovih dela, sa fokusom na najznačajnije događaje njihovog „prohujalog“ i u mnogo čemu izneverenog vremena.

Roman „Raspakovani snovi“ prati nekoliko životnih sudbina i dugogodišnjih prijateljstava u burnim devedesetim godinama prošlog veka u Srbiji. Nepretenciozno i sa pripovedačkom lakoćom, prateći ljubavi, razočarenja, uspehe i poraze svojih junakinja, pisac nam dočarava teška, turbulentna vremena u nekoliko srpskih gradova i malih mesta. Kroz način života običnih dobrih i vrednih ljudi plete se i upotpunjuje panoramska dragocena slika o životu u našoj zemlji u tegobnim istorijskim godinama tranzicije, ekonomske bede, političkih previranja, rata i bombardovanja . To je pozadina na kojoj se ukrštaju sudbine nekoliko najboljih prijateljica, čije su težnje za ljudskom srećom u prvom planu. Ivana Dimić

Kao ratni dopisnik učestvovao je u Balkanskim ratovima, a za vreme Prvog Svetskog rata je pratio srpsku vojsku u izgnanstvo, to je bilo prouzrokovano, osim nacionalnim oduševljenjem i naklonošću jednog zapadnjaka, razočaranog u evropsku civilazaciju, prema kojoj je u njegovim očima nosila nešto od onog iskonskog, pravog, prirodnog života kome je težio. Upravu tada nastaju dela “ Iz solunskih borbi” i “ Iz ratnih dana”. Slobodoljublje, odvažnost, ljubav i svetlost, krasile su Iva Ćipika, istovetne osobine koje je podario i svojim junacima u ovim delima.

Književno delo, pisano je lakim, jednostavnim i neusiljenim rečnikom i stilom, pored književe ima i znatnu društveno-političku vrednost.

Što je Demosten naučio idući u školu kod najznatnijih ondašnjih ljudi i učeći danju i noću kod svoje kuće, to upotrebi u javnom životu najpre i najpre kao advokat. Advokaturi se on oda koje s toga, da koliko toliko naknadi upropašćenu očevinu i da obezbedi življenje svojoj materi i sestri, koje stoga opet, da uđe u sve odnose života, te da se tako pripravi za političku pozornicu. Ovom prilikom da napomenemo, da se položaj atinskog advokata u jednoj tačci sasvim razlikovao od položaja današnjeg advokata. Atinski advokat obično ne zastupaše svoje klijente lično pred sudom. Ovi moradoše to sami činiti po pravu atičkome, a advokat pisaše za njih tužbe i odbrane, te se s toga i zvaše logograf (λογογραφος) ili pisac beseda (sudskih).
Kada dakle, kao što napomenusmo, građanstvo atinsko počne opet savetovati se o makedonskom pitanju na glas o naprasnom Filipovom napadu na Halkidiku (s proleća god. 351. pre Hr.), ustane mladi Demosten sasvim iznenada pre sviju drugih govornika, koji obično o toj stvari pređe govoriše, da bi sprečio jednom za svagda ponavljanje svega onog, što je već hiljadu puta rečeno. Ustane Demosten, te je sad govorio besedu kojom je započeo svoju svetsko-istorijsku ulogu, govorio prvu besedu svoju protiv Filipa — tako zvanu prvu filipiku. Od tog doba nastaje ona navek znamenita borba, u koju se Demosten upustio za slobodu helinsku protiv onoga čudovišta ljudskoga — kralja Filipa, — i kojoj ima svet da zahvali čitav niz najdivnijih beseda, što su ikada govorene; nastaje borba, koju je Demosten vodio jednim jedinim oružjem, slobodnom rečju, no ipak tako silno i snažno, da je sam Filip imao običaj više puta da reče: on vodi rat samo sa Demostenom, a ne sa Atinjanima. U prvoj filipici baca Demosten krivicu zbog tadanjeg rđavog položaja ne samo na pređašnje savetnike i vojvode narodne, već i na sam narod.

Deo prvi – Topčiderska katastrofa, 351 str.
Deo drugi – Nekoliko prvaka liberalnih i zavera, 482 str.

U smiraj dana, 29. maja po starom ili 10. juna 1868. po novom kalendaru u Košutnjačkoj šumi, na tadašnjoj periferiji Beograda, ubijen je knez Mihailo Obrenović III. Srbija je tada izgubila svog Kneza, a Evropa Prince Michela, kako su ga zvali na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda. Mlad, obrazovan, naočit, aristokratskih manira, bio je svuda rado viđen gost. U zvaničnoj audijenciji bio je kod kraljiceViktorije, cara Napoleona III, cara Aleksandra II i dva sultana, Abdul-Medžida i Abdul-Hamida.

Pored zalaganja tadašnjih velikih sila, a najviše zaslugom takvog kneza, Srbija je diplomatskim putem (čuvajući brojčano i kvalitetno svoj narod) 1867. godine preuzela od Turske upravu nad preostalim utvrđenim gradovima (Beograd, Smederevo, Šabac, Kladovo i ranije Užice i Soko) i takođe, istim sultanovim fermanom, izdejstvovala da i poslednji turski vojnik napusti Kneževinu. Bio je to, u tom trenutku, maksimum ispunjenja nacionalnih težnji i značajan korak u procesu sticanja nezavisnosti.

Uz obaveznog službenog pratioca, ordonansa majora Svetozara Garašanina, sina tadašnjeg predsednika vlade Ilije Garašanina, i poslužitelja Mite, sa knezom su se u Košutnjak, tog kobnog popodneva, izvezle u šetnju i tri žene. Bile su to Tomanija Obrenović, kneževa strina, njena kći Anka Konstantinović, kneževa sestra od strica, i Katarina Konstantinović, kneževa sestričina, odnosno Ankina kći i Tomanijina unuka.

Od ranog popodneva u Košutnjaku su bila i četvorica zaverenika sa namerom da ubiju kneza Mihaila i da ponovo dovedu na vlast Aleksandra Karađorđevića. Egzekutori su bili: braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić. Treći od braće Radovanović, Pavle, takođe je bio član zavereničke grupe, koji je bio zadužen da nabavi oružje, što je i realizovao. Pavle je bio advokat i dva puta kandidat za narodnog poslanika, Kosta se uspešno bavio proizvodnjom i trgovinom sapuna, dok se Đorđe u poslu nije iskazao, pa je za sebe često govorio da je bivši trgovac. Atentator Marić je jedno vreme bio predsednik okružnog suda u Požarevcu, ali mu je karijera propala zbog ubistva supruge, dok je Rogić bio trgovac.

Kosta Radovanović je prvi pucao na kneza, a zatim i ostali. Marić je prvo ranio Katarinu, a zatim ubio Anku, dok je Rogić ranio Garašanina, koji se potom onesvestio. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj Mita pobegli su u šumu, dok se gospa Tomanija, već posle prvog pucnja, okrenula nazad ka Beogradu i prva javila o atentatu. Kneza Mihaila i Anku, koji su bespomoćno ležali na zemlji, dokrajčio je, s nekoliko uboda nožem, Kosta Radovanović.

Saznavši za atentat, vlasti su odmah obezbedile sve važne državne institucije i stavili pod kontrolu vojsku i policiju, tako da zaverenici nisu ostvarili svoj naum o prevratu. Zaverenici su pohapšeni i osuđeni, a ko je sve iza zavere stajao (pre svega neko od Karađorđevića), nikada nije pouzdano utvrđeno.

Posle ubistva kneza Mihaila, kneževska dinastija Obrenović se nastavila Jevremovim potomstvom. Jevremov unuk Milan vladao je kao knez od 1868. do 1882. i kao kralj od 1882. do 1889. godine. Milan je abdicirao u korist sina Aleksandra, koji je vladao do 1903. godine, kada je ubijen. Sa kraljem Aleksandrom (nije imao dece) gasi se dinastija Obrenović.

Najuži izbor za Ninovu nagradu 1991. godine.

Roman o Kosti Vojinoviću, vođi Topličkog ustanka.
Izdanje povodom stogodišnjice Topličkog ustanka.
Milisav Savić je napisao u Ćupu komitskog vojvode neke od antologijskih stranica naše posleratne proze.
Draško Ređep

Od pojave Hazarskog rečnika (1984) Milorada Pavića u srpskoj književnosti nije se pojavio značajniji roman nego što je Ćup komitskog vojvode.
Božidar Milidragović

Savić je gradio čudne spojeve istorijskog i metaforičnog i iz repertoara modernog pripovedanja preuzeo sve, sve oblike mistifikovanja, prikrivanja tog spajanja.
Radivoje Mikić

Mislim, da su sazreli za istorijsku ocenu oni veliki događaji, koji su se, pre dvadeset godina, izvršili u krilu Naroda Srpskog. Za to sam se rešio, da priberem i predam javnosti podatke, koji izlažu i osvetljavaju njihovu političku stranu. Prema uverenju, koje ispovedam, da književni radovi ništa ne gube, ako poduže ostanu u rukopisu, ja još ne bih ovaj rad predavao javnosti, no bih ga ostavio uz druge, koji stoje pod ključem, ima dvadeset i više godina; ali sam ovde odstupio od svoga pravila, što nisam rad, da plemenita borba Srpska, koju opisuju ovi listovi, ostane izložena krivoj oceni bez moje odbrane. Ako ko misli, da je u stanju ispraviti što u ovome nacrtu, ja sam gotov, da pristupim osnovanim zamerkama, a neosnovane da povratim na njihovo mesto.
Imajući podatke iz prve ruke, ja sam se trudio, d ako mi što ne bude pošlo za rukom, to se daje ispraviti. Ne verujem, da bi se i ko drugi našao, koji bi ovaj za ih sastavljam i izlažem verno i objektivno; aadatak mogao izvršiti sa bližim poznavanjem stvari. Nu ako to stoji o događajima u Srbiji, mnogo manje bih se usudio, da to tvrdim i o događajima u Bosni i Hercegovini. Za njih nemamo pisanih domaćih izvora, jer ih onda od Srba nije niko beležio pravilno i kritički. Moramo se za sada još oslanjati na strane pisce, među kojima švajcarski pukovnik Ristov zauzima prvo mesto. On je beležio svoje podatke za vreme samih događaja, a kao učen vojnik, bio je u stanju da ih, i ako iz daleka, razume i oceni. On je, dakle, i meni služio za pravac u izlaganju Srpske borbe u Hercegovini i u Bosni, uz podatke, koje sam mogao pribrati od očevidaca ili i nekih učesnika u borbi.
Nu glavni je zadatak moga rada, da iznese onaj međunarodni uticaj, koji stoji u vezi sa ovom slavnom borbom Srpskoga Plemena. Za to sam mu i dao ime „Diplomatske Istorije.”
Na kraju sam priložio prepisku vođenu između Srbije i Grčke posle potpisa Saveznog Ugovora njihovog, počev od 1868, a naročito za vreme prvoga rata.

Jov. Ristić.
U Beogradu
31. januara 1896.

Reprint izdanja štamparije D. Dimitrijevića iz 1905 i 1906 godine
Prilozi za istoriju Srbije od 11 oktobra 1897 do 8 jula 1900
Kraj jedne dinastije I (1897 - 1898), 757 str
Kraj jedne dinastije II (1898 - 1899), 649 str
Kraj jedne dinastije III (1899 - 1900), 752 str

Posle 114 godina
Zbog objavljivanja državnih tajni u troknjižju koje je pred Vama, Kraj jedne dinastije, dr Vladan Đorđević biva osuđen na šest meseci zatvora.
Prvi srpski hirurg, osnivač Crvenog krsta i Srpskog lekarskog društva, gradonačelnik Beograda i predsednik vlade Kraljevine Srbije, diplomata, književnik, lični lekar kralja Milana i namesnik kralja Aleksandra Obrenovića.
Njegovi savremenici opisali su ga kao čoveka koji je uvek govorio ono što misli, a da pri tom baš i nije birao reči. U svakom slučaju, on je bio čovek koji je uzdrmao sve čega bi se dotakao. Zalagao se za red, rad, disciplinu i odgovornost.
Zbog čega je drugo izdanje čekalo 114 godina i koje je državne tajne dr Vladan otkrio možete sami zaključiti čitajući delo Kraj jedne dinastije.

Svojom knjigom „Bez otadžbine” g. Đurić nas uvodi u povlačenje srpske vojske kroz snežnu jesen na dugoj liniji otstupanja od Dunava do Drača. Pred nama se ređaju slike umiranja, gladi i bede, povezane kroz povlačenje jedne čete trećepozivaca i njihovog komandira, mladog poručnika Marka. Ovi ljudi gaze blatnjave i smrznute ceste gonjeni nekom stihijskom silom, i u saznanju „da je sa Srbijom sve svršeno”, ostavljaju za sobom polutrule leševe pokrivene snegom, nezakopane i raskrvavljene. Ostavljaju svoje domove i porodice. Krv, koja je počela da teče u poslednjem sukobu sa neprijateljem kod Smedereva neprestano kaplje sve do Drača. Ta putanja liči na neprekidnu dugu reku u koju se utapaju premoreni leševi boraca i zarobljenika. Kulminaciona tačka ove tragedije jeste u masovnom demoralisanju naroda pred kojim su se isprečile albanske gudure, zima, neizvesnost, glad, agonija i smrt. Iz ovog poremećaja osnovnih životnih potreba i principa, javila se nova psihologija mase i pojedinaca. Odnosi među ljudima brzo su se menjali, nagon za održanjem podredio je sebi sve moralne osobine stečene godinama mirnog života. Iz ovog poremećenja svih vrednosti ne javlja se ni jedna svetiljka da nagovesti nove smernice. Moral jednog veka bio je ugušen u krvi, čovečnost bačena na đubrište a sebičnost postala je dominanta u strašnom koncertu umiranja i raspadanja.

Ante Boglić

Napisanu prirodnim stilom i dobrim književnim jezikom, ovu knjigu kao izraz čestitoga i pravoga rodoljublja, treba da čita u prvom redu jugoslovenska mladež. Sem nacionalizma, ona će u knjizi naći poglavlja od znatne umetničke vrednosti, dobre portrete seljaka-ratnika i naučiće da je Srbija uprkos svih nesreća i patnji pobedila jer su njeni stanovnici imali svest o zajednici.
Pojavi g. Đurićevoga dela mora se radovati svaki prijatelj dobre domaće knjige. Njegovu „Strašnu godinu” (Savremenik S. K. Z. 1935) nagradila je Akademija nauka; ne sumnjam da će njegovo delo biti sve bolje primano, naročito kad u svojoj trećoj knjizi (koja izlazi ovih dana pod naslovom „Ka pobedi”), ili možda u četvrtoj bude završio celu viziju rata. Tako ćemo pored uspomena jednog artiljerca, g. Stevana Jakovljevića, imati i uspomene jednog pešaka, g. A. Đurića.

Božidar Kovačević

Svojim romanom, uz jednu dosta oskudnu, svakidašnju građu, g. Đurić je obuhvatio mnogo činilaca, znatnih po njihovoj psihološkoj vrednosti, dovoljnih da budu obrađivani posebno. Evo: jedna psihologija rata, rova, života i pokreta u njemu, sa saznanjima o čovekoljubivim strujama koje protiču kroz krv ratnika; jedna psihologija pozadine, sa atmosferom moralne truleži i fizičke nakaradnosti; jedna pshologija, najzad, ličnosti koje dolaze sa fronta kući i, noseći u sebi strašnu i haotičnu viziju nemani pod čijim udarcima se lome životi kao krisgalna staklena zrna, ne mogu da ponovo utvrde ravnotežu odnosa između onoga što je prošlo i onoga što je sad. Remark je te činioce i te psihologije odvojio: plastičnu i stravičnu sliku fronta, sa svima pitanjima koja se roje iz te osnove, razvijajući se od naivna oduševljenja mladića pojenih romantičnim pićima prošlosti do onoga humaniteta ljudi koji su očistili sebe od mnogih izlišnih zabluda, tu sliku je pisac razvio u romanu Na zapadu ništa novo. A psihologiju ratnika vraćenih u kolosek građanskoga života, u kome ih tišti nezbacivi teret ratnih viđenja, Remark je raščlanjavao u Povratku. Slična razdvajanja predmeta i psihologija činili su i drugi pisci rata i o ratu, strani i naši: Dorželes, Ren, Rolan, Krleža, Crnjanski, Krakov i drugi. Dragiša Vasić je, u Crvenim maglama, zgusnuo nekoliko takvih psiholoških činilaca, ali nije uspeo da svome romanu da onu umetničku sugestivnost koja diže do znatnog stupnja pojedine njegove pripovetke (U gostima, Resimić dobošar). I g. Đurić je učinio takvo zgušnjavanje, psihološko i mentalno, u svome romanu. On ga je, međutim, vremenski ograničio: to su događanja samo jedne godine. No to ograničavanje je, u stvari, zasecanje u suštastveni izraz jednoga stanja i vremensko ograničenje ne sprečava i punoću, obuhvatnost toga izraza.
U svome romanu g. Đurić ne pravi nikakvu „istoriju“; to je, po osnovnoj nameni, pre svega, jedan „ratni dnevnik“, kao što se kaže u podnatpisu. Dnevnik, sa nekoliko zapažanja bitnih kao plod doživljenosti, Takvo je jedno zapažanje, na primer:
„A kad svanu dan i tanka izmzglica pođe Dunavom, nestade noćnih utvara i priviđanja. Dan je zablistao svetao i radostan. Smejalo se sunce nakostrešenim ljudima, koji nisu umeli da uživaju svetlost Božjeg dana, već vrebali jedan drugoga i čekali čas da se iskrve. Sad je izgledalo neverica da je počeo rat i da su svi ti ljudi, ostavljeni i naoružani, zbog tako gadnog posla bili posakrivani po vrbacima. Topla voda mamila je umorne i znojave ljude da bacaju sve sa sebe i da se goli, veseli i sa neuzdržavanim smehom bace i praćaknu po njenim dubinama; da ovi s ove i s one strane pruže jedni drugima ruke i u to svetlao letnje jutro osete radost mladog života, koji im je Bog štedro podario.”
Boško Novaković

Kakav čarobnjak iz prošlosti je Stanislav Vinaver.

Odlukom gradske vlasti u Šapcu 2016. godine osnovana je njegova fondacija. Sve je ukazivalo da je ta razborita odluka doneta da bi se napokon najevropskijem Šapčaninu odalo zasluženo priznanje. Ali „inokosni organi“ fondacije sapleli su se već na prvom koraku, i, tek što su prohodali odrali su oba svoja kolena. Njihova prva odluka bila je da osnuju „Vinaverovu biblioteku“ i da kao njen
jedini sadržaj - police - popune sa sabranim delima Radomira Konstantinovića u 34 toma. Spiritus movens te odluke bio je prof. Gojko Tešić koji je razgoreo „utuljena kandila “ naše moderne između dva svetska rata, a glavni promoter ovog poduhvata bila je gosp. Latinka Perović koja se proslavila kao sekretar CK Saveza komunista koja je još jednog znamenitog Šapčanina – akademika Mihajla Đurića – oterala na robiju zbog javno iznetog stručnog mišljenja na amandmane na Ustav SFRJ iz 1971. godine. I tu nastaje rascep, razdor i provalija u shvatanju i tumačenju Stanislava Vinavera. Vinaver kao perpetum mobile naše književnosti, kao Homo universalis naše kulture, polihistor koji je ukrštao reči sa muzikom gde je matematika ritma, uvek, bila u simfoniji sa melodijom razuma, intuicije i instinkta, učinio im se pogodnim da ga iz univerzalnog prostora naše slobode - Vinaverova konstanta - prevedu u pomrčeni prostor naše kolektivne krivice - Habzburška konstanta. Na čitaocu je da donese odluku: Da li je u društvu Vinaverovih ratnih drugova ili je zli volšebnik koji od svojih poraza stvara sebi grudobran.
P.S. Ovoj knjizi biće zamereno: srbovanje, srpstvovanje i srbarenje, ali baš zato i uprkos tome Tito i Krleža su neizbežni da bi se razumela. Ni koraka nazad.